Ranjivost Amerike

Rat u Iraku, “počet (2003) pod lažnom optužbom i jednostrano”, pokazuje se “skupljim nego što se prvobitno očekivalo” – piše, kritikujući politiku Vašingtona prema svetu Zbignjev Bžežinski, nekadašnji Karterov savetnik za bezbednost, tvorac i znalac američke geopolitike. Amerikanci ginu i dve godine pošto je rat “okončan”, “hiljade ih se vraćaju kući kao invalidi”, a “finansijski troškovi izražavaju se stotinama milijardi dolara”. U međunarodnim razmerama – “(ratna) kampanja se pretočila u neprijateljstvo prema SAD bez istorijskog presedana”.

Poverenje u Ameriku “(posebno u njenog predsednika) značajno je protraćeno”. Demagogija “oko tobože postojećeg oružja Iraka za masovno uništavanje” je razobličena. “Sramota Amerike (i njenih viših činova) u Abu Graibu i Gvantanamu”, “opasna prenapregnutost vojnog potencijala” i “nesposobnost Vašingtona da omete Severnu Koreju u pribavljanju nuklearnog oružja”, umanjili su političku težinu SAD, zaključuje autor “Velike table za šah” – futurističke projekcije razvoja u 21. veku, prema kojoj je vodeća sila sveta trebalo da, bar u prvim dekadama, bude u dobitničkoj poziciji.

KOLOSALNA ŠTETA: NJegovo, silom okolnosti značajno korigovano gledište, objavljeno je sada u stručnom tromesečniku “Ameriken interest” – i preneto u ruskim dnevnim novinama. Možda zbog pojedinosti da je Bžežinski očekivao da će se sa nekom od teškoća suočiti Rusija, a ne Amerika. Jer, autor zapaža “rastuću odbojnost” prema SAD u svetu muslimana (što je, na primer, bio prorekao Moskvi u slučaju da Rusija pokuša da se obnovi kao velika sila). Bžežinski nije ovim obrtom začuđen, s obzirom na to da navodi “otvoreno antiislamsku boju” američke politike, a to “ide naruku muslimanskim fundamentalistima”, koji šire “odbojnu predstavu o ‘satanskoj’ Americi”.

“Na taj način, beskonačni međusobni rat fundamentalista i umerenih sledbenika islama prerastao je u sukob islama sa Sjedinjenim Državama”, zaključio je autor, pominjući “kolosalnu štetu” za obe strane.

Bžežinskog zabrinjava “još veća opasnost”, koju on vidi “u globalnoj tendenciji sklapanja regionalnih saveza s rđavo prikrivenom antiameričkom orijentacijom”. U Aziji, Evropi i Latinskoj Americi “sve češće se uočava distanciranje u odnosu na Stejt department, SAD i sve američko”. Taj proces ide “naruku, na primer, Kini”, koja eksploatiše panazijsko raspoloženje naroda istočne i jugoistočne Azije, i time sebi olakšava zadatak “istiskivanja Sjedinjenih Država iz tih regiona”.

“Takva ista tendencija bitno slabi transatlantsku komponentu u politici Evropske unije, koja se muči da izgradi jasniju političku liniju. I (takva tendencija) podstiče pregršt novih, demokratski izabranih, ali levo orijentisanih latinoameričkih predsednika da jačaju odnose sa Evropom i Kinom. Pojava jakih panevropskih i panazijskih zajednica i slabljenje transatlantskih i transtihookeanskih veza preti daljim porastom izolacije Amerike u svetu.”

SEJANJE PANIKE: Krajem 2004. i početkom 2005. godine administracija predsednika SAD je postala svesna opasnosti koja nailazi, “u Beloj kući su utihnuli razgovori o ratu s terorom” i Buš je obeležio početak drugog mandata najavom “grandioznog ‘krstaškog rata’ za slobodu” u svetu. Ali, skepticima nije promaklo da su pri tom najčešće pominjani primeri uspeha novog demokratskog pohoda bili Avganistan i Irak, “podvrgnuti vojnoj okupaciji SAD, a takođe i palestinske teritorije, (tada) još uvek pod okupacijom Izraela”.

Ukratko, posle “11. septembra” politika SAD se odlikuje “ishitrenošću i nedalekovidošću, seje preveliku paniku (unutar zemlje) i previše je skupa, ako je suditi po prvim rezultatima”. “U celini, ona je Ameriku učinila ranjivijom i pokolebala je legitimnost njene svetske nadmoći.”

Zanimljiv je osvrt Bžežinskog na opšte stanje na planeti, gde on ne zapaža toliko opasnost od terorizma koliko sveobuhvatno zaoštravanje u vezi s politički probuđenim svetom, praćeno masovnošću i radikalizmom.

Glavni izazov Americi nije u tome da ona “zasmeta antiameričkim Liliputancima da vežu Gulivera”, već da Liliputance koji se brzo razvijaju “objedini pod sopstvenim okriljem”. Energiju tog buđenja siromašnog sveta autor upoređuje s energijom Francuske revolucije. To će se u mnogim državama pretočiti “u nemire i nered”, jer “stanovništvo zemalja u razvoju jasno raspoznaje vapijuću socijalnu nepravdu”. I neretko – ono će gnevnim protestima istupati protiv “aktivnosti koje doživljava kao svoje političko ponižavanje”.

Probuđenoj svesti tog većinskog dela čovečanstva doprinose protok informacija i Internet, povezujući prvi put odvojene kontinente. “Energija probuđenih masa savladava granice i upućuje izazov sada postojećim državama i celoj svetskoj hijerarhiji, na čelu sa SAD.”

Zvuči kao opis u Komunističkom manifestu. Ali, Bžežinski je poražen političkom sličnošću “nedavnih nemira u Kirgiziji, Egiptu i – Boliviji”. “Rastući broj evropskih muslimana, njihovi istoverci na Bliskom istoku, u Jugoistočnoj Aziji i Severnoj Africi, a takođe i Indijanci u Latinskoj Americi, sve su odlučniji u otporu onom što smatraju neprijateljskim uticajem spoljnog sveta. Spremni su na borbu s tom spoljnom silom – objektom njihove mržnje i optužbi da stremi da, sebi u korist, očuva status kvo.”

REVOLUCIONARNI MAČ: Naročito je uznemirena i razdražena omladina trećeg sveta, navodi Bžežinski. “Eto zbog čega je mogućno demografsku revoluciju, koja je u vezi s tim, uporediti s političkom bombom odloženog dejstva. Ne uračunaju li se Evropa, Japan i Amerika, mogućno je reći da brzi porast broja ljudi u zemljama trećeg sveta, mlađih od 25 godina, obeležava ulazak u političku arenu ogromne mase uznemirenih mladića i devojaka.”

“NJihov um uzbuđen je zvucima i slikama prispelim iz daleka”, i to samo jača njihovo već postojeće nezadovoljstvo stvarnošću u okruženju. “NJihovo demonstrativno raspoloženje u stanju je da se preobrazi u ‘revolucionarni mač’, podignut usred desetina miliona studenata u obrazovnim ustanovama zemalja u razvoju i manje ili više intelektualno razvijenih. Dolazeći, u osnovi, iz socijalno nezaštićenih slojeva srednje klase, ti milioni studenata oduševljenih spoznajom socijalne nepravde – nisu niko drugi već pritajeni revolucionari. Oni su već upola ujedinjeni u velike zajednice, povezane Internetom, i već su pripravni da ponove ono što se godinama ranije dogodilo u Meksiku ili na trgu Tjananmen – samo u mnogo većim razmerama. NJihova energija i duševno razočarenje mogu u svakom trenutku bljesnuti u otvorenom – potrebni su samo povod, vera ili mržnja.”

“...Glavu podižu svi slojevi društva”, kaže Bžežinski. Izuzetak su samo periferne seljačke zajednice. Nosioci revolucionarnih ideja su, što nije čudo, mladi. NJima brza politička mobilizacija nije problem. NJihovo političko nadahnuće praktično ne zna za granice, zahvaljujući (njihovoj) sveopštoj pismenosti i sredstvima informisanja. Kao posledica – savremena populistička politička agitacija može biti usmerena “čak i protiv udaljenih ciljeva, bez obzira na nepostojanje ujedinjujuće doktrine (takve kao marksizam)”. “Eto zbog čega Amerika sve češće sve redom iritira, izazivajući u isto vreme tako različite emocije, lično oduševljenje i zajedničku mržnju, političko negodovanje i religioznu mržnju.”

Većina sadašnjih država više ne upravlja svojim srazmerno nepoćudnim stanovništvom i mnogi političari odbačeni su na kolosek populizma, što ih lišava mogućnosti da donose kakve-takve efikasne mere, kaže autor opsežnog eseja. Šta bi, u tako opisanim okolnostima, mogla preduzeti Amerika? Prve stranice ovog osvrta posvećene su kritici prevelikog oslonca Bušove administracije na poslednju preostalu suverenost – protumačenu kao mogućnost SAD da u svemu postupaju kako žele, bez obzira na to šta misli ostali svet, pa i saveznici. Ta nesuzdržanost u svemoći skrenula je Vašington putem koji je opasan, uz posledice koje su se izrazile i kod kuće. Stanovništvo same Amerike je zastrašeno (u neobuzdanosti kampanje profesionalaca zastrašivanja, koji su od toga načinili dobar “biznis”).

GRUPA 14: S tim na umu, Bžežinski savetuje naklon Gulivera Liliputancima, da se stvari srede “neformalnim dogovorom najuticajnijih sila” sveta. On kritikuje arogantnost s kojom su SAD odbile da se priključe pojedinim od planetarnih programa, kao što je, na primer, suzdržanost u daljem zagađivanju atmosfere (Kjoto protokol). Predlaže povratak zajednici i obnovljeni savetodavni dijalog s partnerima, koje bi SAD trebalo da pronađu u svim svetskim regionima.

Ideja se svodi na okupljanje jedne nove Grupe 8, proširene na Grupu 14, u kojoj bi, uz Ameriku, imale mesto sve važnije predstavnice kontinenata.

Iz Evrope – Britanija, Francuska i Nemačka. (Prve dve imaju pravo veta u SB UN, atomsko oružje i jedinice za brzo reagovanje, treća je i ekonomski i vojni faktor.)

Sa istoka Evrope – Rusija (evroazijska sila “značajne vojne moći”, takođe s pravom veta unutar UN).

Iz Azije – Kina (s atomskim oružjem i pravom veta u SB UN), Indija (koja, zajedno s Kinom, ima trećinu svetske populacije, a i atomsko oružje), Pakistan (jedina muslimanska sila sa atomskim oružjem), Indonezija (najmnogoljudnija zemlja muslimana na svetu) i Japan (svetska ekonomska sila i svetski kreditor).

Afriku bi predstavljale Nigerija i Južnoafrička Republika (vodeće u mirovnim misijama na kontinentu), a Latinsku Ameriku Brazil i Meksiko (glavna sila centralnoameričkog i karipskog regiona).

Redovan godišnji samit ovog svetskog političkog aktiva ne bi svakako “za tili čas utvrdio politiku globalne bezbednosti”, ali bi njegov “zajednički manifest” o terorizmu i širenju nuklearnog oružja pomogao u uklanjanju tih opasnosti, veruje Bžežinski. Takav samit imao bi još jedno preimućstvo, kaže on – pošto bi se Kina i Indija “uvukle u zajedničku orbitu”. Dakle, “te dve države u stanju su da se preobrate u rušilačku silu, s obzirom na to da postaju sve moćnije, i da im je u značajnom stepenu svojstven porast nacionalizma”, smatra autor.

Takav klub četrnaestorice “sprovodio bi odgovorniju i mnogopolarniju politiku u sferi uklanjanja novih svetskih opasnosti u našem uzburkanom svetu”. Kakav preokret u zaključivanju Zbignjeva Bžežinskog, koji u vreme pisanja “Table za šah” u tzv. multipolarnosti vidi jedino (jalov) pokušaj Rusije da, uz pomoć Francuske, Kine, Indije i drugih zaustavi dominaciju Amerike!

SMRTNO OPASNI SAVEZ: Ovog puta, “multipolarnost” je bolja nego “novi ‘sveti savez’ SAD, Izraela i Indije”, koji “na rečima treba da bude usmeren protiv svetskog terorizma, a u stvarnosti – protiv muslimanskog sveta i Kine, koje Rusija smatra osnovnim dugoročnim protivnicima”. “Takav savez smrtno je opasan za Ameriku, pošto nju čini ciljem sveopšte uznemirenosti zbog tog objedinjenja”.

U rešavanju socijalno-ekonomskih pitanja Klub 14 mogao bi, štaviše, da zameni Grupu 8, koja sve teže vrši takvu funkciju, zaključuje Bžežinski – apelujući na Vašington da zaboravi aroganciju i primeti svet u kojem žive i SAD.