Inđijsko meze

Umiralo se i u januaru, ali u februaru što se umire, ljudi moji, pa to je strašno. Više gostujem među mrtvima na beogradskim grobljima nego što sam u gostima među živima. U subotu, za Zadušnice, umrla i žena mog brata Dragiše. LJilja, 53 godine. Rak dojke.

Došao đavo po svoje: petnaest tona osiromašenog uranijuma, brale moj, izručio na Srbiju “Milosrdni anđeo”, nošen na krilima NATO avijacije, i, evo, posle sedam godina, toliko kažu treba, počinje žetva Srba i Srpkinja, čak i onih u najboljim pedesetim godinama. A kada požanju Srbe, posejaće globaliste i zemlje Trojanaca postaće zemlje dvonožnih ovaca. Jer, sve uspeva na plodnoj zemlji vojvođanskoj, na zemlji moravskoj. I suv štap da zabodeš procvetaće, a da neće mondijalista.

Zadušnice. Pijem tako jutarnju kafu. Olja pali kandilo, mati i otac smeše se sa fotografija; on u vojničkoj uniformi Kraljevine Jugoslavije, a mati zagrljena sa svojom prijom Jelenom, Oljinom.

Kad, u “Telegrafu”, tekst “Srbija staza apostola”. I, tu se zagrcnem, ode mi kafa u nos. Jer, pazi, ko to tvrdi da je “Srbija staza apostola”? Arheolog Miomir Korać! Onaj kome su koliko prošlog leta bile smešne moje priče o Srbiji kao teritoriji Biblije. Elem, taj baja sada tvrdi da “uobičajena pretpostavka da se jevanđelje širilo kroz preobraćene jevrejske zajednice u Mediteranu, polako gubi uporište”!!??

I šta još kaže dilber? Da su apostoli Pavle i Andrija propovedali u Podunavlju. Opa bato! Našao Korać za to i arheološke dokaze u Viminacijumu kod Požarevca. Našao i bareljef egipatskog božanstva Seta i grob “sirijske princeze”!? A kada sam tvrdio da je prvi Egipat bio na Dunavu, da je tu Mojsije sa narodom dunavske faraone služio, to je tada Koraću bilo smešno.

Ah, izdanci loze Koraća! Uvek su kasnili, uvek mi duvali za vrat; tako je bilo i u brucoška vremena, a tako je, evo, i sad. E, koraći, koraći, plitki ste vi potoci, za vas je duboka dunavska gnoza i pazite da se ne podavite kao mačići.

Šta još Indijana DŽons iz Kapetan Mišinog zdanja otkriva? Da je Podunavlje leglo svih ranohrišćanskih jeresi i sekti, pa sve tako do srednjovekovne jeresi bogumilske, a javlja se Koraću i da je “Podunavlje najvažnija transverzala između istoka i zapada”!?

Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Bivši komšija Ivan: “Je l’ krećemo za Inđiju?” Krećemo.

A što idemo? Eh, što idemo! Pozvao nas na meze Draško Živić, sin Jove iz Slankamena od koga kupujemo vino i ribe... Sedamo u Ivanov džip “suzuki”. Muški napred, Lidija i Olja pozadi. I, ’ajd, teraj!

Zevam u Frušku goru i mislim na Koraća. Jer odmah iza Batajnice, pukla Indija to jest Inđija, a malo levo Sirija, tačnije Sirmija. I, počnem poluglasno da recitujem narodnu pesmu “Sveci blago dele”. Znate ono kada se Marija, mati Isusova, žali Petru i Pavlu: “Evo idem iz Inđije, iz Inđije zemlje proklete...”

Prede “suzuki”, a meni se vrti po glavi: ako se Isus javio Pavlu na putu za Damask, i, ako je Sirija naša Fruška gora, to jest Sirmija, gde li je onda Damask, ’lebac mu se ogadio? Mora da je bio tu, negde, oko Batajnice... Nego, sećate se, tada je Isus, ako je uopšte postojao, rekao: “O, Pavle, Pavle koji si Savle, zašto me proganjaš?” I, sada vas pitam, Srbi moji, ako je Pavle, čak i po Koraću, propovedao u Podunavlju, nije li taj Savle srpskog roda? I, nije li se, jadan, pogrčio, ili pojevrejio u Pavla?

Stižemo u Inđiju, “zemlju prokletu”. Jer, koje crno meze kad je kod sina Draška došao i otac Jova iz Slankamena. Draškova Smiljka već iznela “meze”. Naseckala slanine, kobasica, džigernjače, šunke, dobro, tu je i sir i pogača sirnica. A kada ukrstiš čaše sa Jovom, to ti je, brale, garant pogibija. A sve krenulo bezazleno, kurtoazno, prvi put smo ljudima ušli u kuću. Onda, prvo, Draško kreće iz podvale: nudi svoju kajsijevaču, i, pita: “Kakva je?” A kako da mu kažem kad je ne osećam jer me Olja još od Batajnice kljuka žvakaćim gumama. Kao, sinoć sam jeo beli luk, pa još kandišem! Kao da ću sa Draškom i Jovom da se ljubim u usta. Elem, od “orbita” ne osećam kajsijevaču, pa tražim da mi sune još jednu. Ovu drugu, već, bolje osetim, greje stomak, nema šta. Onda zamezim, pa krenem na treću. E, tu Draško vadi iz potaje svoju kruškovaču, da probam i nju. Napravim podlogu za kruškovaču, zamezetim. I šta ću, probam, da ne uvredim domaćina. Ali, ispostavi se da mi podloga bila tanka iako Olja tvrdi da sam jeo i meo kao alav. I, osetim kako mi se u stomaku spajaju i mešaju kajsijevača i kruškovača, kao Dunav i Tisa, i, vidim, rade mi o glavi. A, džaba ti brale, posle krkanje kada su se dve rakije sastale i pod svoje te uzele...

Dok gustiram inđijsko meze, Jova mi u pero diktira koje su sve sorte grožđa izumrle u Slankamenu. Kaže: “Piši! Ružica, siva i krupna, pa otelo, francuz, tamjanika, prokupac i KOZJE SISE!” Šta su kozje sise, ’lebac ti detinji?! Dok mi Jova opisuje kozje sise, ukapiram da su to, u stvari, petlova muda! Tako to grožđe zovu kod nas u Sićevu. “Devedeset odsto sorti grožđa je izumrlo!” – beči se Jova na mene. I kao što sorte grožđa izumiru u Slankamenu, izumreće i Srbi. U Vojvodini, Pomoravlju. Jer, južne rase i sorte šire se ka severu i spljeskaće nas, tu, u Beogradu, gde smo se sami od sebe sabili i smrtnu presudu potpisali.

U to ime, Draško vadi Jovino vino dvogodišnje, onda i trogodišnje, a ono crveno kao krv arijska. Pa, ’ajd, sipaj u sebe, tuci po kobasicama, šunkama. Lepo osećam da mi vino ulazi u DNK, da mi popravlja krvnu sliku arijsku, ali ne valja što se i ono meša sa podlim rakijama. Mezetimo tako do mraka, Olja me gazi ispod stola da krećemo.

Ustanem od stola, kad, kleca mi junačko koleno, a Jova kao nov. Odvezemo prvo njega i unuka do Slankamena, pa šišaj za Bgd. Iva gazi “suzuki”, a Lidija i Olja ćute; opšti bojkot. I tu me stegne neka muka, ne samo ova iz utrobe, nego me stegne i muka kamijevska i muka sartrovska, ako znate o kojoj vam bolesti govorim, Srbi moji. I, izađem iz džipa, kad, ljulja mi se tlo kao da su oni strašni trojanski zemljotresi. Pored mene stoji Jung, sišao s neba da mi kaže: “Razmisli, Aleksandar Veliki se vinom otrovao u Indiji, a ti u Inđiji. Razmisli i o tom sinhronicitetu!”

Tu se, odmah, setim Plutarha. NJegovog opisa Aleksandrovog boja sa indijskim kraljem Porom. Setim se da su Aleksandrove falangiste iznenadili dugodlaki slonovi sa ogromnim kljovama, slonovi kakve Aleksandrovi sveti ratnici pre toga nisu nigde videli. Tu mi Jung suflira: “Ti slonovi su PANONSKI MAMUTI! A indijski kralj Por je inđijski kralj BORČA koji je imao tvrđavu i na Avali dok mu je srpski masoni nisu srušili!”

Udišem svež vojvođanski vazduh. U daljini svetluca Bgd. Da li je tako, iz inđijske daljine, svetlucao u vreme Aleksandrovo, u vreme Pavlovo? I da li je Pavle izmislio Isusa? Najzad, da li će i ovo biti smešno Koraću dok mu ne jave da nije smešno?

Najzad, stižemo u Bgd, u moju Gročansku. Uzdiše CZ, a uzdišem i ja u beržeri. Pijem toplo mleko, a moja Crna iz Vrčina skače mi u krilo i prede: „Ne kudi se što si se napio. Jer, da se nisi u Inđiji oždrao, da li bi se setio panonskih dlakavih mamuta i inđijskog kralja Borče s kojim je Aleksandar ljuto ratovao, pre nego što je za Indiju otišao?”