Tajna misija Timotija Lirija

Početkom januara ove godine, pronalazač LSD-ja, Albert Hofman, proslavio je 100. rođendan. Malo poguren ali još krepak i bistra uma, rado šeta po alpskim predelima svoje domovine, Švajcarske. Mnogobrojnim posetiocima priča o neophodnosti očuvanja čovekovog jedinstva sa prirodom i opasnosti od gubitka te životodajne veze. Što je grad veći, to ljudi manje poimaju prirodu. Nisu kadri da osete njena mistična svojstva. A prirodnim naukama se ne može stvarno baviti niko ko nema smisla za mistično. Priroda je čista energija. Tu čudesnu stvarnost možemo spoznati samo posredovano, kroz mehanizam naših čula. Mehanizam nije ni izdaleka savršen, naše oko može da uhvati tek delić ukupne svetlosti. Tačno je, LSD je možda mogao da pomogne ljudima da osnaže spone sa prirodom, ali je ta supstanca, kako veli, “ipak njegovo problematično čedo”. “Svejedno, LSD nije trebalo sasvim zabraniti; trebalo je ostaviti mogućnost njegove kontrolisane primene, u medicinske svrhe, kao što je slučaj sa morfijumom”, kaže Hofman. Samo, pošto LSD može da bude opasan po onoga ko ga uzme, način na koji su Timoti Liri i drugi psihijatri i psiholozi svojevremeno eksperimentisali zaista spada u domen kriminala, ogorčen je švajcarski hemičar, koji je prvi psihodelični test izveo na sebi samom i svome prijatelju, nemačkom piscu Ernstu Jungeru, još 1951. godine, u kontrolisanim uslovima i uz Mocartovu muziku.

Na simpozijumu koji je u Bernu održan u njegovu čast, Hofman je još jednom izrazio veru u terapeutsku moć dietilamida lizerginske kiseline. “Meni je LSD pružio unutrašnju radost, otvorio mi je oči i omogućio mi da osetim čudo stvaranja, da budem zahvalan Tvorcu”, kazao je Hofman. I on i mnogobrojne njegove kolege okupljene na skupu u Bernu iznova su, međutim, ukazali na neophodnost najstrože moguće kontrole i opreza u korišćenju LSD-ja, isključivo pod lekarskim nadzorom.

Timoti Liri, čovek koga Hofman tako žestoko kritikuje, rodonačelnik psihodelične revolucije šezdesetih godina prošlog veka i tvorac koncepta cikličnog širenja svesti, preminuo je 1996. U njegovih nepunih 75 godina smestila se jedna neverovatno bogata biografija, puna neočekivanih obrta. Rođen je 1920. u porodici irskih doseljenika, katolika. Od gvozdene discipline jezuitskog koledža u Masačusetsu spas je potražio nigde drugde do na Vest pointu. Ni tu se nije dugo skrasio, prešao je na Državni univerzitet u Alabami, gde je 1943. diplomirao psihologiju. Magistrirao je 1946. na Državnom univerzitetu Vašington, da bi 1950. doktorirao na Berkliju, gde je ostao kao predavač. Docnije je prešao na Harvard, za šefa katedre za psihologiju ličnosti. Nekoliko puta je dolazio u sukob sa zakonom, prvi put 1965, zbog posedovanja marihuane, kada je osuđen na čak 30 godina. Kazna je ubrzo drastično skraćena. Posle je još dva puta bio osuđivan. Kada je konačno pomilovan 1976, taj svojevremeno “najopasniji čovek u Americi”, kako ga je zvao predsednik Nikson, krenuo je na filozofske turneje i bacio se na konstruisanje kompjuterskog softvera. Turneje su bile odlično posećene, softver se takođe sjajno prodavao. Bio je oduševljen pojavom Interneta i maksimalno ga je koristio. NJegov pepeo je 1997. razvejan u svemiru, sa satelita Pegaz. Jedna od životnih deviza mu je bila: “Čovek je mlad dok god je sposoban da menja mišljenje, koliko god da mu je godina.”

Najkontroverzniji aspekt Lirijevog rada odnosi se na eksperimente sa psilocibinom i LSD-jem, koje je započeo na Harvardu u okviru zvaničnog državnog projekta. Tim kontroverzama se bavi tekst Marka Riblinga, autora nekoliko knjiga posvećenih nacionalnoj bezbednosti, obaveštajnoj zajednici i nepoverenju između CIA i FBI.

Timoti Liri, CIA i LSD: Hronologija

Leto je, jul 1962. Beli udovac DŽon Kenedi stoji na balkonu Bele kuće, iznad ružičnjaka. Prožima ga neko izuzetno osećanje blagosti i mekote; iz sobe dopiru zvuci Sinatrinih pesama. Kenedi oseća da svaku notu može da dodirne.

Iza zavesa nazire se visoka žena koja nije njegova supruga. Ona je tesno povezana sa CIA i upravo je dala jednu dozu LSD-ja predsedniku SAD. Tokom narednih nekoliko sati ona će nad njim izvršiti operaciju “ispiranja mozga”, odnosno “brisanja” prethodnih psiholoških sadržaja i ugrađivanja novih, strogo se držeći uputstava psihologa sa Harvarda, dr Timotija Lirija. Lirijev test ličnosti CIA već masovno primenjuje. NJegove kolege listom uzimaju novac od CIA.

Nešto ovakvo ili sasvim nalik tome stvarno se dogodilo. Samo, da bismo shvatili kako se i šta se zapravo zbilo, treba da se vratimo unazad nekoliko godina, da prekopamo vladine dokumente i da čitamo koliko god možemo između redova Lirijevu autobiografiju Flešbekovi. To je zapravo putovanje kroz tajni svet američkog psihodeličnog podzemlja, zagonetka koju će na kraju morati da rešavaju sami čitaoci. Ono što sledi samo su nesporne činjenice.

Septembar 1942: Biro za strateške službe (OSS), ratni preteča CIA, počinje da organizuje istraživanja čiji bi rezultat trebalo da bude pronalaženje narkotika koji će tokom isleđivanja primorati ispitanike da govore istinu; to je posebno važno kada je reč o zarobljenim pripadnicima nacističkih podmorničkih snaga. Docnije će se direktor projekta dr Stenli Lovel prisećati da su na ideju o “drogi istine” “realisti gledali kao na fantaziju, moralisti kao na nešto nemoralno, a lekari kao na potpunu besmislicu”. Međutim, ako je suditi prema arhivskim materijalima OSS, Lovel napreduje u svojim istraživanjima i eksperimentiše sa “meskalinom, raznim vrstama barbiturata, skopolaminom, benzedrinom i nečim što se u to vreme zove samo cannabis indica, a danas je mnogo poznatija kao marihuana”. Najbolje rezultate daje marihuana: “Samo nekoliko minuta posle uzimanja ispitanik postepeno postaje sve opušteniji i oseća se dobro... misli mu se nesputano roje... razgovor postaje življi i ubrzaniji. Inhibicije nestaju... (a lek) omogućuje da sve jače odlike ispitanikove ličnosti posebno jasno dođu do izražaja... Koliko god da se ispitanik trudi da neku tajnu zadrži samo za sebe, on ne može da je istisne iz svoje svesti”, ili bar iz najplićih nivoa nesvesnog, onih do kojih je najlakše dopreti. Da bi ispitanicima davali drogu a da oni pri tom za to ne znaju, naučnici iz OSS rastvaraju lišće marihuane u acetonu, a taj rastvor potom zagrevaju dok ne dobiju bezmirisnu viskoznu tečnost – acetat tetrahidrokanabinola – koji se onda “može ubaciti u bilo koju vrstu hrane, svejedno da li je reč o krompir-pireu, puteru, začinima za salatu ili nekakvom slatkišu”.

25. maj 1943: Acetat tetrahdrokanabinola (acetat THC) testira se na ispitaniku koji o tome pojma nema. To je Avgust del Gajco, poznatiji kao “Mali Ogi”, mafijaš iz NJujorka, koji pomaže agentima OSS da se infiltriraju na Siciliju, u to vreme još pod kontrolom Musolinija. Naučnici veruju da je Mali Ogi idealan objekat, jer on svakako ima tajne “koje je više nego zainteresovan da sakrije od drugih, budući da bi, ukoliko bi ih otkrio, mogao da završi u zatvoru”. Posebno je interesantno to što se Mali Ogi busa u grudi kako nikada nikoga nije izdao niti je ikada ijednu informaciju nesmotreno odao policiji, “a postarao se i da ovaj svet napuste neki koji su bili pričljivi”. Međutim, pošto je popušio samo dve cigarete obrađene acetatom THC, Mali Ogi “kao da je odjednom porastao, postao samosvesniji i otvoreniji” i to posebno u razgovoru sa oficirom OSS DŽordžom Vajtom, nekadašnjim agentom Ministarstva finansija koji ga je ranije u nekoliko navrata hapsio. Kada Vajt u razgovoru otvori temu zakona i poštovanja zakona, Mali Ogi “bez ikakvog podsticaja” navodi imena gradskih zvaničnika koji primaju mito od mafije; navodi detalje kriminalnih carstava kojima upravljaju Mejer Lanski i Bagzi Zigel; “kao i sve ostale informacije koje nam inače u uobičajenim okolnostima nikako ne bi odao. Nema ni najmanje sumnje u to da mu je droga ’razvezala jezik’”. Od tada se u OSS o acetatu THC govori kao o drogi istine i najčešće se upotrebljava engleska skraćenica TD.

1944: OSS koristi TD u tajnim operacijama. Lovel izveštava da se “naša vojna obaveštajna služba domogla nekih otkrića od najvećeg značaja za nacionalnu bezbednost upravo zahvaljujući ovakvom načinu lečenja, a to inače uobičajenim metodima ne bi moglo biti postignuto. Ako se valjano koristi... TD bi mogao da bude neprocenjivo važan za nacionalnu bezbednost”. Međutim, funkcioneri OSS strahujući od političkih reperkusija ukoliko se otkrije da je reč o drogi, obustavljaju sprovođenje programa.

April-maj 1945: DŽek Kenedi pre no što se upustio u političke vode radi kao novinar u Herstovoj medijskoj imperiji. Izveštavajući sa osnivačke konferencije UN u San Francisku, on često ima priliku da se sretne sa nekadašnjom simpatijom Meri Pinčot Mejer i njenim mužem, Kordom Mejerom, čovekom koji radi kao sekretar američke delegacije. Mejer je diplomirao na Jejlu i dobio je već nekoliko nagrada za spisateljske radove, teško je ranjen od japanske bombe na Guamu i ima stakleno oko, što je prizor koji Kenedija maksimalno dekoncentriše.

Septembar 1946: Timoti Liri upisuje doktorske studije psihologije na Berkliju.

1947: Dr Verner Štol, istraživač u laboratorijama kompanije Sandoz u Bazelu, objavljuje prve naučne članke o LSD-25, ekstraktu ražene plesni, naglašavajući da je reč o supstanci koja ubrzava misaone procese i razvejava sumnjičavost šizofreničara.

1947-1948: Još dok je pohađao redovne studije psihologije, Liri je predvodio kalifornijsku delegaciju na dvema nacionalnim konvencijama Komiteta američkih ratnih veterana (AVC) levičarske organizacije koja je okupljala bivše borce iz Prvog i Drugog svetskog rata. Na drugoj konvenciji se upoznao sa Kordom Mejerom, koji je u to vreme već predvodio antikomunističke čistke u AVC. Mejer je Liriju držao predavanja o komunizmu i važnosti liberalnog otpora toj pošasti. Docnije će Liri odati priznanje Kordu Mejeru kao čoveku koji mu je “pomogao da shvati i jasnije sagleda svoju političko-kulturnu ulogu”.

Kraj 50-ih godina: Kord Mejer stupa u CIA i počinje da radi u njenom odeljenju za međunarodne odnose, da bi uskoro stupio na njegovo čelo. Odeljenje je zaduženo za tajno finansiranje, infiltriranje i podsticanje nekomunističkih liberalnih pokreta leve orijentacije i organizacija poput radničkih sindikata, akademskih društava, studentskih udruženja i udruženja stvaralaca.

13. april 1953: CIA pokreće Operaciju MK/ULTRA, sveobuhvatni program namenjen ispitivanju upotrebe droge i kontrole uma. Mada se acetat THC proučava kao sredstvo koje olakšava ispitivanje osumnjičenih, CIA je, zabrinuta zbog izveštaja o komunističkim eksperimentima ispiranja mozga vršenim nad američkim ratnim zarobljenicima u Koreji, mnogo više usredsređena na jače, halucinogene droge. “Pored ofanzivnog potencijala koji ima razvoj mogućnosti u ovoj oblasti... na taj način stičemo i mnogo bolje i temeljnije poznavanje teoretskih potencijala neprijatelja, što nam omogućuje da se branimo od protivnika koji možda neće biti ovoliko uzdržan u primeni tehničkih sredstava koliko smo mi uzdržani.” Neki službenici CIA u koje možda spada i Majer dobrovoljno se uključuju u eksperimente. Preko organizacije “Društvo za humanu ekologiju”, koja je zapravo služila samo kao paravan za CIA, organizuju se istraživanja o drogama koje menjaju intelektualne procese – LSD, psilocibinu i meskalinu – na univerzitetu Harvard i u nekoliko drugih gradova u blizini San Franciska i Ouklenda, uključujući tu i univerzitete Stanford i Berkli.

1954-1959: Liri je direktor odeljenja za klinička istraživanja i psihologiju u bolnici Fondacije Kajzer u Ouklendu. Razradio je sveobuhvatni test ličnosti, poznat pod nazivom “Lirijeva baterija testova” koji CIA koristi za testiranje kandidata za posao. Sprijateljio se sa Frenkom Baronom, kolegom sa studija koji bar od 1953. godine radi za CIA. Baron se zaposlio u Institutu za procenu i istraživanja ličnosti na univerzitetu Berkli; Liri će docnije za to odeljenje reći da ga je “u celosti finansirala CIA i da su na njemu bili angažovani samo psiholozi koji su radili za OSS i CIA”.

1960-61: Baron osniva harvardski Centar za istraživanje psihodeličnih droga. Liri počinje da predaje psihologiju na Harvardu. Otkako mu je Baron prvi put dao malo psilocibina i LSD koje je dobio od CIA, Liri počinje redovno da uživa drogu. Istovremeno proučava efekte drugih psihodeličnih supstanci na ispitanike u kontrolisanim eksperimentima. Docnije će reći da je u to vreme znao da su “neki moćni ljudi u Vašingtonu bili pokrovitelji svih ovih istraživanja”. Pored Barona, u Lirijev krug kolega i saradnika u ovom periodu spadaju i nekadašnji vodeći psiholog OSS Hari Marej, koji je svojevremeno nadzirao vojne eksperimente ispiranja mozga i upotrebe droge istine u istrazi i Martin Orn, istraživač koji direktno dobija sredstva od CIA. Liri se takođe često konsultuje sa britanskim piscem i filozofom Oldousom Hakslijem, autorom psihodeličnog manifesta Vrata percepcije. Haksli, koji na Harvardu boravi kao gostujući profesor, poziva Lirija da zajedno formiraju tajni red korisnika LSDja – Iluminati – to jest da organizuju psihodeličnu zaveru kako bi direktno uticali na um moćnih ljudi i na taj način doneli dobrobit celom čovečanstvu. “Tako se može preneti sve što spada u domen kulture, sve što je lepo i sve što tvori filozofsku slobodu”, priča mu Haksli. “U taj poduhvat treba uključiti umetnike, pisce, pesnike, džez muzičare, elegantne kurtizane, a oni će potom obrazovati inteligentnu bogatu elitu”.

Proleće 1962: Meri Mejer, koja se nedavno razvela od muža zaposlenog u CIA, dolazi na Harvard u posetu Liriju. Liri se docnije priseća kako je stajala pred njim, pomno ga proučavajući svojim zeleno-plavim očima, “ohola, daleka, prava aristokratkinja”. Kaže mu da “ima prijatelja koji je vrlo važan čovek a želeo bi da proba LSD”. U to vreme, mada Liri to još nije znao, Meri ima ljubavnu vezu sa predsednikom Kenedijem. Tokom te veze ona je Kenedija tridesetak puta posetila u Beloj kući i to je docnije potvrdio i njegov sekretar Kenet O’Donel. Meri kaže Liriju da vlada proučava načine da “koristi droge za ratovanje, za špijunažu, za ispiranje mozga”. Moli ga da im objasni “kako da uzmu LSD da bi im on doneo dobro”. Liri pristaje. Daje joj uzorke droge i obrasce koje treba popuniti kao izveštaje o “seansi”, a potom razgovara s njom svake dve ili tri nedelje, dajući joj savete o tome kako da vodi čitav proces ispiranja mozga. Meri Mejer ga zaklinje na čuvanje tajne.

Kraj jula 1962: Dok je prva dama na odmoru van Vašingtona, Meri Mejer posećuje Kenedija u Beloj kući. Pomno beleži u dnevnik sve podatke o svojoj poseti i sve to docnije prepričava svom dobrom prijatelju DŽejmsu Truitu iz Vašington posta. Ona i predsednik SAD prvo popuše dva džointa marihuane, što se njemu jako dopadne zato što ga opušta. Onog trenutka kada je u dovoljnoj meri opušten – Liri je uvek naglašavao potrebu da oni nad kojima se eksperimenti vrše budu u relaksiranom stanju pre no što se krene u ispiranje mozga – Meri mu daje odgovarajuću količinu LSD-ja. Tek tada on odlazi na balkon iznad ružičnjaka pred Belom kućom.

Jesen 1962: Liri se sastaje sa Meri Mejer u bostonskom hotelu Ric. Ona pravi aluzije na svoju “ljubavnu vezu o kojoj se mora ćutati” i kaže mu da se “najvažniji ljudi u Vašingtonu polako uključuju u sve – počinju da koriste LSD”. Liri se priseća da je ona izgovorila i sledeće reči: “Sećaš li se Komiteta američkih veterana, one liberalne grupacije veterana čiji si član bio odmah posle rata? E pa, tu instituciju je osnovala CIA”. Meri mu objašnjava da “CIA osniva i radikalne časopise i studentske organizacije i upravlja njima preko svojih tajnih agenata... Disidentske organizacije u akademskim krugovima takođe su strogo kontrolisane”. Kada je Liri pita otkud ona sve to zna, ona mu objašnjava: “Htela sam da te šokiram tim činjenicama ne bih li privukla tvoju pažnju. To je standardni trik svih obaveštajnih službi.” Poverava mu da CIA ne samo da koristi levičarske grupacije kojima upravlja kao svojevrsno pokriće, već sada finansira i mnogo više psihodeličnih istraživanja nego što Liri uopšte može i da zamisli. “Ti obavljaš one istraživačke radove koje je CIA pokušala da obavi tokom 50-ih godina ali nije uspela. Prema tome, više su nego zadovoljni da ti za njih obavljaš svoja istraživanja. Pošto je istraživanje droga od ključnog značaja za obaveštajne agencije u našoj zemlji, dozvoliće ti da nastaviš sa eksperimentima dok god budeš ćutao o tome”, kaže Meri Mejer.

Proleće 1963: Liri i Meri Mejer ponovo se sastaju u bostonskom Ricu. Kaže mu da je njena ljubavna veza otkrivena, srećom, bez nekog većeg publiciteta. “Više ne verujem telefonima ni pošti”, upozorava ga ona. Zamolila ga je da joj se ne javlja dok ga ona ne obavesti da želi da nastave komunikaciju.

Maj-jun 1963: Meri Mejer upozorava Lirija koji vodi psihodelični letnji kamp u Meksiku da su njihove “seanse” ugrožene, jer on počinje da privlači previše pažnje javnosti.

Septembar 1963: Meri dolazi u posetu Liriju koji sada izvodi eksperimente na velikom privatnom imanju u blizini Milbruka u državi NJujork. Daje mu bočicu “najboljeg LSD-ja na svetu” iz Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje. Strogo pazi da izbegne praćenje i kaže: “Imali smo osam inteligentnih žena koje su obrađivale najuticajnije muškarce u Vašingtonu. Sada smo utvrdili... zapravo, ispostavilo se da sam ja pogrešila u proceni onih koje sam angažovala. Jedna od tih žena nas je potkazala... Upetljala sam se u nekakve opasne stvari.”

1. decembar 1963: Meri zove Lirija koji je “očekivao njen telefonski poziv još od atentata” (Kenedi je ubijen 22. novembra). Liri kaže da mu je ona tom prilikom rekla: “Više nisu mogli da ga kontrolišu. Suviše se brzo menjao. Sve su zataškali... Bojim se. Čuvaj se”.

12. oktobar 1964: Meri Mejer je ubijena u jednom parku u Vašingtonu; način na koji je zločin izvršen podseća na egzekuciju. Telo je identifikovao Ben Bredli, zet Korda Mejera, inače urednik Vašington posta. Šef kontraobaveštajne službe u CIA DŽejms Anglton konfiskuje i docnije spaljuje dnevnik u kojem je Meri pisala i o svojoj vezi sa Kenedijem. Radnik Rejmond Kramp, crnac, porodični čovek i otac petoro dece, uhapšen je pod sumnjom da je ubio Meri u pokušaju pljačke. Interesantno je, međutim, da ona uopšte nije imala tašnu. Uopšte nema pouzdanih dokaza koji bi njeno ubistvo povezali sa osumnjičenim.

20. jul 1965: Posle samo 11 sati rasprave porota oslobađa Krampa optužbe da je ubio Meri Mejer. Oružje kojim je ubistvo izvršeno nikada nije pronaćeno i zločin je ostao nerasvetljen.

1965-66: Agenti FBI otvoreno nadziru imanje u Milbroku gde Liri obavlja svoje eksperimente sa drogom. Povređen, Liri razmišlja da se preseli u Meksiko. FBI poverava ovaj slučaj svom bivšem agentu Gordonu Lidiju, sada okružnom tužiocu, koji organizuje policijski upad u martu 1966. Lirija optužuju za neovlašćeno posedovanje opojnih droga, ali se docnije iz procesnih razloga odustaje od predmeta. Usled svega ovoga Liri počinje da gaji duboko nepoverenje prema FBI i policiji u celini.

Januar-avgust 1967: Radikalni časopis Ramparts obelodanjuje da CIA stoji iza Nacionalnog studentskog udruženja, što je inače bio projekat Korda Mejera. Mejerov najbolji prijatelj DŽejms Anglton zadužuje agenta CIA Ričarda Obera da utvrdi ko je poslužio kao izvor za tekst objavljen u Rampartsu. Oberova istraga se uskoro proširuje i pretvara u sveobuhvatni špijunski program kojim su obuhvaćeni kontrakulturni pokret i studentski protesti; program se vodi pod šifrom Haos.

Septembar 1967: Upravo u trenutku kada je Haos pokrenut, Liri izlazi iz izolacije (do tada je dosta vremena proveo proučavajući, na Hakslijevom tragu, Tibetansku knjigu mrtvih) i prelazi u južnu Kaliforniju, gde postaje značajan akter kontrakulturne scene. Mladim ljudima se neprestano obraća govoreći im da treba da se otvore, usaglase sa drugima i oslobode se institucionalnih stega.

1968: Dok ostali vođi nove levice zagovaraju nasilno svrgavanje američke vlade i uspostavljanje marksističke diktature, Liri se zalaže za nenasilni, na drogu orijentisani “hipi kapitalizam”, jednu maštovitu, decentralizovanu, krajnje liberalnu vrstu preduzetništva koja će uskoro naći svoj izraz u kulturi koju je propovedala grupa Grejtful ded. Mada Liri takvim svojim stavom odbacuje korporativni svet, on istovremeno prihvata privatnu svojinu i profit kao motiv. Zbog toga ga marksističko udruženje Studenti za demokratsko društvo (SDS) osuđuje, tvrdeći da on i njegovi nekomunistički sledbenici zapravo “ograničavaju revoluciju”. Progresivna radnička partija (PLP), maoistička grupa “stare levice” ide čak toliko daleko da Lirija proglašava agentom CIA. Doduše, PLP svakome s kim se ne slaže lepi tu etiketu.

1969: Lirijevi kritičari sumnjičavo ukazuju na njegove tesne veze sa međunarodnim kartelom za krijumčarenje LSD-ja; kartel je poznat pod nazivom Bratstvo večne ljubavi i priča se da je i to zapravo jedna od organizacija koje je uspostavila CIA. Bratstvo je pod kontrolom Ronalda Starka za koga će italijanski Visoki sud docnije utvrditi da je agent CIA još od 1960. godine, a sva novčana sredstva kojima Bratstvo raspolaže kanališu se preko banke Kastl na Bahamima, koja je u vlasništvu CIA. Liri dve godine živi u prostorijama Bratstva koje se nalaze na jednom ranču u Laguna Biču. U tom periodu Bratstvo se definitivno etabliralo na američkom tržištu LSD-ja i sada počinje da distribuira samo jednu vrstu droge – “orindž sanšajn” (OS). Stark kaže da planira da isporučuje drogu gerilcima koji se bore protiv kineske okupacije Tibeta i uživaju podršku CIA; ispostavlja se da on poznaje nekog važnog Tibetanca bliskog dalaj-lami i želi da obezbedi dovoljne količine LSD-ja za potrebe svih njegovih boraca. U međuvremenu, Stark u Sjedinjenim Državama obezbeđuje više nego dovoljne količine OS za sve pripadnike hipi-pokreta i radikalne levice. To je onaj “loši asid” pod čijim dejstvom Čarls Menson i njegovi sledbenici ubijaju Šeron Tejt, i pod čijim dejstvom Anđeli pakla izbodu na smrt jednog crnog mladića za vreme koncerta Rolingstounsa. Tako je Leto ljubavi zamenjeno Dobom mržnje. Zbog toga mnogi akteri kontrakulturne scene – uključujući Vilijama S. Barouza, vođu Belih pantera DŽona Sinklera i romanopisca Kena Kejsija – na kraju prihvataju teoriju da Stark, Liri i OS svi zajedno deo zavere CIA da se diskredituje i neutrališe radikalna levica. Po mišljenju nekadašnjih radikala Martina Lija i Brusa Šejlina, široko rasprostranjena upotreba OS “bitno je doprinela propasti Nove levice, zbog toga što je osnažila metabolizam politike tela i ubrzala sve promene u odnosu prema telesnosti... u takvom prenapetom stanju, Nova levica je jednostavno u sebi samoj sagorela”.

Jesen 1969: Ako je suditi prema vladinim dokumentima sa kojih je u međuvremenu skinuta oznaka tajnosti, CIA u to vreme ima “izvrsnog agenta” koji radi u okviru programa Haos i “ima izuzetno dobru mogućnost komunikacije sa najvišim nivoima domaće radikalne zajednice” tako da može da pribavi i “podatke sasvim lične prirode”. Odlučeno je da se taj agent pošalje da se infiltrira u sedište Crnih pantera u inostranstvu, ali taj plan ne može da se realizuje naradnih nekoliko meseci. U međuvremenu, CIA će od njega prikupiti informacije o ljudima sa kojima radi, jednim delom i zato što on “ne želi da ima posla sa FBI”. Ovaj opis savršeno odgovara Liriju. Niko nema bolji “prolaz” od Lirija, čoveka koji je nedavno helikopterom prebačen na Vudstok, kao počasni gost. Malo ih je koji mogu imati toliko “ličnih” podataka o aktivistima radikalne scene od čoveka koji sam uspeva da ih “otvori kroz LSD”. Ceo razvojni tok Lirijeve karijere i njegove trajne veze sa ljudima koji su opet povezani sa CIA sigurno ukazuju na nešto. Indikativna je i činjenica da je on, baš kao i onaj “izvrsni agent” CIA spreman da sarađuje sa ljudima iz te organizacije, ali nije spreman da sarađuje sa FBI; Liri ne podnosi FBI otkako je Lidi izvršio upad na imanje u Milbruku.

1970: U februaru te godine Liri je osuđen zbog posedovanja marihuane i kaznu izdržava u Lompoku, u Kaliforniji. Ovo bi trebalo da posluži kao jasan dokaz da on, na kraju krajeva, ipak nije ni agent ni doušnik CIA. Međutim, CIA je u to vreme angažovala agente ili doušnike koji su docnije bili sudski gonjeni zbog aktivnosti koje nisu imale nikakve veze sa njihovim radom za vladu. Tako je, recimo, DŽonija Roselija i druge mafijaše koje je CIA angažovala da izvrše atentat na Fidela Kastra početkom 60-ih godina na kraju uhvatio FBI, iako je CIA zbog toga žestoko protestovala. Dakle, ako je Liri radio za CIA, to je moglo da iskomplikuje, ali ne i da u potpunosti isključi mogućnost njegovog krivičnog gonjenja zbog drugih dela. U svakom slučaju, ne bi se baš moglo reći da Liri izdržava kaznu kao sužanj. Lompok je zavod sa minimalnim merama bezbednosti, tu se uglavnom okupljaju belci činovnici koji su zatvora dopali zbog posedovanja džointa a Liri i dalje ima mogućnost da nabavi drogu. Sem toga, uskoro će biti u poziciji da američkoj vladi opet prenese vrlo važne obaveštajne informacije, upravo zahvaljujući boravku u zatvoru.

12. septembar 1970: Lirija iz Lompoka “oslobađa” jedan pripadnik organizacije Veder andergraund, filijale SDS. Ta organizacija je povela marksističku gerilsku borbu u Sjedinjenim Državama, a Liri izražava solidarnost sa njom u “izjavi za ratne zarobljenike”. Tu između ostalog piše: “Čujte Amerikanci! Vaša vlada je instrument smrtonosnog zla. Aktivno se suprotstavite, sabotirajte, onesposobite kompjuter... otimajte avione, svaki deo smrtonosnog oruđa razbijte o zemlju... Ubistvo genocidnog policajca-robota u odbranu života zapravo je sveti čin... Ovo je opši rat... Upozorenje: naoružan sam i treba me smatrati opasnim!” Ova krajnje provokativna i pregrejana izjava ima dve glavne posledice: njome se Liri ponovo u svetu andergraunda ovenčava oreolom radikalnog borca i mučenika, dok se američko javno mnjenje istovremeno još više okreće protiv Nove levice.

Oktobar 1970: Po rečima Angltonovog zamenika, Skota Milera, CIA se sada jako trudi da odgovori na pitanje: “Šta je Elbridž Kliver radio u Alžiru?” Upravo je Liri taj koji odlazi u Alžir i pridružuje se vođi Crnih pantera Elbridžu Kliveru. Lirijeva putovanja i celu operaciju njegovog “izbavljenja” iz zatvora finansiraju Bratstvo i Stark.

21. oktobar 1970: U jednoj zvaničnoj belešci CIA navodi se da je onaj izvrsni izvor iz programa Haos sada u inostranstvu. Da li je to Liri?

Novembar 1970 – maj 9171: Kliver počinje da sumnja u Lirija, pretražuje njegov stan ne bi li “pribavio dokumente koji dokazuju da smo mi (Liri i njegova žena) agenti CIA” i baca ga u ilegalni zatvor Crnih pantera u Alžiru.

12. februar 1971: U jednom dokumentu CIA navodi se da “Elbridž Kliver i njegovi alžirski saborci više nisu skloni Timu Liriju... Strpali su ga u kućni pritvor”. Budući da javnost ne zna za Lirijevu sudbinu, ovaj izveštaj je mogao da potekne samo od nekoga ko je duboko prodro u krug Elbridža Klivera. Ukoliko CIA nije regrutovala crne militante – a to je, u sociološkom smislu, sasvim neverovatan scenario – informacija je najverovatnije potekla od elektronskog nadzora nad objektima koje su koristili Crni panteri ili od tajnih komunikacija sa Lirijem i njegovom ženom. U maju 1971. Liri i njegova žena beže u Švajcarsku uz, kako je Liri docnije naveo, pomoć “nekog alžirskog birokrate po imenu Ali” koji “zapravo nije ni skrivao svoju vezu sa CIA”. “Jesi li siguran da možemo da mu verujemo?”, pitala je Lirijeva žena. “On je liberalno krilo CIA”, odgovorio je Liri, “a to je najbolja mafija sa kojom možeš da imaš posla u 20. veku”. Operaciju spasavanja iz alžirskog zatvora Muslimanske braće finansira Bratstvo večne ljubavi, a sav novac se uplaćuje preko Kastl banke.

18-19. jun 1972: Gordon Lidi, koji sada radi na republikanskoj kampanji za reizbor predsednika, organizuje upad u prostorije Demokratskog nacionalnog komiteta u Votergejtu. Provalnici su uhvaćeni i Lidi je uhapšen. Već sutradan najviši zvaničnici CIA tajno se sastaju da bi razmotrili taj upad u kome je Lidi koristio neke bivše agente CIA koji su radili za takođe bivšeg zvaničnika CIA Hauarda Hanta, sada na dužnosti u Beloj kući. Direktor CIA Ričard Helms izdaje nalog svojim pomoćnicma da pribegnu strategiji “kontrole štete”, kako bi odvratili sumnju od agenata CIA i usmerili ih ka predsednikovim ljudima. Upravo u tome i uspevaju zahvaljujući Dubokom grlu, izvoru novinara Vašington posta Boba Vudvorda koji mu se javlja istog dana, svega nekoliko sati posle sastanka CIA na kojem je odlučeno da se pribegne “smanjenju štete”. Vremenska podudarnost ukazuje na to da je Duboko grlo neko ko je prisustvovao tom sastanku CIA i ko ima bliske veze sa Vašington postom. Kord Mejer, sada drugi čovek u upravi CIA za specijalne operacije, odavno ima odlične kontakte sa tim listom.

1973-1978: Posle dve godine plandovanja i života na visokoj nozi u Švajcarskoj, Liri se vraća u Ameriku. Docnije kaže da je do povratka došlo zahvaljujući mahinacijama CIA; tvrdi da su ga oni “kidnapovali”. Optužen je i osuđen za posedovanje droge i počinje da izdržava kaznu u zatvoru Folson. I ovo bi moglo da posluži kao jasan dokaz da sumnje u njegovu lojalnost nisu ništa drugo do levičarska paranoja. Međutim, posle samo nekoliko meseci van žiže pažnje javnosti, Liri se ponovo pojavljuje kao vladin doušnik. Naime, pod pseudonimom Čarli Treš on iznosi dokaze protiv organizacije Veder andergraund. Oslobađaju ga iz zatvora, ali ga smesta podvrgavaju merama posebne zaštite jer se strahuje da su ga radikalni revolucionari osudili na smrt. NJegove nekadašnje kolege iz pokreta formiraju grupu pod nazivom Narod istražuje Lirijeve laži (PILL). Abi Hofman kaže da je “ime Timotija Lirija mnogo gore od imena Benedikta Arnolda”, junaka američke revolucije koji se docnije prodao Englezima i izdao svoje saborce. Alen Ginzberg tvrdi da je Liri odigrao istu ulogu koju je pre nekoliko stoleća odigrao lažni mesija Zabat Zvi, prevarivši milione Jevreja”.

1978-93: Posle poslednjih zvaničnih kontakata sa agencijama bezbednosti 1978. godine Liri se distancira i od vlade i od “pokreta”, koji zapravo više i ne postoji. Prepušten sam sebi, postaje sofista u najdoslovnijem smislu te reči – mudar, obrazovan čovek koga možete da unajmite. Tako u prvim Reganovim godinama “debatuje” sa Gordonom Lidijem, čovekom koji je organizovao provalu u Votergejt i koji je protiv njega samog svojevremeno organizovao upad u Milbrok; dvojica bivših zatvorenika odlaze na turneje širom zemlje. Nekadašnji radikali iz 60-ih godina zgađeni su tim debatovanjem i tvrde da je to samo još jedan dokaz da je Liri od početka radio za CIA. U svakom slučaju, Liri sada za ljude sa levice deluje kao neko ko više nema nikakvu specifičnu težinu, varalica sa Medison avenije, funkcionalni deo establišmenta ma koliko da se svojevremeno zaklinjao da se upravo protiv tog establišmenta bori. On povremeno filozofira (za pare) po raznim izvikanim restoranima. Svoj “novi stil” brani izjavom koja deluje sasvim iskreno: “Da je Aristotel danas živ, sigurno bi imao tok-šou.” To je vreme u kome Liri objavljuje i svoju autobiografiju Flešbekovi: detaljno opisuje susrete sa Kordom i Meri Mejer i svoju delatnost vladinog doušnika, ali samo ovlaš pominje da je CIA finansirala njegova istraživanja LSD-ja. Kreira kompjuterski softver i pozdravlja otkriće Interneta. Mada nije nasledio nikakvo bogatstvo, niti je od 60-ih godina imao ikakvo unosno zanimanje, uspeo je da ostane bogat čovek. Živi kao bogataš.

14. april 1994: Liri koji je upravo napunio 73 godine posećuje Gejnsvil na Floridi. Došao je da održi multimedijalno predavanje tokom koga će demonstrirati elektronske mogućnosti za proširenje intelektualnih kapaciteta – “Kako da upravljate svojim mozgom”. Sala je dupke puna, 3 000 ljudi željno čekaju da ga vide. Na samom početku opaža da “oblaci nad Gejnsvilom izgledaju kao da ih je nacrtao DŽordž Lukas”. Žali se da je sad veoma teško nabaviti marihuanu i kaže da ona može da izazove kratkoročan gubitak pamćenja, ali istovremeno daje i dugoročan dobitak, odnosno “na duži rok popravlja pamćenje”. Kaže da će pokušati da “ispere mozak” publici, ne da bi se suprotstavili autoritetima ili borili protiv vlasti, već da bi se “angažovali u dijalogu koji može doneti progresivne promene”.

Svetla se gase i uključuju se neke elektronske sprave. Liri priča svoju priču dok se na ekranu smenjuju boje. Citira Sokrata i Rolfa Voldo Emersona. LJudi treba da razmišljaju svojom glavom i da dovode u pitanje autoritete. “Svetost je u nama”, veli. Kada se svetla upale, Liri kaže da je spreman da čuje pitanja i odgovori na njih, ali tek pošto prethodno izrekne upozorenje: “Ne treba da verujete ni u šta što vam kažem.” LJudi počinju da formiraju redove pred dva mikrofona ne bi li postavili pitanje; ja sam među njima, otprilike peti u redu. Nameravam da ga pitam za glasine o vezama sa CIA. Većina pitanja koje su postavili moji prethodnici prilično su površna. Samo jedno među njima je neobično: “Država Florida ima oblik pištolja, a Gejnsvil se nalazi na mestu gde bi bio okidač – pogledajte mapu. Bilo kako bilo, ja sam šizofreničar i mislim da sam Isus Hristos. Prema tome, doktore Liri, da li sam ja Isus Hristos?” Čovek je to izgovorio sasvim ozbiljnim tonom. Liri ga se oslobađa rečima: “Sve je u redu, samo gledajte da vas ne razapnu.”

Konačno dolazi red na mene. Onog trenutka kad sam zakoračio ka mikrofonu, Liri me pogleda, onda baci pogled na sat i kaže: “Žao mi je, nema više vremena za pitanja.”

Izlazeći iz dvorane čujem da se za Lirija priređuje prijem u nekoj od krajnjih soba; svuda su čuvari i telohranitelji. Ipak, uspevam nekako da se uvučem. Prostorija je puna ljudi koji nervozno iščekuju Lirijev dolazak. On ulazi. U prvi mah izgleda da će svi pohrliti prema njemu, ali onda zastaju kao da strahuju da ga dodirnu ili da mu se previše približe. Ja se odvažim i sedam kraj njega.

Potpisuje mi primerak knjige Flešbekovi. Primećujem da su mu ruke smežurane, onako kao u starijeg sveta, već se naziru i staračke pege. Deluje umorno i dekoncentrisano, pa pokušavam da privučem njegovu pažnju nekom pravom činjenicom koju malo ko može da zna. “Znate, moja maćeha je radila za Korda Mejera”, kažem mu. To je uostalom tačno; ona je nekoliko godina radila kao sekretar u CIA.

Lirijeva reakcija je gotovo fizička: trgao se, kao da ga je pogodila neka struja za koju nema odgovarajući adapter. Onda se nasmeši i kaže: “Kord Mejer je zaista bio impresivan čovek”. Postavljam mu još nekoliko pitanja, onako izokola, a onda kažem: “U svojoj knjizi kažete da je mnogo eksperimenata sa LSD-jem na Harvardu i Berkliju zapravo finansirala CIA. Zato se pitam kakve su bile vaše veze sa Agencijom?”

Odjednom imam utisak da je nekako pronašao adapter, zatvoren je i istovremeno prkosan: “Nikada mi nisu nijedan cent dali”, kaže Liri.

Gledam ga u oči, onako kao što pomno posmatrate čoveka za koga pokušavate da utvrdite da li vam govori istinu ili vas laže. Ne vidim prevaru, zaista; vidim samo bol. Više ne progovara, ja se opraštam i odlazim.

Na povratku kući obuzima me neko čudno osećanje profesionalne krivice jer sam, po svemu sudeći, uznemirio dobronamernog čoveka čiji su životni stavovi umnogome ispravni. Možda mi je stvarno rekao istinu. Bol koji se mogao videti u njegovim očima verovatno je predstavljao izraz povređene nevinosti, ono što bih ja osetio da sam obavio tako mnogo stvarno važnog posla a da me onda neki klinac-panker na kraju pita da li me je sve vreme finansirao KGB. Opet, ako jeste sarađivao sa CIA, teško da bi smeo to da kaže. Možda se oseća i pomalo krivim, možda bol odatle potiče. A ako mu CIA nikada nije dala ni pare, kako su onda stekli pravo da koriste njegove testove ličnosti?

Odjednom sam se setio poruke kojom je Liri započeo večerašnju seansu: razmišljajte svojom glavom, sumnjajte u sve. I upozorenja koje nam je na kraju izgovorio: “Ne treba da verujete ni u šta što vam kažem.”

Dakle, da li je Timoti Liri bio agent CIA ili nije? Šta je to zbog čega je Meri Mejer pokušala da “ispere mozak” Kenediju i zašto su oboje umrli tako preranom i misterioznom smrću? Da li je OS zaista bio deo zlog nauma vlasti? Da li je Lirijevo učenje novi način da se oslobodi ljudski um, ili je to tek završna faza njegovog utopijskog projekta čiji je cilj bilo “kidnapovanje” istorije sveta?

Neka me đavo odnese ako znam. Nije nikakvo čudo da se za tajni svet obaveštajnih službi i špijunaže često kaže da je to dvorana iskrivljenih ogledala. Možete čitav život provesti govoreći “s jedne strane je tako... ali, s druge strane, možda je i ovako”, naročito ako ste pri tom ovisnik od “droge istine”...

Priredila i prevela LJiljana Nedeljković