Milankovići iz Dalja

Naslov ovog teksta pozajmila sam iz knjige “Moji Milankovići iz Dalja” Dušana Milankovića (92), doktora pravnih nauka koji živi u Ulici Žanke Stokić 29 na Senjaku, i koji je pre pet godina, uz pomoć svoje mlađe kćeri, profesorke Fakulteta muzičkih umetnosti Vere Milanković, i grupe saradnika, ostavio ta svoja dragocena sećanja na Milankoviće, jednu od najuglednijih srpskih porodica iz Dalja, koji je bilo najpre u Austriji, potom u Austrugarskoj i konačno u Hrvatskoj, i jednu od najstarijih i najcenjenijih beogradskih kuća.

Prvi predak Dušana Milankovića bio je izvesni Milanko, koji je iz Hercegovine, sa Arsenijem Čarnojevićem, došao u Slavoniju i bavio se stočarstvom, odnosno trgovinom krupnom stokom. Već njegov sin Todor (1769-1841) završio je prava u Beču, vratio se u Dalj i bio upravitelj patrijaršijskog vlastelinstva. U znak zahvalnosti za doborčinstvo koje je činio narodu, sahranjen je u porti, uza zid crkve Svetog Dimitrija u Dalju.

Todor Milanković je imao šestoricu sinova i jednu kćer, i osim jednog, svi su stekli visoko obrazovanje. Najmlađi Dimitrije, rođen 1817. zapravo je bio deda gospodina Dušana Milankovića, a stric naučnika koji je stekao planetarnu slavu, Milutina Milankovića. Dimitrije je završio Terezijansku vojnu akademiju u Viner Nojštatu i moglo se očekivati da napravi dobru oficirsku karijeru u moćnoj Habzburškoj monarhiji. Međutim, on će 1840. godine doći u Beograd kao dvadesettrogodišnji odbegli austrijski oficir koji je dezertirao iz vojske i koga je porodica morala da se odrekne preko novina. Ujedno, bio je prvi Milanković iz Dalja koji će ovde pustiti korene. Deda Mita, kako ga u knjizi sa puno ljubavi oslovljava unuk Dušan, najpre je dobio mesto pisara kod Ilije Garašanina u Upravi grada Beograda, a posle u vladinoj upravnoj službi gde je avanzovao do načelnika. Pre daljeg opisa njegovog bogatog životnog puta, zanimljivo je citirati šta je o deda Miti zapisao u svojim uspomenama profesor i akademik Milutin Milanković, uz napomenu da mu je to kazivao kad je već bio u penziji, dok su sedeli leti u Dalju gde se pilo dobro vino iz kuće Milankovića:

“Ne slušaj, sine, što ove pijandure govore, već čuj šta ću ti ja reći. Kada sam učio u Terezijanskoj akademiji u mojoj klasi bilo nas je trojica koji nismo pili vina; nismo skitali niti ikada tražili dozvolu za izostanak, već smo legali svako veče u devet časova u krevet. Cela moja klasa danas je pomrla, ostadosmo samo nas trojica. Ona dva moja druga su austrijski generali u penziji. Ugledaj se na nas pa ćeš doživeti našu starost.”

Nastavak svedočenja o ovom zanimljivom čoveku uzimamo od njegovog unuka Dušana iz knjige Moji Milankovići iz Dalja:

“Da li je pušio ili nije, ne znam, ali izgleda da nije jer se nigde u kući nije našla neka lula niti se o tome govorilo. Redovno je jahao. Imao je sopstvene rasne konje koji su timareni u štalama konjičkog garnizona, a te štale su se nalazile na mestu današnjeg parka ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta. I kao star čovek, redovno je pešačio. Svakodnevna maršruta mu je bila od porodične kuće u Mišarskj 9 do Kalemegdana i natrag. Tako je uradio i na dan svoje smrti. Posle šetnje i ručka, uobičajeno, kao i svakog dana, seo je u fotelju da odrema. Zaspao je i nije se više probudio. Bilo mu je 89 godina.”

Dve godine po dolasku u Beograd, 1842. godine, deda Mita se oženio Beograđankom Katarinom. Bili su samo sedam godina u braku, rodila je četiri sina i umrla. Punih 17 godina je Dimitrije bio udovac, da bi se nakon toga oženio Dušanovom babom, devetnaestogodišnjom Jelisavetom, ćerkom austrijskog potpukovnika Jovana Šupljikca. Jovan je bio Srbin iz Petrinje, brat vojvode Stevana Šupljikca. Stevan je bio prvi Srbin koji je dobio Orden legije časti u Napoleonovoj vojsci koja je ratovala protiv Rusije. Sahranjen je u manastiru Krušedol. Jelisaveta je došla u Dimitrijevu kuću u Birčaninovoj ulici i tamo su je dočekali njegovi sinovi, svi stariji od maćehe. Ona je rodila Jovana, oca Dušanovog koji je 1887. godine upisao Pravni fakultet, iste godine kada je Dimitrije, u sedamdesetoj godini penzionisan.

Dimitrije Milanković je do polovine 1864. godine radio u Popečiteljstvu vnutrenih dela, današnjim jezikom rečeno u nekoj vrsti državnog sekretarijata koji je pod sobom imao javni red, policiju, vojsku sanitet, privredu, pravne poslove i opštu administraciju. Tada je, u činu majora, prešao u upravo formirano Ministarstvo vojno. Bio je oficir sa najvišim vojnim obrazovanjem, tačnije “jedini generalštabni oficir”. Brzo je postao i načelnik Generalštaba, profesor Vojne akademije, a u vreme predaje gradova knezu Mihailu Obrenoviću, bio je komandant Beograda, najvećeg garnizona u Srbiji.

Prema zapisima prvog Srbina doktora tehničkih nauka, Milutina Milankovića, Dimitrije je leti sa porodicom odlazio u svoju staru postojbinu, u Dalj, posle oporavka u Rogaškoj Slatini, koja je u to vreme bila neprikosnoveno mesto za predstavnike beogradske buržoazije. Tamo se redovno viđao sa svojim vršnjakom, đakovačkim biskupom Josipom Jurajem Štrosmajerom. I Štrosmajer bi govorio Dimitriju: “Lako je vama Srbima! Vi imate svoju istoriju.”

Po nalogu kneza Miloša Obrenovića, Dimitrije je išao u Beč da rešava neki spor koji se ticao Srbije, i zaista ga je veoma lako dobio. Tamo se video sa svojim starim prijateljima iz mladosti, Vukom Karadžićem i Jernejem Kopitarom (inače se dopisivao sa Simom Milutinovićem Sarajlijom i mnogim viđenim ljudima toga vremena, prim. R.S.), ali je srpsko-austrijski problem rešio u korist Srba tako što mu je pomogao jedan belgijski poslanik, njegov brat mason. Ovu uzgrednu napomenu povodom lakoće sa kojom je kneza Miloša rešio glavobolje, saopštava njegov unuk Dušan, koji jednako obaveštava čitaoce svoje knjige da je deda Mita prvi u Srbiju uveo muziku. Tačnije, uspeo je da je inauguriše kao vojnu pleh muziku tako što je doveo muzičare Čehe, ali lično je voleo kamernu muziku. Međutim, polovinom 19. veka u Srbiji za to nije bilo uslova:

“Ipak je u njoj mogao da uživa, ali ne među Srbima, već kod kulturnog turskog paše u Beogradskoj tvrđavi koji je, kao Evropejac imao svoj gudački ansambl koji je svirao Hajdna, Mocarta, Hendla... Jer, paša nije bio divljak, on je kao predstavnik turske carevine u najudaljenijoj provinciji na zapadu, normalno završio Sorbonu. I naravno da se kao takav u našoj istoriji mnogo ne pominje, jer Turci moraju da budu divljaci, a ovo nisu bili divljaci već gospoda, evropska, pa su i pomagali kad je bilo zort. Kada su na Svetoandrejskoj skupštini skinuli Aleksandra Karađorđevića, kneza, Garašanin ga je, da bi mu spasio glavu, odveo na Kalemegdan, kod paše. I paša ga je primio i uzeo u zaštitu.” (Dušan Milanković, Moji Milankovići iz Dalja).

Dimitrijev sin, a Dušanov otac Jovan, rodio se u vinogradu u Birčaninovoj ulici, danas najužem centru grada. Kada je od kuće išao u Veliku školu koja se nalazila u Knez Mihailovoj ulici, nosio je fenjer i štap. Štapom se branio od pasa lutalica, a fenjer mu je bio potreban da zaobiđe dve velike bare na putu do škole: jedna je bila na mestu doskorašnje pijace Zeleni venac, a druga između današnje zgrade SANU i Kapetan Mišinog zdanja. Jovan Milanković je u Beču doktorirao pravo, ali je veoma voleo muziku. Najveći deo novca koji je dobijao od oca iz Beograda trošio je na privatne časove kompozicije. Posebno je plaćao pijanistu sa kojim bi svirao na violini. Najveći deo svog života Jovan je proveo u diplomatiji, zajedno sa suprugom iz drugog braka (prva žena mu je umrla, imali su jednog sina), Marijom koja je imala 18 godina kada se udala za njega, a on više od 40 godina. Marija je, inače, bila iz Arada, u Rumuniji, a njeni su roditelji došli iz Saksonije u vremenu kada je Marija Terezija naseljavala današnju Rumuniju nemačkim porodicama. Tako je Dušanova majka po ocu i po majci Nemica. Dok je Jovan bio generalni konzul u Budimpešti, 1914. godine rođen je sin Dušan, ali su ga otac i majka odmah ostavili kod Marijinih roditelja u Aradu, gde je u kući naučio nemački i mađarski jezik, a imao je učitelja srpskog jezika i redovno su ga vodili u pravoslavnu crkvu. Marija i Jovan su u Rusiju poveli Časlava iz Jovanovog prvog braka. Tačnije, posle učešća u bici na Ceru, Jovan je raspoređen u Odesu, na mesto odbeglog srpskog diplomate. Vreme je Prvog svetskog rata, u Rusiji je Oktobarska revolucija 1917. godine, a dve godine kasnije, u Vladivostoku, rađa se Dušanov mlađi brat Vladeta. Jovan je tri puta obišao ceo Sibir skupljajući bivše zarobljenike Srbe, koji su bili u austrijskoj vojsci i koje su Rusi zarobili.

Bila je to velika avantura ovog bračnog para koji se posle silnih peripetija, konačno 1920. godine vratio u Beograd. NJihov sin Dušan je imao šest godina i navikao je na babu Nemicu, Emiliju Rot, sa kojom se savršeno slagao. Ubrzo su, 1921. otišli u Marsej, gde je Jovan bio konzul, zatim u Minhen, a potom u Beograd, gde je bio načelnik u Ministarstvu spoljnih poslova. Kada su roditelji sa mlađim sinom otišli u Poljsku, tačnije u Varšavu gde je Jovan opet bio diplomatski službenik, Dušan je ostao u Beogradu da bi maturirao u Trećoj muškoj gimnaziji 1932. godine.

Razočaran zbog iznenadne penzije, bolestan, Jovan Milanković je preminuo 1936. godine. Dočekao je da njegov sin Dušan završi prava. Dušan je kasnije doktorirao, i kao njegov otac, samo mnogo kraće, bio je u diplomatskoj službi. Početkom Drugog svetskog rata, kao rezervni oficir bio je uhapšen i 1941. godine deportovan u logor blizu Nirnberga odakle su ga oslobodili Amerikanci s proleća 1945. Imao je 45 kilograma.

Neposredno posle rata radio je u Ministarstvu informacija, a na Konferenciji mira u Parizu upoznao je Vidu Marković kojom se ubrzo oženio. Vida je kći Eda Markovića, viđenog Srbina iz Austrougarske koji je bio delegat u kući Krsmanovića na Terazijama gde je 1918. godine dogovoreno stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Dušan Milanković je radio u Ministarstvu inostranih poslova, bio je sekretar ambasade u Londonu, a godine 1960. odbranio je doktorat na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvom disertacijom iz međunarodnog saobraćaja i vasionskog prava. Pet godina kasnije prešao je na rad u zajednicu jugoslovenskih PTT kao samostalni savetnik gde je ostao do penzije. Satelitska stanica u Ivanjici je, sa pravne strane, njegovo delo. Ima dve kćeri, Mariju i Veru. Supruga Vida, koja je umrla pre pet godina, bila je jedan od najpriznatijih anglista u Srba, dugogodišnji šef Katedre za engleski jezik i književnost u Beogradu, autor brojnih knjiga i jedan od najomiljenijih profesora Beogradskog univerziteta.

Vidina i Dušanova kćer, Vera Milanković, godinama je odbijala da javno govori o svojoj porodici. Ne želeći, valjda, da se podupire precima. Smatra da je stvar dobrog ukusa ne govoriti o nečemu što je toliko očigledno – da su njeni Milankovići bili odreda školovani u svetu, da su govorili najmanje dva - tri strana jezika i da su bili građani sveta. I dodaje:

“Ali, ne može niko biti građanin sveta ako nije čvrsto u svom nacionu. I valjda je to bila osnovna osobina mojih Milankovića. I svi smo mi porodično vaspitani da volimo svoju zemlju, i to ne na rečima već na delu. Samo nevolja može da nas natera u inostranstvo, ili kao što je udaja moju sestru odvela u London.”

Verina starija sestra Marija udata je za Engleza Majkla i predaje informatiku na Univerzitetu u Londonu. Imaju sinove Dušana i Jovana, a Jovan je oženjen Jelenom Predić, praunukom komediografa Branislava Nušića. Imaju sina Luku Atkinsona koji ima godinu i po dana. Svi su kršteni u pravoslavnoj crkvi i slave porodičnu slavu Milankovićevih – Svetog Đorđa.

Vera je rođena u Londonu, ali kuću u Žanke Stokić 29 pamti kao svoju. I kada je zamolimo da opiše svoja sećanja na porodicu u kojoj je odrasla i živela, ona kaže:

“Pamtim ono što je bila suština – jako visoke standarde koji su bili postavljeni za sve. I kad je reč o tatinoj, ali i o maminoj porodici. U kući smo večito slušali jedno, a u školi, nažalost, drugo. I to je, onda, neminovno složeno odrastanje.”

S obzirom na činjenicu da je odrasla na Senjaku, kraju Beograda gde su živeli starosedeoci, ali i gde su došli pobednici iz Drugog svetskog rata i useljavali se u kuće predratnih bogataša, zanima nas kakvo je bilo detinjstvo i školovanje profesorke Milanković:

“U mom razredu nije bilo potomaka starosedelaca. Bilo je dosta dece čiji su roditelji radili u gardi u Topčideru, dece čiji su roditelji bili sirotinja iz radničke kolonije na Senjaku, dece iz doma za decu bez roditelja i konačno, dece nove buržoazije. Bila su to sumorna sećanja, ali smo se nekako pronalazili između sebe, mi koji smo držali do nekog dostojanstva. I sa tim prijateljima sam ostala bliska do danas.”

Ova energična žena je dugogodišnji stalni saradnik dečijeg hora Kolibri, pijanista je i kompozitor. Autor je brojnih kompozicija svih žanrova, ali posebno je ponosna na opus pesama u kojima je koristila zapise Miodraga Vasiljevića i koje predstavljaju izuzetan doprinos baštini srpske muzičke tradicije:

“Tako je nastao ciklus Raških pesama, Pesme iz Miloševe Srbije, a spremam ciklus pesama iz Prizrena i okoline. To su pesme koje priređujem za glas i klavir, odnosno mali kamerni ansambl. U 19. veku to se zvalo malo kućno muziciranje.”

Orijentalista i diplomata, profesor dr Darko Tanasković, završavajući svoj predgovor u knjizi Dušana Milankovića, kaže da su svi srpski Milankovići izabrali najteži put, put bez prečice i popusta:

“Nije li se, uostalom, i samom čika Dušku u jednom trenutku omaklo vajkanje, kad, rekavši kako je njegov deda Mita bio Evropljanin u osnovi, primećuje da je to značilo i Srbin, jer, ‘uopšte, svi su Milankovići veliki Srbi i to im je kao neka mana, nezgodno, pa mislim čak i danas’.”