Oslonac na „model Kosova”

Republika Moldavija, na krajnjem jugoistoku evropskog kontinenta, između Rumunije i Ukrajine, zajedno sa izdvojenim Pridnjestrovljem postaje jedan od glavnih frontova rasplamsale borbe za dominaciju nad postsovjetskim prostorom.

Nezavisna od 1991. godine, kada je i došlo do konfliktnog izdvajanja Pridnjestrovlja, Moldavija je godinama rastrzana unutrašnjim problemima, a sve više je izložena i raznim spoljnim pritiscima, divergentnim interesima i ambicijama.

PODRŠKA RUMUNIJE: Predsednik Vladimir Voronjin promoviše od 2003. godine kurs približavanja Evropskoj uniji (koja Moldaviji u svojim projektima “rezerviše mesto” u novoosmišljenoj slobodnoj trgovinskoj zoni jugoistočne Evrope!) i SAD, uz nastojanje da se, koliko-toliko, očuva balans u odnosima i sa drugom stranom – Moskvom. Stoga Voronjin dosta očekuje od predstojećih susreta sa predsednicima Rusije i Rumunije, Vladimirom Putinom i Trajanom Baseskuom.

Cilj zvaničnog Kišinjeva je da se samoproklamovana republika Pridnjestrovlja (Moldavska Pridnjestranska Republika), na ovaj ili onaj način, vrati u sastav Moldavije. Voronjin tu ima podršku zvaničnog Bukurešta, što pokazuju i nedavni dogovori sa rumunskim ministrom inostranih poslova Ungureanom, uz nagoveštaj uključenja i evropske komponente u podršku Kišinjevu u sporu sa Tiraspolom (glavnim gradom Pridnjestrovlja).

Sa Rusijom, međutim, nezadovoljnom odustajanjem Voronjina od već dogovorenog projekta federalizacije Moldavije, to ide mnogo teže. U Moskvi se iznosi stav da je kriza pregovaranja oko Pridnjestrovlja rezultat činjenice da brojni planovi koji se nude najčešće zaobilaze interese samih građana i nisu ni blizu međunarodnom konsenzusu. Stoga, kako tvrdi Tamara Guzenkova iz Instituta za strateška istraživanja, samoproklamovane zemlje u regionu, posebno Pridnjestrovlje, pojačavaju međusobnu solidarnost, a rešenje vide u “jačanju uloge Rusije i osloncu na model koji će se naći za Kosovo”.

Baze Pentagona u Rumuniji i zamešateljstvo oko cena i isporuka ruskog gasa Ukrajini i drugim zemljama zaoštrili su postojeće sporove. Mada krajem prošlog leta obnovljeni, zvanični pregovori o rešenju pridnjestrovskog spora, sada i uz posmatračko učešće SAD i Evropske unije, nisu doveli do pomaka. Prethodno obećano povlačenje svog vojnog kontingenta iz Pridnjestrovlja ruska strana je uslovila ispunjenjem ranijeg dogovora da do toga dođe u uslovima dijaloga strana u konfliktu. A njega nema.

Pridnjestrovlje, za to vreme, sa svojih 600 000 stanovnika (više od dve trećine su Rusi, uz nešto Ukrajinaca), dalje jača samostalnost i kao da postaje svojevrsni instrument suprotstavljanja ekspanziji Zapada na postsovjetska područja.

Zvanični Kišinjev – gde su, uzgred rečeno, i sada na vlasti komunisti – krenuo je, nezadovoljan podrškom Moskve reintegraciji zemlje, od 2003. u naglašenije oslanjanje na projekte Evropske unije i SAD, uz istovremeno udaljavanje od Rusije i Zajednice Nezavisnih Država.

UGROŽENA STRATEGIJA EU: Problemi za Kišinjev, međutim, počeli su da stižu i iz Kijeva. Dogovor premijera dve zemlje da sva roba ide preko moldavske carine u praksi se ne primenjuje i pored prisustva tzv. evropskog monitoringa. Upućeni tvrde da Ukrajina ima koristi od neposredne trgovine sa Tiraspolom, kao i da u Kijevu i dalje postoji jak “pridnjestrovski lobi” (predsednik samoproklamovane republike Igor Smirnov čest je gost u Kijevu). Ni pokušaj rumunskog predsednika Baseskua, prilikom februarske posete Kijevu, da se ovo promeni, nije dao rezultate.

Potezi Bukurešta, koji se u regionu tumače kao pokušaji stvaranja velike Rumunije, nikako ne odgovaraju interesima Kijeva, a saradnja Kijeva i Tiraspola direktno ugrožava strategiju Evropske unije.

Zbog svega toga budućnost Moldavije, ukleštene između čekića i nakovnja moćnih spoljnih interesa, postaje krajnje neizvesna.

Vladimir Stanimirović