Proizvodnja i stvaranje

Po završetku FEST-a možemo da potvrdimo ono što smo zaključili nakon prve njegove polovine: najviše uživanja pružali su nam američki, profitabilni filmovi, dok su autorski, od kojih smo najviše očekivali, uprošćeno ponavljali ono što su njihovi autori, prethodnim filmovima, već pokazali. Ovome moramo da dodamo zapažanje da su dva francuska filma, koja su režirali stranci, revitalizovala najbolju dramsku tradiciju francuske kinematografije, već duže vremena zabašurivanu od strane francuskih sineasta, i, najzad, da su, u drugoj polovini 34. beogradskog međunarodnog filmskog festivala, prikazana i tri filma po kojima ga vredi pamtiti.

Venders, Egojan i Sokurov nisu, dakle, pokazali ništa novo, niti šta značajno.

Američki film Vima Vendersa, u nemačkoj produkciji, “Kad prošlost zakuca” (Don’t Come Knocking), kao da je režirao neki Vendersov učenik; no, isto tako, mogao bi to da bude i neki učenik DŽima DŽarmuša ili pak Vejna Vonga i Pola Ostera: tvoraca izvrsnog filma “Dim”. Pred nama je prikaz bekstva jednog čoveka od (sopstvene) biografije, kako bi rekao Vladislav Bajac. Ovaj junak (Sem Šepard), baš kao i DŽarmušov (Bil Marej u “Slomljenom cveću”), saznaje da ima sina (u ovom filmu, reč je o pouzdanoj informaciji) i da mu se tako podastire mogućnost preinačenja sopstvenog života. I ovaj, kao i DŽarmušov junak, mačo je muškarac koji iza sebe nema ništa osobito drugo osim ogromnog broja žena sa kojima je seksualno opštio. Vendersov film, kao i DŽarmušov, predstavlja više profesionalnu naviku nego potrebu poziva, i on je, naime, stvar proizvodnje a ne stvaralaštva.

Kanadsko-britanski film Atoma Egojana – autora koji je u svojim ranim filmovima, a naročito u prvom: “Najbliži rođak”, demonstrirao iskričav, društveno kritičan humor – režirao je, tri godine posle “Ararata” – u kojem je govorio o genocidu nad turskim Jermenima – film koji nema nikakve veze ni sa njegovom poetikom ni sa dosadašnjim tematskim njegovim preokupacijama, niti pak, s druge strane, izražava nekakvu novu autorovu estetiku. “Tamo gde je istina” jeste film koji kao da je režirao konzilijum producenata, a ne jedan autor. Reč je o intrigantnom životu zabavljačkog para muškaraca iz sfere šou-biznisa. To je film o onima koji su gubili i svoje i tuđe vreme, film koji oduzima vreme i svome autoru i svojim gledaocima.

Japanski film ruskog reditelja Aleksandra Sokurova, “Sunce”, rusko-italijansko-francusko-švajcarska koprodukcija, govori o onim trenucima iz života japanskog cara Hirohita kada je, na kraju Drugog svetskog rata, bio primoran da objavi kapitulaciju svoga carstva. Posle filmova koji su se bavili poslednjim danima Hitlera i Lenjina, “Sunce” dovršava trilogiju o diktatorima. Ovog puta, međutim, Sokurov je samo rekao ono što je hteo da kaže, i ništa više od toga. Nema one osobene atmosfere, one aure koja definiše njegove filmove. “Sunce” je racionalan, dramaturški egzaktan, ekonomičan film, ali bez ikakvog viška koji zapravo čini umetnost, bez onog specifičnog, dramaturški nepotrebnog, zbog kojeg zapravo postoji sve ono što je dramaturški potrebno. Sokurov nam ovde pripoveda o čoveku koji je sve do dana kapitulacije smatran božanstvom, sinom Sunca, i koji tek sada, u svojim poznim godinama, otkriva lepotu ordinarnog života. Ponižavajući čin kapitulacije, za poraženog cara, u stvari je prvo suštinsko iskustvo ljudskosti. Hirohito uživa u razgovoru s ljudima koji su porazili njegovu zemlju, jer je to prvi njegov razgovor u kojem mu se neko obraća kao čoveku, a ne kao bogu. Sokurov je izuzetno pametan i to se, dakako, vidi i u ovom filmu, ali iz filma se ne vidi da je reč o najtalentovanijem živom filmskom stvaraocu. Najzad, i talenat je egzistencijalno dinamična kategorija.

Jedan Bosanac i jedan Nemac, reditelji Danis Tanović i Dominik Mol, snimili su prošle godine francuske filmove koji dugogodišnje besputne kretnje ove kinematografije vraćaju vlastitoj tradiciji i prepoznatljivosti.

Tanovićev “Pakao”, prema scenariju znamenitog para Kšištofa Kješlovskog i Kšištofa Pješjeviča, porodična je drama koja ukazuje na traumatično iskustvo iz ranog detinjstva – što obeležava živote triju sestara. Egzistencijalni problem triju sestara i njihove majke zasniva se na neistini, na pogrešno, zlonamerno protumačenom događaju i, tome sledstveno, stradanju jednog čoveka, oca (Miki Manojlović), bez krivice.

Spletom nepredvidljivih okolnosti, život lako i brzo može iscela da se izmigolji iz svog dobro uhodanog toka, iz ruku čoveka koji misli da ga je zauzdao, i taj čovek tada, našavši se u situaciji potpuno različitoj od one u kojoj je navikao da boravi, postaje neko sasvim drugi – ova potka koja leži u osnovi svakog trilera, bazira i film “Leming” Dominika Mola. Jedna bezobzirna ličnost (Šarlota Rempling) hrupi u život mladog bračnog para i počne da bezrezervno zahteva zapanjujuće stvari. Dobro vaspitan čovek, iz obzira i neugodnosti, počne da čini ustupke i time gubi sve što je do tada smatrao svojim. Jer, talac dobrog vaspitanja, kako kaže Kundera, takođe je rob.

Pomenimo ovom prilikom još jedan francuski film, koji svojom greškom donosi važno naravoučenije. To je dokumentarac Alana Kavalijea “Objektivno” (Le filmeur). Film montiran od intimnih, porodičnih snimaka koje je autor pravio tokom deset godina; film koji je sasvim pobrkao privatno i javno i pozvao nas da prisustvujemo stvarima čiji je jedini smisao u tome da nikako ne smeju biti pokazane drugome.

Ono po čemu ovaj FEST treba da ostane upamćen jesu tri filma: rumunski “Smrt gospodina Lazareskua”, američki “Fatalna nesreća” (Crash) i belgijski “Ledeni breg”.

“Smrt gospodina Lazareskua”, reditelja i scenariste Kristija Pujua, najbolji je film ove godine na FEST-u. Tokom dva i po sata pratimo postarijeg čoveka, od trenutka kada, kasno uveče, oseti prve bolove, te poziva hitnu pomoć, do trenutka kada, rano ujutru, nakon obilaska nekoliko ambulanti i dežurnih lekarskih službi, čeka ispred operacione sale i tu izdahne. Kao da gledamo dokumentarni film. Cinéma vérité u punom sjaju. Kamera je sve vreme u ruci snimatelja (Oleg Mutu). Pred našim očima, iz minuta u minut, čili život iz tela čoveka koga posmatramo, trne kao plamen sveće. Birokratizam zdravstvene službe, arogancija lekara, požrtvovanost pojedinaca, običnih ljudi, detalji savremene rumunske svakodnevice, sve to, često u drugom planu, sadržaj je kadra.

Film Pola Hagisa “Fatalna nesreća” (Crash), jeste još jedno čedo “Kratkih rezova”. Svojom strukturom podseća na “Petparačke priče”, ali je zasnovan na moralnoj dimenziji – Tarantinu nesvojstvenoj. To je film koji na izuzetan način govori o ksenofobiji u Americi. U njemu se jasno vidi da je ovo nepoverenje u drugog, koji se smatra strancem, samo prenošenje vlastite nesigurnosti i straha. Autor nam to predočava upućujući nas u ključne krugove iskustava svojih junaka.

Belgijski film “Ledeni breg”, rediteljskog trija: Dominik Abel, Fiona Gordon i Bruno Romi, potpuno je različit od svih ostalih koje smo na ovoj smotri videli; on nije cinéma vérité, već stilizovana igra; njega predstavljaju slike-simboli i kretnje-simboli, a ne imitacija realnosti. Umerena koreografičnost i minimalizam stvari, pokreta i reči objektivizuju glumce, što pogoduje fabuli o otuđenju čoveka u ekonomski i socijalno visokorazvijenom kapitalizmu; otuđenju kroz zanimanje, posao i porodicu – jer, ovaj film, izuzetne likovnosti i humora, govori, zapravo, o ženi koja, poput Ibzenove Nore, napušta porodicu.