“Služio sam engleskog kralja”

(Specijalno za NIN iz Praga)

S filmom “Strogo kontrolisani vozovi”, na scenarističkoj podlozi iz literature Bohumila Hrabala, češki režiser Jirži Mencel osvojio je nagradu “Oskar” 1967. godine. Tokom ove nedelje, to jest tačno 40 godina kasnije, on je počeo ponovo da snima po Hrabalu – dugo željeni i najavljivani film “Služio sam engleskog kralja” po najpoznatijem romanu ovog “najčeškijeg češkog pisca”.

Iako se nameće pitanje – šta je dosad čekao, pitaćemo (se) samo – zašto ne bi mogao, u osloncu na Hrabala, da kruniše svoju filmsku karijeru s još jednim “Oskarom”?

Kako se ovim povodom šaljivo podseća u ovdašnoj javnosti, zakleti neženja juvenilnog izgleda Mencel oženio se pre godinu dana 40 godina mlađom prijateljicom Olgom Kelimanovom. Ona ga je za toliko podmladila i eto njega, posle 40 godina, ponovo s Hrabalom, ima ambiciju da opet osvoji “Oskara”!

Mencel se još odavno patentirao kao filmski adaptator Hrabala, posebno u ranoj fazi svog rada. Svoj odnos prema Hrabalu (1914-1997) opisao je ovako: “Ponavljam da ne želim da tako ispadne kao da preferiram Hrabala i da ništa drugo ne priznajem. Ali, fakat je da mi on izgleda kao najmanje prilepljen za stvarnost. Ima izraziti pogled odozgo. Ne podleže stvarima, ne uzima ih takvim kakve su. Ne da se dojmiti, niti umešati. Opisuje sve to s divnim odstupom i ljubavlju. To mi se strašno sviđa.”

Taj savršeni “odstup od realnosti” Hrabal je, da podsetimo, demonstrirao poslednji put svojom smrću. Poginuo je 7. marta 1997, prema službenoj verziji, nesrećnim slučajem, kada se previše nagnuo i ispao kroz prozor Ortopedske klinike na praškoj Bulovci, hraneći golubove. LJudi njemu najbliži i njegovi najveći poštovaoci tvrde, međutim, da je on sam izabrao smrt i “odleteo za golubovima”. Smrt je bila u njegovom, hrabalovskom stilu.

O Hrabalu je Mencel govorio uvek kao o “velikom gospodinu”. “Hrabal je od mene, čini mi se, bio stariji dvadeset godina i to nije bio problem. Duhom je bio mlad i veoma mudar, dok ja o životu nisam znao ništa. Bio mi je kao stariji brat. Kada sam mu rekao da bih njegovu literaturu da iskoristim za film, to je prihvatio sa uvažavanjem. Sva četiri filma koja smo zajedno radili, uradili smo bez problema, bez ikakve brige. Hrabal je bio veoma plemenit gospodin, dok sam ja u stvari bio glupi dečko. Naša saradnja je bila jednostavna. Veoma sam voleo to što piše a on je poštovao ono što ja znam o filmu. Govorio je: literatura to je moja stvar, a film tvoja. Svaki put je bio zadovoljan onim što sam na filmu uradio. To me je činilo jako srećnim. Kasnije sam video da on nikom neće i ne želi da kaže nešto loše i kada bi mi onda rekao: ovo ti je nekako drugačije, pomislio bih da on možda i nije tako zadovoljan. Među nama zaista nikada nije bilo problema.”

Hrabal nije ni emigrirao, nije bio ni disident, ali ni režimski pisac, jednom rečju – običan Čeh, s neobičnim literarnim darom, bio je izazov, ne samo Mencelu, za filmske adaptacije. Češki sineasti, među njima i Mencel, Hrabala su otkrili filmskim pričama “Morke na dnu” (1965). Po Hrabalu je Vjera Cais napravila 1994. ne baš mnogo uspeli film “Previše bučna samoća”. Mencel se više od svih drugih autora posvećivao Hrabalu, otkrivši specifičnu filmičnost u njegovoj literaturi. Osim pomenutih “Oštro....”, po Hrabalu je snimio “Ševe na žici” (1969), “Striženo, košeno” (1980) i “Svečanosti visibaba” (1983). “Ševe na žici”, koje bi verovatno autoru donele još jedan “Oskar”, komunistički cenzori su držali sve do “plišane revolucije” u bunkeru. Mencel je imao još nekoliko uspelih filmova-literarnih adaptacija, na primer “Varljivo leto” (1967) i “Kraj starih vremena” (1989), po delima u svetu manje poznatog ali u Češkoj, prema nekim anketama, najcenjenijeg domaćeg pisca, Vladislava Vančure. Bio je nominovan za “Oskara” filmom “Selo moje malo” po scenariju Zdeneka Svjeraka (autora scenarija filma “Kolja” s kojim je njegov sin Jan, osvojio “Oskara” 1997). Poslednji igrani film mu je bio “Život i neobične avanture vojnika Čonkina” (1993), literarna adaptacija čuvene otrovne antisovjetske burleske Vladimira Vojnoviča.

Roman “Služio sam engleskog kralja”, napisan 1971, jedno je od omiljenijih Hrabalovih dela. Radnja se odigrava u Češkoj u vreme II svetskog rata, a glavni junak je nekadašnji hotelski potrčko, potonji hotelijer Ditje, koji pripoveda priču svog života, svog uspona i pada. Za snimanje filma po ovom romanu bilo je zainteresovano, osim Mencela, nekoliko ovdašnjih sineasta. Stvar je zakomplikovao sam Hrabal, koji je, boemsko-lakrdijaški, prava na adaptaciju preneo na nekoliko njih. Bilo je kasnije tim povodom velikih svađa, suđenja, skandala... U legendu je već ušao događaj od pre nekoliko godina na Filmskom festivalu u Karlovim Varima kada je Mencel, za koga nikad niko ne bi rekao da bi to uradio, išamarao na bini, pred publikom, filmskog producenta Emila Siroteka koji ga je “izradio” oko filmskih prava. Svi su mislili da je u pitanju neki hepening, deo neke nove originalne predstave, a šamari su bili – pravi! A istovremeno, bila je to i predstava...

Česi su “smejuće bestije” “Lidove novini” su kao drugi film u svojoj novopokrenutoj DVD ediciji naj filmova, ovih dana, povodom 40. godišnjice osvajanja “Oskara”, izdale “Strogo kontrolisane vozove”. To je jedini češki film koji je dosad figurirao na svim svetskim listama najboljih 100 filmova svih vremena. Ispečatirano dupence telegrafistkinje Zdenke, rasklimatan (zna se od čega) kauč šefa stanice, pokušaj samoubistva otpravnika Miloša Hrme zbog preuranjene ejakulacije... postali su deo svetske filmske istorije. Film je svojevremeno predstavljen kao ratni – i zaista se događa u vreme rata, koji je širi okvir priče. Ali ni 40 godina kasnije film nije zastareo, niti je imalo izgubio od svoje poetike, emotivne snage i rafiniranosti. I specifičnog humora koji je Česima tada doneo nadimak “bestija koje se smeju”. Mencelu, koji je trebalo da igra i glavnu ulogu, bilo je tada samo 27 godina, a to mu je bio prvi celovečernji film. U filmu je, ipak, i igrao – imao je ulogu doktora Brabeca koji Hrmi savetuje da pri seksu misli na fudbal. Pre toga bio je jedan od koautora “Morki na dnu”, filma koji je postao neka vrsta manifesta novog češkog talasa. A Mencel o tome ovako kaže: “Nikad se nisam radovao samom radu, radovao me je rezultat... Smeh gledalaca je za mene najlepša muzika. Ko se smeje, doprinosi svom zdravlju, a ja se pomalo i osećam kao nekakav doktor koji time što radi leči ljude.”

Filmske zvezde koje su bile u gostima na festivalu zapamtile su i festival i “Engleskog kralja” po toj makljaži. Bila je to sjajna reklama za budući film. Producenti su savetovali Mencelu da bi za film bilo dobro da uzme za glavnu ulogu neku svetsku zvezdu, na primer Dastina Hofmana. On je, međutim, čvrsto stajao na tome da Hrabal jednostavno kategorički zahteva autentičnost, bez ikakvih intervencija spolja, pa su odustali. Izabrao je internacionalnu ekipu glumaca s“anfan teriblom” češkog pozorišta Oldržihom Kaizerom na čelu, i bugarskim, takođe pozorišnim glumcem Ivanom Barnevom, koji će tumačiti glavnu ulogu u raznim periodima života. Tu su zatim Nemica Julija Jentš, Česi Jirži Labus i Jozef Abraham, Slovaci Marian Labuda i Milan Lasica... Odavno u jednom češkom filmu nije bila tako jaka glumačka ekipa. Za “Oskara” tako i treba...

Milan Lazarević