Ja tebi Šileru, ti meni Gete

Da je život roman, to znamo još od vremena prosvetiteljstva. Ali je “Moj život” Marsela Rajha-Ranickog, kako po onome što se u njemu zbilo, tako i po tome što je nadahnuto ispripovedan, svakako više od romansirane autobiografije. Šta je sve ta knjiga moglo bi se dugo raspredati, ovde tek treba reći da je reč o najmanje trostrukoj istoriji (društvenoj, političkoj i književnoj), o zbirci književnih portreta (uključujući i autorov autoportret), o nizu duhovito, analitički predočenih prizora iz svakidašnjeg književnog života, o jednom obimnom, raslojenom eseju u svim mogućim pravcima koji se stalno hrani reminiscencijama i asocijacijama na književnu tradiciju, muziku, pozorište. Ne na poslednjem mestu, naprotiv, “Moj život” Marsela Rajha-Ranickog je i posebna studija o drugosti, o marginalnosti, o izloženosti volji većine, i to u dve ravni, onoj etničkoj (biti Jevrejin u Poljskoj i Nemačkoj) i onoj profesionalnoj, književnokritičkoj, koja, prihvatajući rizik, formuliše određeni sud i stav i stavlja ga na proveru javnosti, pomažući joj da se artikuliše. Život Marsela Rajha-Ranickog podseća nas, i to u formi svojevrsnog ekstrema, da splet sila koji formira nečiju sudbinu uvek ostaje sa onu stranu racionalnog poimanja, te se i ne može do kraja objasniti, već se, posle svega, na kraju puta, iz tačke ovladanog iskustva, može samo o tom spletu pripovedati, živo i strasno, bez osvetničkih pobuda i mržnje.

Kao poljski Jevrejin Ranicki se školovao u Hitlerovoj Nemačkoj, potom je prognan, da bi, pravim čudom, prošao kalvariju varšavskog geta. Kraj rata dočekao je krijući se u porodici nekog folksdojčera na periferiji poljskog glavnog grada, da bi posle toga stupio u poljsku vojsku, pa u obaveštajnu službu i komunističku partiju... Kao poseban kuriozum, naročito danas kada je bavljenje književnom kritikom naprosto nezamislivo bez specijalističkih studija, scijentističkih upliva teorije i raznih metodologija, stoji podatak da najistaknutiji nemački književni kritičar novijih vremena, docnije predavač na mnogim univerzitetima, nije imao ni minut regularnog akademskog obrazovanja. Imao je, međutim, strast čitanja koju je održavao i unapređivao celog života, imao je istinsko zanimanje za druge (što je u taštom književnom svetu retkost, a kada nije retkost onda je po pravilu zavist i omraza) i imao je volju da godinama obrazlaže svoju najveću ljubav, onu koja mu je osmislila zemaljske dane i koja mu je pomogla ne samo da se ostvari, nego i da dokuči zašto je radio sve što je radio – ljubav, kako sam patetično kaže, za nemačku književnost i nemačku umetnost. Najbolje u nemačkoj kulturi, kojoj se i zvanično vratio 1958. godine, da bi postepeno za sebe izborio prestižno mesto meritornog estetskog prosuditelja (pa i dželata, kako su ga videli neki neistomišljenici), za Ranickog je uvek bilo istinsko mesto pripadanja, tačka identifikacije koja je u mnogome, ali ne sasvim, neutralisala njegovo osećanje jevrejskog dođoša, sa kojim je živeo celog života i na šta su ga povremeno, nemilosrdno i traumatično podsećali.

Memoare Marsela Rajha-Ranickog, budući da je reč o obimnoj i po sebi raznovrsnoj knjizi (upravo onakvoj kakav je, ne nužno, i sam život), svako će čitati sa stanovišta sopstvenih interesovanja. Neko će, na primer, voleti stranice o muzičarima u Varšavskom getu koji do perfekcionizma uvežbavaju izvođenje dela nemačkih kompozitora, nekom će se dopasti pikanterije o piscima bez kojih nije moguće zamisliti evropsku književnost HH veka (Breht, Man, Bel, Gras), nekom će se pažnja zadržati na izvanredno sugestivnom opisu detalja svakidašnjice (jelo, odeća, knjige) ili, pak, ljudskih karaktera. Ovog čitaoca su, ne samo po liniji profesionalnih afiniteta, nego i po sličnosti iskustva, posebno privlačila mesta koja bi, skupno uzev, mogla biti nazvana “ekspertizom književnog života”! Često sam podvlačio upravo rečenice u kojima Ranicki svodi neku vrstu bilansa svog (ne)snalaženja među drugim piscima. Kakva pregršt savršenih podudarnosti! “Još nikada nisam upoznao pisca koji ne bi bio tašt i egocentričan – sem ako to nije bio neki posve loš autor”, kaže Ranicki, kritičar koji je poznavao gotovo sve relevantne nemačke pisce svoga doba, a sa većinom njih i ručao, što bi rekao Sen Bev. Nemačka varijanta srpske izreke “ja tebi serdare, ti meni vojvodo”, sudeći po onom što Ranicki govori u romanu svog života, bila bi: “Ja tebi Šileru, ti meni Gete”. I tako stalno, na svakoj stranici sačeka vas po neki mali, vrcavi uvid u život spisateljski, koji vas vuče da čitate dalje. Vrhunac sam našao u jednoj anegdoti o Lecu, jednom prilikom on je rekao Ranickom: “Ovako više ne ide. Pa mi stalno govorimo o meni. Sada ćemo da govorimo o vama. Recite, kako vam se dopala moja poslednja knjiga?”

Znam mnoge koji misle da kritičari, već po prirodi svoga poziva, pišu dosadno (osim kada njih hvale). Znam i ponekog ko neinventivno, a zadrto tvrdi da su svi kritičari listom propali pisci. I jednima i drugima svesrdno preporučujem “Moj život” Marsela Rajha-Ranickog. Ako ih on ne razuveri, neće niko.

Mihajlo Pantić