Požuri polako

Ako smo mi politički ostrašćeni, razvrstani i pristrasni, pa nam se takve – pogrešne – procene zdravo-živo omaknu, Evropljani par edžellance su pozvani da znaju bolje. U septembru 2004. godine, kad je NIN pravio spisak deset vrućih tema tek šestomesečne vlade srpskog premijera Vojislava Koštunice, šef Evropske komisije Kris Paten pisao je u svom čuvenom poklon pismu kako je ta vlada “klimava” i nije sigurno da će “potrajati tako dugo”. Prošle nedelje, 3. marta, vlada je održala prigodnu sednicu, povodom svog drugog rođendana. NJen najveći uspeh gotovo nigde nije pominjan: ODRŽALA SE.

A 2006. godina će, kako je rezignirano prorokovao ministar za finansije Mlađan Dinkić, biti “čudna”. Pošto smo se proteklih godinu dana samozastrašivali porezom na dodatu vrednost, konačno popustili i zaljubili se u Međunarodni monetarni fond, a Evropska unija na isti nevoljan način u nas, ove ćemo se godine vratiti za nekog zločincu, za nekog heroju Ratku Mladiću, Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori – onim temama čije nas je poznavanje dovde i dovelo.

Od deset vrućih ekonomskih tačaka, po izboru NIN-a, vlada Vojislava Koštunice rešila je tri, o dve se možemo sporiti, kod četiri smo na boljitku, ali još daleko od dobrog, a kod jedne smo, što se kaže, daleko bilo.

Ako bi krajnji cilj svih ekonomskih napora bilo koje vlade na svetu trebalo da bude bolji život, dakle poželjan posao i dobra plata za što je moguće veći broj radno sposobnih građana, vlada Vojislava Koštunice daleko je od cilja. Za protekle dve godine broj zaposlenih je pao, broj nezaposlenih porastao. Nastavile su da rastu i plate.

U poređenju sa dve prve godine vlade Zorana Đinđića (25. januar 2001. – 25. januar 2003) stopa nezaposlenosti rasla je sporije. Sporije, ali ekonomski zdravije, rasle su i plate. Za dve godine vlade Zorana Đinđića prosečna plata u Srbiji realno (dakle, kad se oduzme rast troškova života) je porasla za 45 odsto, što nije imalo pokriće u rastu društvenog proizvoda, ali jeste u prilično velikim donacijama. Za dve godine vlade Vojislava Koštunice (odnosno januar 2004. – januar 2006) prosečna plata realno je porasla za 15,6 odsto. “Od sredine 2004. godine negde do septembra 2005. godine plate su otprilike rasle u skladu s produktivnošću, a sada je dinamika rasta plata opet jača i one postaju značajan faktor tražnje”, kaže za NIN Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku. Odnosno, 2004. godine BDP je porastao za 9,5 odsto, a plate za 4,5 odsto, a prošle godine BDP je porastao za 5,5 odsto, a plate za 10,6 odsto za rast prosečnih plata ima se zahvaliti onima koji se finansiraju iz javne potrošnje, a posebno njihovom velikom rastu u finansijskom sektoru i sektoru usluga vezanom za kreditnu ekspanziju. Plate u industriji nisu rasle”, kaže Kovačević.

Što se tiče onih pokazatelja na koje više paze ekonomisti nego narod – inflacije i privrednog rasta – vlada Vojislava Koštunice je za dve godine suočena sa upravo suprotnim problemima od onih sa kojima je bila suočena vlada Zorana Đinđića. Dok je Đinđićeva vlada spuštanjem inflacije na ispod deset odsto bila “ispunila i ono što nije obećala”, a oko rasta ni ono što je obećala, vlada Vojislava Koštunice ispunila je, što se privrednog rasta tiče, i ono što nije obećala, a što se inflacije tiče dvaput je duplirala ono što je obećala, što se kad je rast cena u pitanju ne knjiži kao uspeh. Tako da je zakletva “i stabilnost i rast” ostala neostvaren san i ove ekipe srpskih političara.

Prikaz sadašnjeg stanja deset vrućih ekonomskih tačaka izabranih 2004. godine:

1. IMIDZ: Dakle, 2004. godine je najveći ekonomski (i politički) problem Srbije i njene novoizabrane vlade bio loš imidž u svetu i domaćim medijima. Novog srpskog premijera svet je primao sa rezervom, domaće medije su gotovo u potpunosti kontrolisali njegovi politički protivnici. LJubav naroda prema dr Koštunici počela je da se kruni. Srbija je za protekle dve godine uspela, uz dosta javne zabave i tajnih muka, da sa zakašnjenjem od šest meseci okonča trogodišnji aranžman sa MMF-om, da započne pregovore sa Evropskom unijom o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji i Hagu, koji stalno preti da će postati ekonomska činjenica, preda 14 optuženih, isključujući glavnog. Od prestižne rejting agencije Standard & Poor’s Srbija je, prvi put u istoriji, dobila kreditni rejting, trenutno BB – sa najavom skorog poboljšanja. Preko noći, “neobavešteni”, “smotani”, “prespori” premijer stavio je, što direktnim podržavljenjem što na druge takođe opasne načine, pod kontrolu nekoliko najvažnijih prestoničkih medija, dok je ostale manje-više pasivizirao. Nešto narodne ljubavi povratio je preraspodelom sa Socijalističkom partijom emocija pristalica odbeglog Bogoljuba Karića.

2. KASA: Na posebnom računu Narodne banke Srbije Republika Srbija ima budžetski višak dovoljan za isplatu svih rata inostranih dugova koji će na naplatu dospeti tokom sledećih godinu i po dana! Ekonomisti koji su stranice i stranice papira potrošili dokazujući da će Srbija već 2006. godine imati sa tim muka, a 2007. već zapasti u dužničku krizu, preračunali su se. Iz borbe za što veći budžetski deficit (pokrivanje dela rashoda zaduživanjem), srpska vlada je, pod oštrim pritiskom MMF-a, prevedena u borbu za što manji budžetski suficit. Ministar za finansije je prvo negodovao jer “zemlji na ovom nivou razvoja nije potreban suficit”, guverner NBS je bio malo umereniji sa “nije joj potreban ovoliki suficit”, da bi se na kraju vladini predstavnici suficitom hvalili, a ekonomska opozicija i preduzetnici vrištali jer zbog vladine kratkovidosti više nego odlična naplata PDV-a nije na vreme prelivena u, uostalom obećano, smanjenje poreskih obaveza privrede.

3. PENZIJE: Penzijski fond će i ove godine (i narednih) nastaviti da posluje s velikim deficitom. Iz republičkog budžeta će 2006. godine biti finansirano oko 35 odsto rashoda za penzije, ili oko 75 milijardi dinara. Izmene Zakona o penzijskom osiguranju, koje bi vodile većim uštedama na ovom izdatku, revidirane su pod pritiskom tehničke koalicije socijalista, ali ih nije podržala ni Demokratska stranka.

4. MILANOVA LISTA: Reč je o listi preduzeća koja dobijaju subvencije iz republičkog budžeta i Milanu Josipoviću, koji je tu listu, sa neznatnim skraćenjima ili bez njih, prenosio iz vlade u vladu još od kabineta Mirka Marjanovića. Pritisak MMF-a da ove subvencije budu svedene na najmanju meru – ogroman je. Prema NIN-ovim informacijama, na listi za subvencije nalazi se oko 90 preduzeća koja se navodno pripremaju za restrukturiranje i privatizaciju, a u stvari priključena na budžet preživljavaju. Pretprošle godine je ovim preduzećima isplaćeno 4,995 milijardi dinara, prošle 4,283 milijarde. Prošle godine su najviše dobili “Zastava automobili (1,025 milijardu), RTB Bor (470 miliona), Matroz (190 miliona), Viskoza iz Loznice (149 miliona). Od javnih preduzeća sa republičkog nivoa, stimulacije i dalje dobija samo železnica – ove godine 8,08 milijardi dinara.

5. PRIVATIZACIJA: Privatizacioni prihodi iz 2005. godine nadoknadili su ono što obožavaoci privatizacije smatraju izgubljenim u 2004. godini. Ukupnim rezultatom MMF nije zadovoljan: udeo privatnog sektora u bruto društvenom proizvodu Srbije prošle godine je porastao za pet procentnih poena i sada čini ukupno 55 odsto.

6. NEZAPOSLENOST: Na to kako su nam svi pre dve godine obećavali da će sve da nas zaposle ne vredi više trošiti reči. Nisu nas zaposlili. Ekonomski deo vlade najavljuje da će borba sa nezaposlenošću biti ovogodišnji prioritet. A stvari ovako stoje: broj ukupno zaposlenih je smanjen, broj registrovanih nezaposlenih povećan. Marta 2003. godine ukupno je zaposleno bilo (računajući i privatne preduzetnike i poljoprivrednike) 2 720 363 ljudi, a septembra 2005. godine 2 709 149. Marta 2003. posao je tražilo 945 960 ljudi, a septembra 2005. godine 1 000 652. Stopa registrovane nezaposlenosti porasla je sa 25,8 odsto na 27 odsto.

7. DRŽAVA KAO POSLODAVAC: Ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović jedva je 2004. godine preživeo izjavu datu novinama da je 40 odsto zaposlenih u sedam republičkih javnih preduzeća višak kojeg bi se što pre trebalo ratosiljati. Broj zaposlenih u ovih sedam preduzeća smanjen je sa 155 744 (decembar 2000. godine) na 112 234 (decembar 2005) ili od decembra 2000. godine do decembra 2004. godine za 16,06 odsto, a od tada do decembra 2005. godine za 14,15 odsto. Procentualno broj zaposlenih je najviše smanjen u Jatu – sa 5 033 na 1 965.

Stari o novima Voja vozi bankinom Povodom dve godine rada aktuelne Vlade Srbije NIN je pozvao bivšeg srpskog premijera i ministre da navedu ŠTA SU NJIHOVI NASLEDNICI NA PREMIJERSKOM MESTU I MESTIMA MINISTARA U PRETHODNE DVE GODINE PROPUSTILI A SVAKAKO JE TREBALO DA URADE 1. ZORAN ŽIVKOVIĆ o VOJISLAVU KOŠTUNICI, premijeru “Vlada je propustila da ispuni ono što je predsednik sadašnje vlade Koštunica ponudio u svom ekspozeu. Znači, praktično ništa od toga nije ispunjeno: ni Ustav, ni ekonomski razvoj, ni borba protiv kriminala. Vlada je prvu godinu potrošila navodno ispitujući šta je radila prethodna vlada, zaustavljena je privatizacija, potrošeno mnogo vremena u povlačenju pa vraćanju Skupštini, u istovetnom tekstu, zakonskih predloga koje je pripremila moja vlada, a Hag je bio trinaesta rupa na svirali. Posle poraza vlade na predsedničkim i lokalnim izborima, vlada je, pre svega pod pritiscima, počela da se ponaša na način na koji je trebalo da se ponaša i tokom prve godine. Započeta je privatizacija, ali je od zaustavljene sada postala kriminalizovana, stvoreno je nekoliko desetina puta više afera nego što su pratile moju vladu. Vlada je, dakle, prve godine išla u rikverc, a onda nastavila da vozi po bankinama i ostalim kriminalnim delovima puta. Pre dve i po godine, Srbija je bila zemlja koja je poređena sa Hrvatskom, Bugarskom i Rumunijom, danas je to zemlja koja se poredi sa Albanijom, Bosnom, a sve manje i sa Makedonijom, koja je već ispred nas.” OCENA: Ako ocenjujem prema onome što sam od Koštunice očekivao onda 1 na dva, a ako ocenjujem u odnosu na ono što je bilo potrebno i moguće, onda čista jedinica. 2. BOŽIDAR ĐELIĆ o MLAĐANU DINKIĆU, ministru za finansije “Posle ozbiljnog lutanja i grešaka 2004. godine kontinuitet je prevagnuo. I to je dobro. Te 2004. godine imali smo jedan prilično populistički budžet koji je ugrozio dinar, a onda se pod pritiskom MMF-a sve vratilo na razumniji put. Ništa nije besplatno u životu, pa je to lutanje plaćeno tako što sada mora i previše da se steže i da se pristaje na više nego što se moralo – recimo, na privatizaciju većinskog paketa u rafinerijama. Pojedine politike – poreska, budžetska – vratile su se u neke okvire koji su korektni, hrabrost da se urade neke stvari treba pozdraviti, ali je strateško razmišljanje o tome kuda treba da idu javne finansije – izostalo. U poreskoj politici je čist sistem u međuvremenu izbušen, tako što je ministru i vladi izmenama zakona dato da menjaju poreska opterećenja raznim sektorima. To nije u redu, čak je i opasno. Država je znala da će prihodi od PDV biti 20-30 odsto veći od prihoda od poreza na promet i trebalo je da odmah, a ne tek sada, spremi smanjenje opterećenja.” OCENA: Između 3+ i 4–. 3. GORAN PITIĆ o MILANU PARIVODIĆU, ministru za ekonomske odnose sa inostranstvom: “Ministar je po prirodi svoje profesije malo više usmeren na pravna nego na ekonomska pitanja, što je dobro, ali onaj deo koji se tiče toka donacija, razvojne pomoći, jačanja konkurentnosti privrede, zbog toga trpi. Ministarstvo je malo više dobilo pravnu nego što ima ekonomsku boju. To je dobro zbog pravljenja potrebnog institucionalnog okvira, ali je posebno štetno što je Ministarstvo napustilo koordinaciju ideje o konkurentnosti srpske privrede.” OCENA: Korektan i koncentrisan na ono što radi. 4. GORDANA MATKOVIĆ o SLOBODANU LALOVIĆU, ministru rada i socijalne politike “Ako govorimo o delu koji je socijala, ja sam bila protiv ovakvih promena penzijskog sistema, a i prava iz boračke zaštite nisu regulisana, reforme u oblasti starateljstva mogle su da se kreću brže. Ali ne mogu da kažem da ne postoji kontinuitet u odnosu na ono što je radilo Ministarstvo kad sam mu ja bila na čelu, kad on postoji.” OCENA: Nemojte, molim vas. 5. ALEKSANDAR VLAHOVIĆ o PREDRAGU BUBALU, ministru za privredu: “Prvo, 2004. godina je potpuno izgubljena godina za privatizaciju, jer na čelu ministarstva se nalazila osoba kojoj je očigledno bio cilj da zaustavi razvoj privatnog sektora. Da bi jedno ministarstvo bilo uspešno nije dovoljno, mada je i to u tadašnjim okolnostima bilo hrabro, da se nastavi sa privatizacijom, ali ne vidim nove projekte. Ključni novi projekat bio bi primena stečajnog mehanizma u daljem procesu restrukturiranja srpske privrede, a zatim, zajedno sa Ministarstvom finansija, i zaokruženje zakonske regulative neophodne za razvoj finansijskih tržišta. Bio bih zadovoljniji da je Ministarstvo privrede preuzelo odgovornost za restrukturiranje velikih javnih preduzeća.” OCENA: Ružno je ocenjivati naslednike ili samog sebe.

8. ZAKON O RADU: Stranim investitorima se najviše dopadao onaj Zakon o radu koji je usvojen glasanjem iz Soluna. A ako već ne može taj, onda bar ona verzija Zakona koju je februara prošle godine predložila vlada, a u skupštinskoj proceduri ga pokvarili socijalisti. Na užas sindikalnih predstavnika, ministar Lalović najavljuje da će vlada uskoro ponovo pokušati da progura tu socijalističkom intervencijom “pokvarenu” verziju: topli obrok će biti predviđen kao mogućnost, a ne kao obaveza poslodavca, otpremnine višku zaposlenih neće biti isplaćivane za ceo radni staž, nego samo za onaj deo staža kod poslodavca koji otpremninu isplaćuje, osnovica za isplatu raznih naknada ne bi bila prosečna zarada za prethodna tri meseca nego osnovna zarada, dozvoljeni rad na određeno vreme bio bi produžen sa godinu na tri godine, minuli rad će biti zamenjen nekim novim rešenjem tako da njegov sadašnji nivo ostane ali da se dalje ne povećava, pravo inspekcije rada da radnika vrati na posao bilo bi eliminisano.

9. MOBTEL: Rešeno. Kako? Lako. Komplikovanom finansijskom operacijom iz kuhinje Mlađana Dinkića država ne samo da je povratila svoj vlasnički ugled u ovoj firmi nego je postala njen većinski vlasnik. Bogoljub Karić je dobio 110 miliona evra od austrijskih investitora koji će sa državom Srbijom osnovati zajedničku firmu u vlasničkoj srazmeri 70:30 odsto, a onda je zajedno sa licencom za mobilnu telefoniju, koja je na početku cele operacije oduzeta Mobtelu, prodati na javnom tenderu za očekivanu sumu od 750 miliona evra. Mobtel će tada biti likvidiran.

10. SPOLJNOTRGOVINSKI DEFICIT: Dosta i zahvaljujući veštom seljenju uvoza u poslednji kvartal 2004. godine, kako bi se izbeglo plaćanje PDV-a, Srbija je prošle godine smanjila svoj i dalje veliki spoljnotrgovinski deficit za 16,7 odsto u odnosu na 2004. godinu. Deficit robne razmene iznosio je oko šest milijardi dolara zahvaljujući padu uvoza za 1,7 odsto i povećanju izvoza za 29,2 odsto. Uvezli smo robe za oko 10,5 milijardi dolara, a izvezli za oko 4,5 milijardi.

Da li je Srbija za prethodne dve godine napredovala. Jeste. Kako? Teško i polako. Koliko? Mnogo, a malo.