Zločin i harizma

Talasi političkih kretanja, koja su potresla Kosovo nakon smrti dugogodišnjeg lidera Ibrahima Rugove, u prvi plan su, nenadano, izbacili nekadašnjeg vojnog komandanta gerilaca, generala i profesionalnog vojnika Agima Čekua. Čekuova munjevita transformacija od soldata do političara demokratskih opredeljenja, u najvećoj meri može se pripisati sklonosti međunarodne zajednice teatralnim potezima uoči početka kakvih značajnijih političkih događaja, čime se medijski atraktivniji učesnici pretpostavljaju tišim sagovornicima.

Međunarodna zajednica, pre svih Sjedinjene Države, peru ruke od odgovornosti za sled događaja koji je prethodio padu vlade, dok kritičari u Prištini pod znak pitanja dovode smislenost demokratije uz stalne packe zapadnih diplomata. Prekomanda na čelo vlade, međutim, i za samog generala predstavlja klizav teren, jer će u budućnosti, pored Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), morati da kontroliše i ostatak nacije. Pod znakom pitanja je i podrška opozicije, jer se vladajuće stranke, Demokratski savez Kosova i Alijansa za budućnost Ramuša Haradinaja, čvrsto opiru najavljenoj “temeljnoj rekonstrukciji vlade”. “Brz popravak” ili “kvik fiks”, kako to običavaju reći diplomati, umanjio bi moć koalicije, pri čemu se DSK, kao snažniji partner od koga suštinski i zavisi stabilnost vlade, istovremeno nalazi i u neizvesnom interregnumu nakon smrti osnivača i lidera. Čeku je, prihvatajući kandidaturu, najavio formiranje sasvim nove, sposobne vlade, ali će, kako se čini, njegove ambicije biti svedene na nekoliko ministarstava, uključujući i novo – unutrašnjih poslova. Takođe, nije isključeno da se u vladu uključi i pokret ORA, prištinskog medijskog mogula Vetona Suroija.

“Nema funkcije koju ne bih prihvatio zbog budućnosti Kosova”, rekao je Čeku prištinskoj RTK, nekoliko dana pre smene sada već bivšeg premijera Bajrama Kosumija i u priličnoj meri osvetlio put kojim će se ići tokom tekuće rekonstrukcije kosovske vlade. “Sportskim rečnikom – tokom sezone ne možete menjati igrače, ali ukoliko tim ne igra dovoljno dobro, uvek možete smeniti trenera”, trenutnu političku scenu na Kosovu opisao je za NIN jedan zapadni diplomata. Međunarodna zajednica upozorila je sve strane, srpsku i albansku, da promene u Prištini “ni u kom slučaju ne smeju uticati na tok pregovora”, pogotovo nakon zahteva Beograda da se Čeku, zbog istraga navodne umešanosti u ratne zločine, isključi iz igre. Prvi čovek UNMIK-a Soren Jesen-Petersen je rekao da se neće mešati u stvari demokratski izabranih vlasti Kosova, dok je šef međunarodnih pregovora Marti Ahtisari izjavio da Čekuovo imenovanje neće predstavljati prepreku uspešnom nastavku dijaloga.

Srpska istraga, pokrenuta paralelno sa sličnim radnjama protiv Hašima Tačija i šefa UNMIK-a, Francuza Bernara Kušnera, februara 2000. godine, obuhvata navodna generalova učešća u “genocidu”, ubistvu 661, te otmici 584 osobe srpske nacionalnosti. Održivost tog pravnog dokumenta stvar je komplikovane stručne rasprave, ali je Čeku, zarad “crvene poternice upućene Interpolu”, već dva puta bio privođen u zemljama Evropske unije – Sloveniji i Mađarskoj. Nakratko, jer je u oba slučaja munjevito reagovala administracija UN, koja je jednom sličnom prigodom intervenisala i u korist Hašima Tačija. Srpske pravosudne vlasti objašnjavaju da su zločini obe strane nesporni, ali da je za uspeh pravde nad zlodelima najvažnija saradnja tužilaštava u Beogradu i Prištini. Paralelne istrage, upozoravaju, mogle bi dve strane dovesti u paradoksalnu situaciju već viđenu u Hrvatskoj, gde su tužilaštva, jašući na talasu svežih emocija netom izvojevane neovisnosti, podigle bezbroj optužnica za “ratne zločine” i “genocid” protiv velikog broja Srba, iz kojih, zarad komplikovanih političkih okolnosti, zasad ne uspevaju da se iskobeljaju.

Šta o Čekuovim vojnim veštinama misle zapadne kolege, najbolje ilustruju pohvale koje je nakon operacije “Oluja” dobio od Amerikanaca impresioniranih njegovim pregledom igre i sposobnošću da predvidi protivničke poteze. Ta njegova sposobnost nije preterano začuđujuća jer je 1991. godinu dočekao kao vrhunski artiljerac nekadašnje JNA, koja je gro svoje taktike bazirala upravo na sovjetskoj metodi – masa tenkova, gomila artiljerije, ne brigaj za žrtve. Nakon odlaska u redove Hrvatske vojske, Čeku je, pod nadzorom instruktora, munjevito napredovao, dobivši epitet jednog od najboljih oficira koje je Zagreb ikada imao pod komandom, zbog čega je devet puta odlikovan. Ništa skromnije superlative Čeku nije dobio ni za vreme sukoba na Kosovu, što kao vojni komandant OVK, što kao čelnih organizacije koja je nasledila gerilce Kosovskog zaštitnog korpusa (TMK). TMK je tokom divljanja albanskih demonstranata pre tačno dve godine ocenjena kao “snaga čiji je angažman u najmanje dva slučaja doveo do prestanka nasilja”, ali je, tokom prethodnih šest godina njeno osoblje u više navrata suđeno, suspendovano ili pritvarano zbog veza sa organizovanim kriminalom i etnički motivisanim nasiljem.

Tokom sukoba u Makedoniji, 2001. godine, makedonski i zapadni obaveštajci tvrdili su da TMK predstavlja “rasadnik boraca” za UČK Alija Ahmetija, zbog čega je nekoliko oficira Čekuove formacije otpušteno. Na čelo OVK dospeo je krajem 1998. godine, kada su njegova nesporna vojna veština i pozitivan razvoj događaja na političkoj sceni sprečili predviđen brz poraz od srpskih snaga bezbednosti. Kao i za svim drugim komandantima svih vojski koje su se pojavile tokom desetogodišnjeg građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije i za Čekuom se vuče nikada do potpunosti neistražen trag navodnih zločina, pri čemu mu srpska strana na dušu stavlja “Operaciju Medački džep”, bombardovanje zbegova, te artiljerijski napad na Knin – u to vreme “sigurnu zonu pod zaštitom UN”.

Do sada, nije se preterano mešao u političke vode, ali je prilikom formiranja albanskog tima za pregovore sa Srbijom izvesno vreme važio za “pritajenog kandidata”. Ipak, govoreći prošle godine pred vašingtonskim Institutom za mir, Čeku je objasnio da bezbednost Srba nije problem na Kosovu. “Srbi samo misle da za njih nema bezbednosti. To je stvar percepcije, jer nikada nisu ni pokušali da provere da li su bezbedni ili ne... To je samo psihološka barijera.” Postojanje čitavog niza psiholoških barijera između kosovskih Srba i Albanaca niko ne dovodi u pitanje, ali je Čeku, godinu dana kasnije, na mesto mandatara nove vlade dospeo upravo nakon kritika koje je prištinska vlada pretrpela zbog sporosti u rešavanju pitanja vezanih za prava manjina. Jednako, nije teško proceniti ni kojim će se putem kretati politika Čekuove vlade, jer general važi za jednog od najtvrđih pristalica čvrste, nepokolebljive pozicije Albanaca u vezi s budućim statusom pokrajine. Vojnička prošlost novog premijera i harizma koja iz nje proističe, izvesno, dovešće do nove dinamike u toku pregovora, ali i do svežih problema tek začetoj komunikaciji između Beograda i Prištine.

Prva runda pregovora o lokalnoj samoupravi, pod tačkom “decentralizacija”, nastaviće se krajem marta, pošto je otvaranje, održano u Beču, okončano “miroljubivo”, na radost brojnih međunarodnih emisara. “Dobro je, niko se nije potukao, a bili su u istoj prostoriji”, rekao je kasnije jedan zapadni diplomata, dodajući, pak, da prvi čin nije proizveo nikakve dramatične rezultate. Pitanje decentralizacije direktno je vezano za čitav niz problema sa kojima se suočava nekih 100-130 hiljada kosovskih Srba i 200 000 izbeglica, pa će dolazak Čekua na mesto premijera najverovatnije predstavljati signal za Albance da se ozbiljnije angažuju na njihovom rešavanju. Istovremeno, kosovskim Srbima, tiho, ponuđeno je da akredituju svog predstavnika u procesu, jer se trenutni ministar za izbeglice Slaviša Petković nalazi u nemilosti medija i političara zbog niza korupcionaških optužbi. Mediji u Prištini spekulišu da bi to mesto mogao popuniti Oliver Ivanović, koji je, u međuvremenu, negirao bilo kakve kontakte sa budućim kosovskim premijerom.

Optužbe Okružni sud u Prištini, izmešten u Niš, pokrenuo je februara 2000. godine istragu protiv Agima Čekua, pod sumnjom da je umešan u ubistvo 661 osobe srpske nacionalnosti i otmicu još 584, rekao je za NIN portparol Specijalnog suda Bruno Vekarić. Istraga je, istovremeno, pokrenuta i protiv političkog lidera OVK Hašima Tačija, ali i tadašnjeg šefa UNMIK-a Bernara Kušnera, kome se na odgovornost stavlja proterivanje dve trećine kosovskih Srba.

Istovremeno sa pretumbavanjem kosovske vlade, sa čela parlamenta smenjen je i donedavno jedan od najozbiljnijih kandidata za Rugovinog naslednika – Nedžat Daci. Žrtvovanje Dacija u Prištini se objašnjava kao početak borbe za prvog čoveka Demokratskog saveza, što bi u bliskoj budućnosti moglo dovesti i do cepanja te stranke na nekoliko delova. Deo političke nestabilnosti unutar najuticajnije političke stranke među kosovskim Albancima preneo se i na parlament, pa su diplomati procenili da je kratkoročno najbolje na mesto premijera postaviti vanstranačku ličnost, čija sudbina ne bi zavisila od promenjivih odnosa snaga u skupštinskim klupama. Izbor je, tako, pao na Čekua, pre svega jer je teško zamisliti poslanika koji će na sednici, zakazanoj za kraj sedmice, glasati protiv njegove kandidature.

Agim Čeku, rođen u okolini Peći 29. oktobra 1960. godine, pripada čitavoj plejadi vojnih komandanata obučenih prema metodama nekadašnje Jugoslovenske narodne armije (JNA) koja je početak rata dočekala kao predimenzionirana, razjedinjena, neodgovarajuće opremljena mašinerija, bazirana na prevaziđenim strategijama. U takvoj vojsci, Čeku je uspešno okončao srednje i više obrazovanje, da bi se, nakon izbijanja sukoba 1991. godine, u svojstvu plaćenog vojnika, stavio na stranu hrvatskog Zbora narodne garde (ZNGRH – ili Zengi). Na početku karijere u Hrvatskoj, komandovao je jedinicom minobacača od 120 milimetara, stacioniranom u Zadru, da bi kasnije avanzovao u komandanta borbene grupe raspoređene na potezu Novi Grad-Paljuv-Pridraga. Tokom borbi oko Masleničkog mosta rukovodio je artiljerijom 112. brigade. Nešto kasnije, komandovao je 9. gardijskom brigadom i čitavim područjem sa centrom u Gospiću. U svojstvu komandanta Gospića, učestvovao je u operacijama Bljesak i Oluja.

Opisujući njegovu ulogu u vojnim operacijama, prestižni britanski DŽejns difens (Jane’s Defense) Čekua opisuje kao jednog od “idejnih tvoraca operacija Medački džep i Oluja”, u kojima su “srpske snage brzo i efikasno nadvladane”. Kanadski izveštaji iz prve ruke, pošto je Medački džep bio pod kontrolom mirovnih trupa iz te zemlje, puni su jezivih opisa zverstava hrvatskih vojnika nad srpskim civilima. Pripadnici HV su, prema istom izvoru, jednom prilikom i zapodeli ozbiljnu kavgu sa Kanađanima, pri čemu su povređena četvorica mirotvoraca i ubijeno 30-ak Hrvata. U zapadnim izvorima, istovremeno, nisu dostupni pouzdani dokumenti iz kojih je moguće utvrditi Čekuovu direktnu umešanost u nedela. Govoreći o karijeri, Čeku je isticao veliki uticaj koji su na njega imale hrvatske vojskovođe poput Mirka Norca i Ante Gotovine. “Zahvalan sam im na svemu što su za mene učinili – imao sam od koga da učim i steknem neprocenjivo iskustvo”, rekao je Čeku u intervjuu zagrebačkom nedeljniku Globus marta 2000. godine.

Prema Čekuovom viđenju Balkana, nakon što se okončaju pregovori Kosovo “ni u kom slučaju” neće ostati deo Srbije ili unije Srbije i Crne Gore, već će se kao važan deo regiona uključiti u evropske integracije. Dobro upućeni analitičari smatraju da Čeku za postmiloševićevske političare u Srbiji tvrdi da nisu napravili značajan iskorak u vezi s rešavanjem problema na Kosovu, te da je izvesno da će Beograd još dugo ostati žestok politički protivnik Prištine. Istovremeno, smatra da je pogrešno preterano pritiskati međunarodnu zajednicu da prizna nezavisnost Kosova, već se kosovski Albanci pre svega moraju koncentrisati na stvaranje infrastrukture ozbiljne i samoodržive države. Osim SAD, političku podršku Čekuu pružila je i Velika Britanija, koja je poslednjih godina glavni mentor i sponzor KZK. Srbi od Čekua teško mogu očekivati značajne ustupke, između ostalog i zbog činjenice da su mu srpske snage bezbednosti maja 1999. godine ubile oca Hasana.