Kalašnjikovi i satare

Dan nakon što smo saznali da je Novosađanin Dragan Janković francuskim ključem ubio roditelje pa ih sekao satarom čuli smo i da je u Pančevu Aleksandar Hadžihristos (47) doneo kalašnjikov na pijacu i počeo nasumično da puca. Ispalio je 56 metaka i tom prilikom ranio bračni par Gluvakov i za metar promašio trogodišnje dete u automobilu. Nefrolog iz pančevačke bolnice zaključio je da je čovek pucao u stanju afektivnog ludila jer mu je količina uree bila toliko visoka da je zatrovala čitav organizam.

Ovakvi slučajevi ekstremnog nasilja, međutim, nisu nešto što je sasvim neuobičajeno i neočekivano, pogotovo u našim uslovima gde, prema rečima stručnjaka, postoji dobra podloga za agresivnost. Prim. dr Vojislav Ćurčić, psihijatar i psihoanalitičar sa Klinike za psihijatriju KBC “Dragiša Mišović”, kaže da su ljudi kod nas mnogo traumatizovaniji i depresivniji nego u uređenim društvima, da su dominantna osećanja zabrinutosti, nemoći i nezadovoljstva, da su zato ljudi manje psihički stabilni i da im je mogućnost kontrole sve manja.

Sve ovo, ističe dr Ćurčić, posledica je godina teškog življenja, raspada države, sankcija, ratova, hiperinflacije, bombardovanja. “Takve stvari morale su ostaviti traga na psihosocijalno funkcionisanje građana i nacije u celini. Onda smo tako traumatizovani i simbolički vrlo iscrpljeni ušli 2000. godine u jedan potpuno novi period koji je doneo nova nesređena politička zbivanja i u velikom broju slučajeva novo pogoršanje egzistencijalnog statusa. A sve to stvara frustracije i veoma često dramatične, agresivne reakcije.”

U trenutku krvavog pira Novosađanin Dragan Janković verovatno je bio, baš kao i Pančevac Aleksandar Hadžihristos, u bolesnom stanju.

Međutim, to posebno, patološko stanje svesti može da bude trenutno i prolazno i, dr Ćurčić napominje, da mora da bude znak duševne bolesti. “To su ljudi koji trpe, koji su nestabilni, frustrirani i imaju potencijal za neprirodna ponašanja. U nekom sticaju okolnosti sa nekim okidačima koji ne moraju da budu veliki za spoljni svet, sposobni su da urade takve stvari.”

Statistika pokazuje i da počinioce ovakvih ubistava u najvećem broju slučajeva ne bismo mogli kvalifikovati kao psihičke a pogotovo ne duševne bolesnike. Tu se verovatno krije odgovor na, u prvi mah iznenađujuću činjenicu da broj duševno obolelih nije u porastu. Broj traumatizovanih i depresivnih ljudi zato intenzivno raste.

Prof. dr Jelena Srna, profesor na Odseku psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da ljudi ovde vole da žmure na nasilje i u tome vidi uzrok velike agresivnosti. “Tolerancija na nasilje kod nas je povećana do krajnjih granica i ovde se na nasilje gleda kao na uobičajen način komunikacije. Pa, na raznim televizijama gledamo ljude kojima je vređanje zabava, koji u vređanju i agresivnosti gotovo uživaju. Kad se sa takvim stvarima saživimo, onda nas mogu iznenaditi samo ovakvi ekstremni slučajevi a sve ostalo je obično i normalno.”

U to obično i normalno, kaže, spada i nasilje u porodici, psihičko i seksualno nasilje. “Dešavalo se da muž koji je napasnik kaže policajcu da nije tukao njegovu već svoju ženu i da se na tome, uz čak osmehe, razgovor završi”, kaže dr Srna.

Naša sagovornica razloge za preveliku agresiju deli na biološke, tj. prirodne i psihološke jer je to kod nas naučen način ophođenja sa okolinom tipa “ko se dere svi ga slušaju” a kao dodatni motiv pojavljuje se aplauz društva.Sami počinioci kada govore o onome što su uradili, uz obavezno prethodno loše stanje, uglavnom opisuju taj trenutak preloma, kada “eksplodiraju”. Vojislav Ćurčić kaže da u tom “trenutku eksplozije” ljudi mogu agresiju da usmere ka sebi ili ka drugima i u zavisnosti od vrste agresivnog pražnjenja dolazi do samoubistva ili ubist(a)va.

Jedan od razloga naše čvrste agresivne podloge nesumnjivo su i ratovi iz devedesetih godina. Kako objašnjava Predrag Miljanović, predsednik Društva za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana, niko iz rata ne izađe isti, svaki treći se toliko promeni da mu je potrebna psihijatrijska analiza a svaki dvadeseti ima promene koje iziskuju lečenje. Mi, međutim, nemamo tačan broj ljudi koji su učestvovali u ratu. “Ako kao relevantnu uzmemo televizijsku izjavu Nebojše Pavkovića da je na Kosovu ratovalo 500 hiljada ljudi, samo iz tog rata imamo bar 150 hiljada ljudi koji imaju neku vrstu traume. Takvim ljudima treba pomoć, a ne odbacivanje kao što svi rade.”

Miljanović kaže da je društvo kojim predsedava radilo i sa veteranima rata zemalja iz susedstva i da su posleratne traume gotovo identične. “Priča vojnika otprilike ovako glasi: krenuli smo u rat, to je imalo smisla, pucali na jedno selo, drugo, treće. Onog momenta kad čovek sebi postavi pitanje čemu sve to, nastaje trauma.”

Kod nas je ta trauma veća zbog statusa koji naši ratni veterani imaju u društvu, mada i u Hrvatskoj gde imaju mnogo bolji status, dolazi do dramatičnih situacija. Imali smo, tako, slučaj da se u Šibeniku ratni veteran obesio o hrvatsku zastavu.

Ređe se kao razlog frustracija navodi promena sistema, ulazak u kapitalizam, u svet gde vladaju sasvim druga pravila i odnosi u poređenju sa onima naučenim u sistemima u kojima smo živeli. A i iz toga bi se dali izvesti zanimljivi zaključci.

Karakteristika zločina “ubica iz komšiluka” je i sve veća brutalnost. Samo među maloletnicima, na najteža krivična dela (protiv tela i života) otpada 13 odsto od ukupno izvršenih nezakonitih dela dok je taj broj 1990. iznosio tek šest procenata. Uostalom, istraživanje sprovedeno među učenicima beogradskih osnovnih i srednjih škola kaže da čak 6,8 odsto dečaka i 1,6 odsto devojčica priznaje da nosi oružje u školu. I to suzavac u spreju (devojčice), noževe i pištolje.

Govoreći o načinima rešavanja problema, Jelena Srna kaže da je donošenje opšteg protokola o postupcima stručnjaka za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja od velikog značaja. “Sad konačno imamo osnov, nešto od čega će se početi. Jer, toliko puta smo se susretali sa izjavama da nema načina da se reaguje, da nema ovlašćenja, da nema koordinacije.”

Strategija za zdravlje i razvoj mladih ljudi takođe je nešto što bi uskoro trebalo da počne da funkcioniše a u Nišu je otvoren i prvi centar za mentalno zdravlje. Vojislav Ćurčić, kao član vladine ekspertske grupe, najavljuje i otvaranje sličnih centara po gradovima u unutrašnjosti.

Dr Ćurčić kaže da su psihijatrijske službe u dosta nezavidnom položaju, da nedostaju više obrazovanih profesionalaca i da je jačanje programa za prevenciju mentalnih poremećaja baš kao i dodatna edukacija i povećanje potencijala domova zdravlja i specijalističkih ustanova veoma potrebno.

Da bismo sprečili ono što se može sprečiti. Jer, stručnjaci su saglasni da nas događaji poput ovih u Novom Sadu i Pančevu tek očekuju.