Misliti na Prijepolje

Na koricama NIN-a privukla mi je pažnju fotografija ljutitog košarkaša Vlade Divca, pa sam pročitala ceo intervju da vidim šta ga je to, toliko, naljutilo. Dakle: kapital, akcije, ulaganje, profitabilnost-neprofitabilno-st, patriotizam...

U akcionarstvo i uopšte u deobu i privatizaciju društvene imovine (i, ili, državne) uopšte se ne razumem. Decenijama smo, moj pokojni muž (Tanasije Mladenović, prim. red.) i ja radili u raznim značajnim ustanovama i institucijama, bili članovi, predsednici mnogih upravnih odbora i saveta, i nigde, nikad za taj rad nismo dobili ni prebijenog groša! Ni akcije!

Doduše, moj muž je, neposredno posle Drugog svetskog rata, bio, u ime države, do podruštvljavanja, akcionar u listu “Politika”. Eh, ko bi se još toga setio! Traćio je svoje vreme i energiju u sređivanje prilika u toj kući, a nije bio pozivan ni na proslave godišnjice tog lista. Godinama se, pedantno, poštovalo zaboravljanje onih koji su na “crnim listama”. Pamti li se to?

A sad da se vratim na ljutitog Divca. NJemu, izgleda, ne polazi za rukom da svoj, stvarno, izvorno pošteno zarađeni novac plasira u ono što se smatra sigurnom investicijom. Ne kupuje nekretnine pa da ih izdaje za basnoslovne sume strancima, nije rentijer, koliko je poznato. Hteo je “Knjaz”, nije išlo, sad hoće “Novosti” – zapinje. Neka digne ruke od svega toga. Neka svoje lepo rodoljublje iskaže na drugi način. Imam predlog: Prijepolje je, nažalost, nerazvijena opština. A to je njegov rodni kraj. Neka učini nešto za najbliže. Neka se posavetuje sa ljudima iz opštine, izgradi neku fabriku, obnovi neki rudnik, neka zaposli mlade ljude. O kako bi mu bili zahvalni! Mlad je još, imaće vremena da doživi i da se raduje plodovima svoga truda, a ima i decu...

Eto, Kusturica, na primer, koji takođe nije kontroverzni (eufemizam za lopuže, švercere...) bogataš, oživeo je i raskrilio Mokru goru, privukao i privlači ljude sa svih strana u taj nekad zaboravljeni kraj, i zaslužio je poštovanje cele nacije.

Olga Mladenović,

Beograd