Liberalizam je politički razum moderne

Što se motiva koji me je podsticao tiče, on je veoma jednostavan. Reč je o radoznalosti – jedinoj vrsti radoznalosti, koju vredi pomalo tvrdoglavo negovati: ne onoj koja nastoji da upije u sebe to što treba spoznati, nego onoj koja omogućava da se čovek oslobodi samoga sebe.” Ovi redovi potiču iz predgovora drugom tomu “Istorije seksualnosti". NJih je promuklim glasom izgovarao Žil Delez (Gilles Deleuze) jednog junskog jutra 1984. godine u dvorištu bolnice Pitje-Salpetrijer (Pitié-Salpętričre). Velikani pariske filozofije tu su se sastali da odaju poslednju počast preminulom Mišelu Fukou.

Fukoova radoznalost čini se da u pravom smislu nije poznavala granice. NJegova erudicija bila je raskošna, njegova sposobnost preobražavanja zapanjujuća, njegova polja rada bezbrojna. Kao istoričar psihijatrije i suda, kao neumorni analitičar moći i disciplinarnih tehnika, kao profesor “Istorije misaonih sistema”, poput kompjuterskog tomografa visoke rezolucije pravio je rezove kroz nauku i istoriju filozofije Zapada.

Fuko je možda više nego iko doprineo promeni sadašnjih humanističkih i društvenih nauka. Bio je osnivač (i nedostižan vrhunac) savremenih studija kulture. Američkom feminizmu i “politici razlike” udario je teorijske osnove. Otvorio je istoriografiji seksualnih identiteta i pitanjima roda vrata univerziteta. Pripravio je put na kom su ljueer studies i teoretski radovi o homoseksualnosti uspeli da dostignu svoj današnji akademski status.

Do danas je Fuko najvažnija ikona postmarksističkog intelektualizma levice. O na ćelavo ošišanoj glavi s ušima šišmiša ispreda se legenda, sa malo profesorske smernosti i puno rock ’n’ roll-a. Merodavni članci američkih akademaca posvećeni su pitanju kakvu je ulogu igralo konzumiranje LSD-a za Fukoov pojam filozofskog graničnog iskustva. Najkasnije od kada je homo-dendi Erve Giber, koji je 1991. preminuo od aidsa, u svojim romanima opisao kakvu je prominentnu ulogu njegov bliski prijatelj Fuko igrao na pariskoj S/M sceni, spadaju vruće anegdote skoro u mejnstrimu Fuko-filologije. Očigledno je da je filozof imao posebnu naklonost prema lancima i na krovu visoko uvažene Ecole Normale Supérieure u Rue d’ Ulm, biće da je bilo sasvim neočekivanih priredbi.

Ipak, uprkos auri avangarde i subverzije, ne postoji nijedan drugi predstavnik french theordž koji je potpuno nezavisno od pitanja zeitgeist-a, politike i čaršije obezbedio sebi kao istraživaču i naučniku tako duboko i dalekosežno uvažavanje – niti Žak Derida, niti Rolan Bart. Čak i danas, skoro 40 godina nakon njegovog objavljivanja, nijedan istoričar ideja ne zaobilazi “Reči i stvari”, jedno od glavnih Fukoovih dela. Takođe ni Jirgen Habermas, koji je uvek bio nepoverljiv prema Fukoovom ničeanskom kritičkom stavu prema prosvetiteljstvu, mora da oda njegovim prelomnim istorijskim studijama najveće priznanje. Pa i takvim ljudima ogromne erudicije, poput sorbonskog medievaliste Alena de Librea, ili njegovog berlinskog kolege Volfganga Hibenera – koji se tek svakih nekoliko prestupnih godina klanjaju pred nadmoćnijim obrazovanjem nekog kolege – on je ključna referenca. Neće biti da je konačni razlog u tome što je on mogao masu izvora da obradi samo poput nekolicine. Filozofkinja Blandin Križel ovako opisuje taj genije svog učitelja: “Kada smo ujutro dolazili u Nacionalnu biblioteku, Fuko je već tamo bio. Kada smo uveče iz nje odlazili, on je i dalje bio posvećen radu.”

Hiljadu najzrelijih strana. Fuko se gotovo čitavog svog života iznurivao problemom moći. Šta je suština moći? Koje su istorijske forme njene institucionalizacije? I pre svega: koje su tehnike i modusi ponašanja sa kojima pojedinac u svojoj želji i misli može umaći moći? Gde je slobodan prostor za istinu i zadovoljstvo?

Svojim pitanjima je uvek pristupao posezajući za konkretnim istorijskim materijalom. Sada je konačno publikovana na preko hiljadu strana “Istorija guvernmentaliteta” koja obuhvata predavanja koja je držao 1978. i 1979. godine i koja predstavlja najobuhvatniju i najzreliju razradu Fukoove političke filozofije. Kasnije nastali spisi o “istoriji seksualnosti” takođe se ubrajaju među važnija dela ovog filozofa. Ona su, međutim, posvećena etosu umeća življenja i egzistencijalnom smislu i samo posredno se tiču politike.

“Istorija guvernmentaliteta” je teoretska bomba sa tek upaljenim fitiljem. Kao i uvek, Fuko pokušava da piše “istoriju sadašnjosti”, što će reći, sa osvrtom na udaljene horizonte misaone tradicije, želi da pojmi preduslove za ovde i sada. Šta je suština savremene politike? Kako se vlada našim društvom? Predavanja žele da daju odgovor na ova pitanja. Ona se ne bave samo klasicima političke misli od Platona do Hjuma, nego takođe i ekonomskom politikom pod Žiskarom d’ Estenom i razvojem socijalne tržišne ekonomije u Nemačkoj od Ludviga Erharda do Helmuta Šmita. Fuko koji se čitavog života bavio kritikom institucionalne zloupotrebe moći, državno-policijskom i disciplinarnom represijom, dolazi do jednog neočekivanog bilansa, koje je mejnstrim Fukoovih sledbenika do sada samo odvažno ignorisao. Politički razum moderne, kaže Fuko, jeste liberalizam.

Moć savremene vlasti (Regierungsmacht) odlikuje se pre svega jednim: njenim ograničavanjem. Počev od 18. veka vladati znači: postaviti interne granice suverenitetu vlasti. Za to postoje dva suprotna carska puta, koji oba, međutim, imaju svoje korene u cilju ograničavanja. Ili se državna svemoć ograničava od strane pojedinca i njegovih “ljudskih prava”, što je Rusoov put, ili se državna vlast limitira putem proračuna o korisnosti (Nützenkalkül). Kao najviša zapovest ne pojavljuje se više neograničeno obilje moći suverena, nego uvećanje ekonomske produktivnosti. Ekonomska korist trijumfuje nad višim državnim razlogom (raison d’ état). To je put koji su otvorili engleski empiristi. Racionalni izraz modernog umeća vladanja jesu teorije tržišne ekonomije, socijalnijih ili manje socijalnijih varijanti.

Ko želi da razume savremeni svet, mora čitati Hajeka i teoretičare neoliberalizma – a ne Marksa ili Altizera, čiji je Fuko bio učenik, ili Adorna, sa čijom se društvenom kritikom Fukoova misao uvek iznova dovodi u vezu. Na više od stotinu stranica Fuko raspravlja o nemačkom neoliberalizmu – takozvanom ordoliberalizmu frajburške škole – i o njegovom američkom pandanu. Neoliberalizam, smatra on, jeste najadekvatnija teorija sadašnjeg umeća vladanja, jer jedna racionalno vođena država organizuje prvenstveno domene njene nenadležnosti (Nichtzuständigkeit). “Kako udesiti to da se ne vlada isuviše? To je prema Fukou veliki problem “guvernmentalnog razuma” sadašnjeg doba. Pojmovna neman “guvernmentalitet” koju je Fuko iskovao, može se najlakše prevesti sa “stil vladanja”. Fuko, kome su terminološke lakrdije pre odbojne, ovde ciljano kreira jedan veštački termin. Uvodi “guvernmentalitet” kao suprotnost pojmu državnosti. Politička filozofija oboleva od toga što državu precenjuje. Hegel je verovao da je država subjekt istorije i dovršenje razuma. Liberalni teoretičari poput Hajeka polaze od toga da država nužno naginje ka hipertrofiji i ima imanentnu sklonost ka totalitarizmu. Obojica se varaju, u dobrom i u lošem. “Država po sebi nije nikakav autonoman izvor moći”, piše Fuko. Strah od represivne policijske države, koji zabrinjava levičarsku kritiku gospodarenja, maši suštinsko isto onoliko koliko i desna fobija od države.

Statistika mora odgovarati. Za Fukoa država nije ništa drugo do institucionalno sedimentiranje različitih postupaka, načina kojima se zemljama može upravljati. Engleska filozofija je pružila modernim demokratijama njen teoretski instrumentarijum, pa ipak se u Engleskoj od Hobsa, što znači od 17. veka, politička filozofija nije više interesovala za državu. Veliko pitanje je – kako treba upravljati. Ko želi da razume modernu državu, mora pojmiti različite guvernmentalitete, stilove upravljanja, koji se nalaze u jednom sistemu. Fuko se prepoznaje ponovo u neoliberalizmu, jer on ograničenje državne moći uzdiže do osnovnog problema. Prebacuje mu, međutim, da o državi ima jedan isuviše jednostavan, isuviše kompaktan pojam i da precenjuje njenu negativnu ulogu. Otuda se poduhvata istorijske tipologije stila vladanja.

Šta je cilj današnje države? Fuko kaže: to je jedan dispozitiv sigurnosti, koji služi regulisanju populacije. Primarni problem savremene politike ne leži u teritorijalnom integritetu, odanosti podanika, savladavanjem određenih društvenih klasa ili u jurističkoj regulaciji prava i obaveza. Problem je u regulisanju stanovništva u njegovoj celini.

Politika mora da pazi na to da osnovni društveno-ekonomski podaci odgovaraju. Broj nezaposlenih ne sme biti isuviše velik, natalitet isuviše mali. Migracioni tokovi moraju biti pod kontrolom. Politika je postala vrsta umeća statističkog optimiranja. Kao glavni zadatak države pokazuje se garantovanje minimalne bezbednosti, jer rizik je pokretač ekonomskog i društvenog razvoja. Konkurencija iziskuje produktivnost – ali takođe per definitionem stvara gubitnike. Otuda se moraju preduzeti kompenzatorne mere. Devetnaesti vek, kaže Fuko jednom lepom slikom, doneo je svetu s jedne strane kriminalistički roman, što će reći jednu fascinaciju prestupnicima i opasnošću, i s druge strane prva socijalna osiguranja; dakle, jednu državnu zaštitu od novog imperativa: živeti opasno.

Jedna mešavina mehanizama zaštite i ekonomskog laisser-faire: od kraja 18. veka politički um se sastoji u spoznaji sopstvenih granica. Politička filozofija postaje kritika koja priziva u sećanje ove granice onima na vlasti. Fuko objašnjava nastajanje jednog samokritičnog političkog uma ne samo promenom socijalnih i ekonomskih okvira, nego načelnim pomeranjem našeg načina pristupa svetu. Nastajanje nove racionalnosti postupaka vladanja pada otprilike u vreme “Kritike čistog uma” Imanuela Kanta. Kant je filozofiju svog doba posuvratio, tako što je pokazao u kakvim uskim granicama se mora kretati naučni pristup svetu. Engleski teoretičari liberalizma su to isto učinili za oblast znanja umeća vladanja: um takođe ovde postaje upravljanje (menagement) nenadležnošću. Kao briljantni istoričar “istorije misaonih sistema” prekopava one slojeve duhovnih temelja vremena, u kojima zajednički konceptualni okviri oblasti znanja i misaonih škola postaju vidljivi, a koji se čine beskrajno udaljeni jedni od drugih.

Usiljeni marš kroz Zapad. Nijedan politički sistem nije iz jednog kova. Upravo u ovoj spoznaji leži poenta Fukoove teorije guvernmentaliteta. Primarni cilj vršenja vlasti je danas “populaciona regulacija”, ali zapadna tradicija je iznedrila čitav niz stilova vladanja, koji su se sedimentirali u javnim institucijama.

Fuko razlikuje tri tipa načina vladanja koji su prethodili liberalnim stilu vladanja: pastoralni, viši državni razlog i policija. U jednom usiljenom maršu kroz političku filozofiju Zapada Fuko obrađuje ove tri vrste vladanja i preokreće ustaljene navike razmišljanja.

Uobičajeno je da se kolevka zapadne politike traži u grčkim gradovima-državama. Međutim, ovde leži velika zabluda. Sveodređujuća predstava o dobrom umeću vladanja ostaje od početka pa do evropske renesanse slika dobrog pastira. Nalazi se u jevrejskoj teologiji i u ranohrišćanskim monaškim i crkvenim spisima. Takođe i u klasičnim tekstovima antike, u Platonovoj “Državi”, recimo, motiv pastira igra izvesnu ulogu. Fuko objašnjava da je samo u hrišćanstvu pastirska moć bila osnovni elemenat umeća vladanja. Platonov filozof-kralj nije imao uopšte vremena za čuvanje stada. On je tkač, kako se to već kod Platona zove, on drži raznorodnim koncima članove polisa na okupu, ali se ne brine o spasenju svih svojih ovčica. Spasenje pojedinca, individualizovanje podanika kao štićenika vladara, postaće tek kroz hrišćansko dušebrižništvo, vođenje duše, centar tehnike moći. Omnes et singulatim: Sve i svakog pojedinačno, tako glasi pastirska formula ranohrišćanske teologije, koju Fuko rado citira. Moderna država, posebno moderna socijalna država, sa njenim idealom vođenja računa od kolevke do groba, ne izvire iz visokih ideala antičke demokratije nego iz ranohrišćanskih tehnika upravljanja monaških pravila. Sve do 18. veka konfesionalne borbe, koje određuju evropsku politiku, predstavljaju sukobe oko pastirske kontrole. Danas država kontroliše građane tako što im u svim životnim oblastima pomaže da se “individualno” razvijaju.

Od vremena renesanse pastirsko umeće vladanja biće superponirano jednim drugim postupkom. S Makijavelijem viši državni razlog se osamostaljuje od hrišćanske usmerenosti na spas duše. Evropa prolazi kroz školu cinizma. Umeće vladanja iznenada određuje imperativ državnog vlastoodržanja, odnosno raison d’ état imperativ. I ovde Fukoov osvrt pomućuje učaurene istorijske šeme. Makijaveli, po njemu, nije simbol novog umeća vladanja nego pre njegov prvi teoretičar. Osnovni makijavelistički problem je prosto pitanje: kako knez da izbegne da bude izdan od svojih sledbenika? Opasnost preti od drugih plemića.

Osnovni problem višeg državnog razloga je jedan drugi: država mora po svaku cenu da preživi. Čak i onda kada moć može da se spase samo jednim pučem. Lepom poentom Fuko pokazuje da je klasična teorija višeg državnog razloga, kako se ona u 16. i 17. veku razvija, zapravo jedna teorija državnog udara. Moć se mora očuvati, upravo i onda kada je za to nužno eliminisati vladara. Stvarna opasnost za državu ne dolazi stoga od plemića, nego od plebsa, od širokih narodnih masa koje mogu biti izvor nemira i nestabilnosti. Kod Frensisa Bejkona, u njegovom spisu “O ustancima i javnim nemirima”, nalazi se već ovo gledište. Teorija suvereniteta počinje da otkriva problem narodnih masa.

Kroz biopolitiku do fašizma? Ovo vodi konačno u 18. veku do zasnivanja novog umeća vladanja kao “policijske nauke”. Iziskuje se odsad kontrolisani podanik. Novi ideal biće potpuna transparentnost za potpunu kontrolu i discipliniranje građana. U knjigama po kojima je Fuko u šezdesetim i sedamdesetim postao poznat, u “Nadziranju i kažnjavanju”, u “Istoriji ludila”, autor je već pokazao kako je ovaj ideal vladanja odlučno uticao na izvršenje kazne i takođe većim delom na istoriju psihijatrije. Kritika “policijske nauke” je donekle ono na šta Fuko po pravilu svodi političku filozofiju. Ipak, nakon policije 18. veka sledi, kaže Fuko, guvernmentalitet liberalizma. NJegov najviši cilj je takođe kontrola stanovništva, ali njegovo polazište nije potpuno kontrolisani čovek, nego neophodna neprozirnost ekonomskih procesa.

U političkoj ekonomiji našeg doba radi se, dakle, o regulisanju stanovništva: o njihovoj ekonomskoj moći, o njihovom rastu ili opadanju, o migraciji i ukupnoj medicinskoj brizi. Takođe i pastirsko vođenje brige nad podanicima, političko osiguranje državnog suvereniteta i disciplinarno nadgledanje građana spadaju, doduše, u kompleks prakse vladanja, ali današnja politika ne vlada u prvoj liniji nad građaninom kao pravnim subjektom, nego vlada nad građaninom kao delom biomase koja se naziva stanovništvom. Ona pokušava da racionalno upravlja izvesnim potencijalom ekonomske produktivnosti, usponom ljudskog kapitala (politika obrazovanja) i medicinskim faktorima rizika (socijalna politika). Savremeni guvernmentalitet postaje biopolitika.

Biopolitika – politika ne kao metod da se ostvari jedan pravni poredak, nego kao pokušaj da se sam biološki život reguliše – bila je tema koja je Fukoa uopšte pobudila da se lati istraživanja o “guvernmentalitetu”. On je ubeđen da će se na mestu preseka biološkog života i državne moći odlučivati politička sudbina budućnosti. Već 1974. on se pozabavio ovim pitanjem. Slutio je da nadiranje biopolitike nužno vodi fašizmu. Nije li ideologija nacionalsocijalizma bila konsekventno primenjivanje jedne politike koju je predvodio fantazam optimiranja rasne biomase? Da li onda neće sadašnja politika, ako je faktički biopolitika, biti jedna forma prikradenog eugeničkog fašizma?

To je ta forma radikalne kritike sadašnjosti koju je Fuko razvio 1976. godine u “Društvo se mora braniti”, predavanjima o klasičnom državnom pravu i teoriji rata. “Biopolitika” je u međuvremenu postao jedan od najomiljenijih pojmova u modi i važi za jednu od najdražih kovanica borbenog rečnika radikalne levice. U novom terminološkom ruhu on dopušta da se iznova pomene večna optužba da kapitalizam nije ništa drugo do prerušeni fašizam. Sa objavljivanjem “Istorije guvernmentaliteta” sada je, međutim, jasno da je sam Fuko ovu poziciju najbrže moguće napustio. Jer liberalno umeće vladanja se ne sastoji samo u “politici populacije”, ona se takođe sastoji u samoograničenju vladanja. Nasuprot ograničavanjima liberalnog uma stupaju manipulacije biološkim životom.

Zaključak? Tehnike vladanja jesu konglomerat iz zapadnog tradicionalnog inventara sa dominantom liberalne populacione politike. Nasuprot opasnosti jednog sve efikasnijeg vladanja “biomasom” stoji šansa državno-pravnog samoograničenja. To je otprilike poslednji stupanj Fukoove političke dijagnoze sadašnjice. Ona je od neokrnjene aktuelnosti.

Filozofima se čini da stanje nije nimalo beznadežno, da ne bi mogli da se uz “Seksualnost i istinu” (tako glasi nemački prevod naslova Fukoove “Istorije seksualnosti”, ovde je to i igra reči, prim. prev.) okrenu pitanju vrlog života i da u jednoj “estetici življenja” potraže pitanje smisla, sa kojim jedna nepastirska epoha ostavlja pojedinca samim. NJegova bašta zadovoljstva bila je puna egzotičnih plodova. Kiseli apokaliptičari koji se danas rado služe njegovom teorijom, ne bi trebalo da umišljaju kako su mu naslednici.

Danijel Binsvanger

("Weltwoche")