Lekcija Slobodana Miloševića

Od svih činjenica iz višednevne svetske bure oko umrlog Slobodana Miloševića najapsurdnijom mi se čini vest koja se kao “traka bez kraja” (14. mart, 22.57) vuče u dnu TV ekrana: “Telo Slobodana Miloševića u mrtvačnici aerodroma u Amsterdamu. Porodica večeras treba da odluči gde da bude sahranjen...”

Šta ova morbidnost može da znači? Da li je On to dobio što je zaslužio? Ili je demokratska Srbija država (?) bez elementarnih pravila i rituala za neizbežne životne situacije? Da li je to poniženje za njega ili za nas?

“Ja znam kad umiru ljudi /i zemlja uzima njihova grešna tela/ ništa se ne dešava”, zapisao je poodavno pesnik. Dešavanja su među živima. Određujući se prema onome što je leš doskora bio, oni šalju poruke okolini o sebi. Tako je nastala i drama kad je objavljena smrt Slobodana Miloševića. Širom planete je prekinut redovan tok vesti. Od broja mrtvih u Bagdadu, izveštaja iz Bele kuće, od promena na NJujorškoj berzi i rezultata iz najelitnijih sportskih liga, svetu je u trenutku bilo važnije da sazna da je umro jedan ražalovani predsednik male zemlje s kraja evropskog kontinenta.

U trenutku smo mogli da vidimo da je slaba vajda od natčovečanskih napora naše “prve petoletke” da budemo bolji i da nas oni zavole. Javili smo im da raskidamo s “crnim đavolom”, poslali smo ga inkvizitorima u Hag da nam na primeru najgoreg među nama pokažu kako da “jednom za svagda” uništimo zlo u nama, poslali smo i gotovo sve “đavolje šegrte”, govorili su nam kao iskusni egzorcisti da krivica za zlo ne može biti kolektivna...

Trenutak Miloševićeve smrti je bio trenutak istine: kad je svet koji proizvodi najuticajnije vesti današnjice jednom od vođe Srba u lokalnim građanskim sukobima stvorio sliku “kasapina s Balkana”, on je nas na neodređeno vreme strpao u “loše momke” i svaka prilika je dobra da se to ponovi. Čak i ta kad se harambaša preselio na drugi svet. Kao da se svetom razlio pravedni bes što je taj podlac bez pitanja dao sebi za pravo da olako umre i izbegne uzvišeni trenutak da mu kostimirani sudija tutne u ruke presudu za najstrašnije zamislive zločine. Stekao se utisak da bi tolikim ljudima širom sveta to tako dobro došlo. Mnogi bi se osećali anđelima gledajući pred sobom dokazanog đavola.

Ali, loša vest ima i svoja naličja. Ako je neko dosad sumnjao da je Slobodanu Miloševiću istorija dala ulogu u velikom igrokazu na razmeđu milenijuma – sad više nema razloga za to. Neće mnogo pomoći ako ga se odričemo. To će samo neki trećerazredni činovnik ugurati u svoj godišnji izveštaj, ali tamo negde svi će na pomen “Srbin” reći “Milošević”. Oni najbeskompromisniji ljubitelji demokratije među nama slabo razumeju logiku društva u koje ulazimo. Kad je neko protiv u totalitarnom društvu, onda je on hrabar, disident, heroj. Kada se protivite najjačoj grupi u demokratskom društvu onda ste – opozicija. Deo ste istog sistema. Nije to neka hrabrost, već pre uloga – oponenta. Zato talibanski pokušaji da se “ubije drugačije među nama” kod spoljnog sveta ne proizvodi utisak.

Stereotipi u koje nas oni stavljaju, u krajnjoj liniji – kao što pokazuje priča o Miloševićevoj smrti – ne ostavljaju mnogo nade onima koji hoće po svaku cenu da objasne da oni “nisu ti Srbi”. A stereotipi nisu nešto što se preko noći uklanja. Naprotiv. Osnov masovne ljudske komunikacije je pojednostavljivanje. Kako očekivati da će farmer iz Provanse ili kauboj iz Teksasa, pored tolikog svog posla, sesti i čitati knjige s fusnotama o nekom nemirnom narodu s muljavog i krvavog Balkana. Da će se upustiti u višemesečno istraživanje kako bi ušao u male tajne velikih razlika “prve” i “druge” Srbije. Odnos sveta prema nama leči samo naš uspon i – vreme.

Kao što je Adenauer svojevremeno objašnjavao da se Evropi može pridružiti samo Nemačka, koja zaleči svoje rane, tako bi i nama bilo od najveće koristi da ne pucamo sebi u nogu i ne pravimo pakao od svoje budućnosti. Što među nama stvaramo manje talibana na grobovima naših dojučerašnjih vođa, to ćemo biti bliže kraju naših nevolja. Zdravo je biti pluralno društvo, ali opasno je i beskrajno nekorisno biti – podeljeno društvo.

“Reakcija protiv jedne pogrešne politike može biti štetna isto kao i sama ta politika”, piše ovih dana u novoj knjizi američki politički pisac Frensis Fukujama raskidajući s Bušom i neokonzervativizmom. “Takva reakcija predstavlja luksuz koji sebi ne možemo priuštiti.”

Našem pretežnom poimanju politike kao “rata do istrebljenja” nije zamislivo da takav “luksuz” postoji. Drama, strah i bes koju je smrt Miloševića izazvala pokazuju da mi nemamo ta znanja. Ovo društvo će biti demokratsko kad jednom napravimo pravila da nijedan kovčeg s našim građaninom ne čeka “sudbonosne odluke” po mrtvačnicama svetskih aerodroma; kada se država ne bude tresla pod dilemama kome pripada koje mesto na groblju i kome vojnici ćorcima mogu pucati iznad rake; kada se “poslednji ispraćaji” ne budu pretvarali u najdramatičnije političke mitinge.

U temelje bilo koje ozbiljne države – istorijske su očiglednosti – nisu spuštene samo kosti anđela i dobrotvora. Francuzi su imali i Napoleona i De Gola, Rusi i Ivana Groznog i Petra Velikog, Nemci Bizmarka, Hitlera, Adenauera. Politička istorija Srbije će već znati napraviti razliku između smrti koja se desila 11. marta i one koja je obeležila 12. mart. Gotovo je sigurno da mi iz svojih rovova ne vidimo sve. Uostalom, šta su o Karađorđu mislili savremenici u trenutku njegove smrti? Da li su ono Obrenovići sinovi proterivali očeve?

Sve ovo, naravno, ne znači da kad prođe sahrana kako dolikuje i “četrdeset dana” upokojavanja duše ne smemo i ne treba da sudimo o delima naših (istorijskih) ličnosti. Naprotiv, mereći njih mi merimo svoje vreme, svoj učinak. Jedino je izvesno da neće biti koristi od potrebe da ubijamo ili ponižavamo druge zbog svojih trenutnih uverenja. Pogledajmo oko sebe: koliko istih onih koji su bili spremni da ubiju za “ono uverenje”, sada preti da će isto uraditi za “ovo uverenje”. Spirala istorijskog sunovrata jednog naroda prestaje kada znamo da su naša znanja ograničena.