Homoseksualizam (ni)je bolest

Prethodnih decenija dr Čarls Sokarides (Socarides) nastupao je na američkoj televiziji kao ekspert za “lečenje bolesti koja se javlja kod ljudi i žena kao seksualna naklonost prema istom polu, u vidu homoseksualizma i lezbijstva”. Rođen 1922, u okolini Bostona, vaspitan na Harvardu i NJujorškom univerzitetu (NDŽU), Sokarides je važio za najuglednijeg predstavnika njujorškog psihoanalitičkog kruga šezdesetih i sedamdesetih. Poput tradicionalnih psihoanalitičara (opterećenih prevaziđenim tumačenjem Frojda), Sokarides je smatrao da seksualna naklonost prema istom polu nastaje kao posledica “aberativne identifikacije” sa ocem ili majkom u ranom detinjstvu.

Uznemiren pojavom gadž liberation pokreta (iniciranog pobunom obespravljenih njujorških transvestita, sredinom 1969. godine, a poznatog kao Stonenjall Riots), Sokarides je zajedno sa druga dva američka psihijatra – dr Edmundom Berglerom i dr Irvingom Biberom – pokrenuo kampanju protiv “psihičke aberacije, pogubne ne samo po dotičnu individuu, nego i čitavo društvo”, pri čemu se više okomio na homoseksualizam nego na lezbijstvo (činjenica koja zavređuje posebnu analizu). Kada je, 1973. u drugom izdanju “Statističkog priručnika za psihijatrijski poremećaj”, Američko psihijatrijsko udruženje (APA), posle iscrpne diskusije, isključilo homoseksualizam i lezbijstvo iz klasifikacije mentalnih bolesti, konstatujući da ljudski geni mogu biti poremećeni kao svaki drugi element živog organizma (i tzv. “neurođeni homoseksualizam,” kakav se javlja po zatvorima i kasarnama, takođe isključen sa spiska psihijatrijskih oboljenja), Sokarides je objavio niz članaka i knjiga (prevedenih na mnoge jezike), ne obazirući se na to što je, u emancipovanim sredinama, odnos prema homoseksualizmu postajao sve tolerantniji.

Izgubivši naučni oslonac, dr Sokarides se priklonio klerikalnim organizacijama (poput Love in Action i Edžodus International), iako su one promovisale “lečenje” homoseksualizma molitvom umesto psihoanalitičkom terapijom. Zaslepljen homofobijom, izjavio je da “odustajanje od borbe protiv ove seksualne pošasti neminovno vodi ka uništenju ljudske vrste” (u knjizi “1000 homoseksualaca – naučna konspiracija, lečenje i deglamorizacija homoseksualizma”). U najpopularnijem spisu “Homoseksualizam i terapeutski postupak” (1991), osvrćući se na odluku Harvardovog univerzitetskog saveta da u studentskim domovima mogu da rade i vaspitači/vaspitačice koji ne skrivaju svoju seksualnu sklonost, Sokarides je u tome video “potvrdu izopačenosti savremenog vaspitnog sistema”, predloživši da se, umesto “patoloških pederasta”, za školske vaspitače angažuju mladi sveštenici i članovi famozne organizacije Udruženje preobraćenih homoseksualaca (tj. onih koji su se podvrgli Sokaridesovoj terapiji). I ne sluteći da će, još za njegova vakta, osobe istog pola dobiti pravo da zasnuju (bračnu) zajednicu, ne samo na pravnoj osnovi, nego i u – za sada pojedinim – hrišćanskim crkvama.

Kada sam, početkom 1970, došao u Ameriku, hajka protiv homoseksualaca i lezbijki poprimila je paradoksalne vidove, među kojima se isticala reakcija branitelja “čistote” engleskog jezika, uznemirenih što se “tako izuzetna reč” kao što je gadž (veseo, blistav, sjajan) poistovećuje sa homoseksualizmom. Suprotno njihovom predviđanju, ta reč je prihvaćena i obogaćena i značenjem koje nije ugrozilo druge konotacije iste reči. Posle predavanja dr Sokaridesa na Kolumbijskom univerzitetu, moj kolega, prof. Ričard Simkin, izjavio je da ne pamti ni oca ni majku (sa kojima bi mogao da se “abnormalno identifikuje”) i da je seksualnu “aberaciju” osetio u najranijem detinjstvu kada je prvi put, slučajno, video penis, što se nije dogodilo kada je prvi put ugledao vaginu. Dr Sokarides je uzviknuo: “Vi ste idealan pacijent za mene, izlečiću vas besplatno!” Ričard je pristao da odlazi na psihoterapiju, ali je posle nekoliko meseci odustao. Kada sam ga pitao zbog čega, okarakterisao je dr Sokaridesa kao “zagriženog fašistu”. Uporedio ga je i sa zaslepljenim bogomoljcem, zatucanim malograđaninom, čak i komunističkim ideologom (setimo se kako su, u Titovo vreme, homoseksualci “zakonski” odvođeni u tamnice, gde su bili “prevaspitavani” batinama).

Na kraju treba da objasnim zbog čega sam odlučio da napišem ovaj tekst. Neposredan povod je stravičan prizor kojem sam jedne večeri pre nekoliko godina prisustvovao na Trgu Republike u Beogradu. Grupa kratko podšišanih mladića (u crnim košuljama, sa motkama u rukama) mlatila je mladiće i devojke koji su se sakupili da manifestuju gadž pripadnost. Na stepeništu Narodnog muzeja dva crnokošuljaša su cokulama nemilosrdno udarala po glavama mladića i devojke koji su, okrvavljeni, ležali na asfaltu, dok su policajci unezvereno posmatrali zbivanje na “otvorenoj sceni” ispred Narodnog pozorišta, uz prisustvo televizijskih kamera. Sutradan su novine objavile da je policija bila nepripremljena, jer je prekasno obaveštena o manifestaciji.

Još veći šok sam doživeo kada su moji prijatelji i poznanici (mahom intelektualci, tehnolozi, profesori, kulturni radnici, čak i umetnici) divljački postupak prokomentarisali na krajnje primitivan način: “Pederčine i lezbijkuše su dobili ono što su tražili... Neka te stvari obavljaju u svojim krevetima, a ne da perverziju šire po ulicama.” Od namere da uputim protestno pismo novinama odustao sam iz razloga kojih se još stidim. Nedavna

smrt dr Čarlsa Sokaridesa (25. decembar 2005) ponukala me je da se oglasim u (jalovoj?) nadi da će ovaj članak doprineti pravilnijem i humanijem razumevanju umnogome tragičnog biološkog fenomena, kao što je prikazano u filmovima “Kapoti” i “Planina Broukbek” nominovanim za desetinu ovogodišnjih Oskara.

Vlada Petrić

(Autor je osnivač Hardvarske kinoteke)