Šunjanje oko Aleje

SMRT SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Čudno je da se niko od onih koji se svrstavaju u tzv. drugu Srbiju, među kojima ima i verbalno vrlo agresivnih, nije umešao u raspravu o mestu sahrane Slobodana Miloševića tako što je ukazao na grubi nesklad između krečane na Fruškoj gori, u kojoj je svoj ovozemaljski vek završio Ivan Stambolić – takođe nekadašnji predsednik Srbije – i Aleje velikana, predloženog počivališta Slobodana Miloševića.

Dileme o Aleji velikana prekinuo je Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, pisanom izjavom, stavivši jasno do znanja da bi takav čin smatrao neprikladnim. U Demokratskoj stranci su očigledno odlučili da u ovoj stvari pokažu jasan stav, pošto je prethodno Boris Tadić, predsednik Srbije, saopštio da ne namerava da abolira Mirjanu Markovića od sudskog gonjenja. Tadić nije, a mogao je, da taktizira i izgovori se time da aboliciju niko nije ni tražio. Štaviše, prema jednoj informaciji, sama Mirjana Marković je izjavila da će razmotriti mogućnost da prihvati aboliciju ukoliko bi joj ona bila ponuđena.

Milorad Vučelić, visoki funkcioner SPS-a, kritikovao je Bogdanovića zbog “istrčavanja” jer SPS, kako je rekao, nije ni tražio sahranu u Aleju velikana; međutim, jeste je tražio Tomislav Nikolić, vođa radikala.

Radikali su pojurili da smrt i pretpostavljene komplikacije sa sahranom što bolje iskoriste. Odmah su tražili da Milošević bude sahranjen u Srbiji, pre nego što je o tome išta rekla sama porodica (koja, kao što znamo, pretežno živi u Rusiji). Istu hitrinu je, istina, demonstrirao i Ivica Dačić, potpredsednik SPS-a, koji svakako ima naročite motive da demonstrira hiperlojalnost Slobodanu Miloševiću (naročito sada, kada ga to više ništa ne košta), ali o tome kasnije. Radikali su, za svaki slučaj, odmah najavili da će njihova delegacija, na najvišem mogućem nivou, putovati i u Moskvu za slučaj da sahrana ipak bude u tom gradu. I tražili su, naravno, pomilovanje za Mirjanu Marković, u nadi da bi oko njenog dolaska/nedolaska mogle nastati političke komplikacije, kao što i jesu. Ako bi se desio neki skandal, na primer “hapšenje udovice”, socijalisti bi bili primorani da reaguju uskraćivanjem podrške vladi Koštunice, ili bi bili kažnjeni odlivom svojih birača u pravcu Radikalne stranke. Jasno je da u obe varijante radikali dobijaju. Milutin Mrkonjić, funkcioner SPS i jedan od najbližih Slobinih privrženika, optužio je radikale da “pokušavaju da preotmu biračko telo socijalista”, a usput i vladu da nije obezbedila uslove da se Milošević dostojno sahrani.

Drugi razlog što su radikali tako živahni u vezi sa smrću Miloševića je taj što žele da se predstave kao autentičniji baštinici Miloševićevog nasleđa, što oni u stvari i jesu. Slobodan Milošević je u suštini, i dok je bio na vlasti i dok je bio u Hagu, pokazivao neku vrstu blagog prezira prema stranci čiji je predsednik, a stranka mu je uzvraćala slepom odanošću, svesna da joj pozicije zavise od Miloševićeve harizme i ničeg više. Tako da Miloševićev pomalo bagatelni odnos prema SPS-u i nije bio bez osnova.

Šutiranje ispod stola odvijalo se i na drugoj strani, onoj koja ne svojata Miloševića. Dragan Šutanovac, funkcioner DS-a, proneo je pomalo alarmantnu vest da je unutar srpske vlade bilo ozbiljnih razmišljanja da se za Slobodana Miloševića odobri Aleja velikana, kao i državne počasti. Kao zastupnike takvog mišljenja naveo je “deo vlade” iz DSS-a i Nove Srbije. Odmah zatim je Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije i ministar saopštio kako smatra da Miloševiću ne pripada mesto u Aleji velikana. Možda je hteo da se oslobodi Šutanovčevih optužbi, a možda je i sasvim nezavisno osetio potrebu da se o tome izjasni.

Suočen sa optužbama za licemerstvo i političko profiterstvo od smrti čoveka kojeg su za života radikali znali nazivati (kao i tolike druge) izdajnikom, Tomislav Nikolić je objasnio da je od dana odlaska u Hag prema Slobodanu Miloševiću izgrađen sasvim novi odnos. Haški zatvorenik je, prema takvom shvatanju, prestao da bude politički protivnik i postao simbol Srbije na optuženičkoj klupi.

Ironija je da je Haški sud, koji je – tako su bar naivni verovali – trebalo da bude sredstvo srpskog i ne samo srpskog suočavanja sa mračnom nedavnom istorijom, pretvorio Slobodana Miloševića u branioca Srbije od nepravednih i neistinitih optužbi. Ma koliko da je u prilog Haškom sudu ponavljano kako je njegova uloga upravo da “individualizuje zločine” i oslobodi narod od “kolektivne krivice”, nema ni najmanje sumnje da je optužba protiv Slobodana Miloševića bila optužnica protiv Srbije. Tužioci u svom angažovanju protiv Slobodana Miloševića su zašli u neverovatno daleku istoriju, preuzimajući (negativne) propagandne stereotipe sviju onih koji su bili politički antagonizovani Srbiji još od vremena Austrougarske. Nastojeći, na jednom od pripremnih ročišta, da to zalaženje u istoriju svede u koliko-toliko razumnije okvire, amicus curiae Branislav Tapušković je predložio da se kao početak uzme godina 1945, kada je, dakle, optuženi, danas pokojni, Milošević imao četiri godine.

Kako će Slobodan Milošević ostati upamćen u istoriji? Dejan Medaković, akademik: Nisam vidovit “To je teško pitanje. Pravo pitanje kakav će senzibilitet istorija imati za, recimo, 20 godina, i šta će ona reći o njemu? Ne mogu to da učinim ja samo nekoliko dana nakon njegove smrti, bio bi to neuspeli pokušaj. Svako prosuđivanje o istorijskim ličnostima zahteva istorijsku distancu, bez nje ja ne mogu dati objektivno mišljenje. Možda postoje ljudi koji imaju tu istorijsku vidovitost. Ja je nemam.” Sonja Liht, Fond za političku izuzetnost: Unazadio Srbiju “Mislim da će u istoriji ostati upamćen kao vladar koji je Srbiju najviše unazadio, mnogo više od svih ostalih vladara. Izgubili smo dvadeset godina. Bili smo jedna od najperspektivnijih bivših socijalističkih država, a sada smo na začelju, po mnogo čemu smo i iza Albanije.” Radoš LJušić, istoričar: Tri presudne greške “Osnovni utisak je da je Slobodan Milošević bio čovek koji je učinio dve ogromne greške: mislio je da će uspeti da zameni Josipa Broza i da će uspeti da nastavi Jugoslaviju, zbog čega nije ni imao perspektivu. On je zato postao modifikovani Stevan Sinđelić, koji je, za razliku od većine Srba, imao hrabrosti da uđe u rat protiv 19 država. Ta hrabrost je bila suluda. U istoriji će ostati upamćen kao čovek koji se suprotstavio najmoćnijoj vojnoj organizaciji na svetu. On je bio poslednji iskreni branilac komunizma u Evropi i to u trenutku kada se komunizam raspadao. To je bila njegova treća i najpresudnija greška. Slobodan Milošević ulazi u red najhrabrijih suludih Srba dvadesetog veka.” LJubinka Trgovčević, istoričar: Dvadeset godina oporavka “On će svakako naći mesto u istoriji, ali negativno, poput većine ostalih diktatora manjeg ili većeg obima. On je čovek koji je počeo kao staljinista, kasnije je prihvatio nacionalizam da bi se na kraju sve svelo na ličnu borbu za vlast, pri čemu je žrtvovao živote mnogih građana. Tu ne mislim samo na stotine mrtvih u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije već i na one koji su indirektno stradali zbog teškog bremena koji im je on nametnuo. Demografske posledice su katastrofalne i mislim da će Srbiji trebati više od dvadeset godina da se oporavi od vladavine Slobodana Miloševića.” B. Jovanović

U svesti srpskog naroda Milošević će ostati upamćen i po rečenici koju ovih dana puštaju kao džingl na televiziji, u kojoj kaže da je taj sud služi samo za “lažno opravdanje za zločine NATO-a na Kosovu”, sa čim će se lako složiti mnogi koji su 5. oktobra 2000. zapalili Skupštinu i Televiziju i poslali dotadašnjeg predsednika – oni, a ne Haški sud – na smetlište istorije.

Dodatna okolnost je i sama Miloševićeva smrt, a smrt je, kako reče Havijer Solana, “po definiciji tragičan događaj”, dobila gotovo mučeničku dimenziju pošto se pokazalo da optuženik, koji se sam i bolestan nosio sa mastodontskom optužnicom, koji pet godina leži u ćeliji dok mu suđenje traje, u najmanju ruku nije imao odgovarajuću zdravstvenu negu. Sama Srbija, kojoj je suđenje trebalo da pomogne da se “suoči”, može da, duboko u sebi, odahne što neće biti presude protiv Miloševića koji, objektivno, u Hagu nije imao šansu, ili, kako reče Ričard Holbruk, koji svakako zna te stvari, “sigurno je da bi bio osuđen”.

Da je proces protiv Slobodana Miloševića u prvom redu politička konstrukcija jasno je praktično od dana kada je tadašnja tužiteljka Luiz Arbur objavila optužnicu, a to je, setimo se, bilo u jeku NATO kampanje protiv Srbije. Sve dotad, Milošević je za Zapad znao biti i “garant mira na Balkanu”, a srpska opozicija je 1996. godine teškom mukom i masovnim višenedeljnim demonstracijama izdejstvovala da podrška Velike Britanije i Italije, koja je de fakto bila na Miloševićevoj strani, pređe na stranu građana koji su protestovali zbog izborne krađe.

O tome kakva je optužnica protiv Miloševića govori okolnost da ju je sročila Karla del Ponte, a ko je Karla del Ponte svedoči ona sama u intervjuu “Mondu”, na osnovu kojeg se može zaključiti da je reč o u svakom smislu dezorijentisanoj osobi, i prema kojem je Milošević ubio sam sebe, ali ne tako što nije hteo da pije lekove (kao što je dosad tvrdilo tužilaštvo) nego tako što je pio lekove koji neutrališu dejstvo lekova.

Zbog odijuma na međunarodnoj sceni realno se nije moglo očekivati da Milošević bude oslobođen od krivice pred Haškim sudom. Taj sud, barem u slučaju Slobodana Miloševića, nije bio nikakav sud nego sredstvo odmazde Zapada odnosno Amerike prema čoveku koji im se suprotstavio. Možda bi javnost u Srbiji, koju Milošević nije dobrim zadužio, i mogla da proguta tu zlehudu sudbinu bivšeg predsednika da presuda Miloševiću nije trebalo da se lančano prenese i na druge predmete, od kojih neki nisu individualni već su vrlo kolektivni, kako to upravo i naglašava tužba BiH protiv Srbije i Crne Gore pred Međunarodnim sudom pravde koji je takođe u Hagu. Bosanci očekuju da bi po njih pozitivan ishod slučaja njima doneo koristi, nije baš jasno kakve, ali je izvesno da bi, da je završen, postupak protiv Miloševića – koliko god nepošten bio – pomogao u tome.

Haška optužnica verni je izraz recepcije Miloševića u zapadnoj javnosti (ili obratno) i smrt bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije dobila je upravo zastrašujući publicitet. Srbija nema nikakvu mogućnost da se suprotstavi takvoj gomili negativnih stereotipa među kojima je najviše onih koji se kreću u dijapazonu od krivih interpretacija, preko materijalnih neistina do običnih besmislica. Pažnju je privukao naslov Si-En-Ena, verovatno najcitiraniji, koji je Miloševića posthumno predstavio kao čoveka koji je Srbiju “poveo u četiri rata”, mada mi, koji smo u te ratove bili “povedeni”, nikako da dođemo do te brojke. Ako pokušamo da razmišljamo kao Si-En-En, uvek ispadne ili tri ili pet.

Tu je i slučaj dobro obaveštenog dopisnika engleskih novina kojeg je na vest o smrti Bi-Bi-Si doveo u studio, i koji je, u prilog tezi da je Milošević vladao uz podršku naroda, naveo da je Milošević izabran i nekoliko puta reizabran. U stvarnosti, Milošević je na opštim višestranačkim izborima prvi put izabran 1990, reizabran 1992. Sledeći susret sa biračima mu je bio onaj iz 2000. godine.

Sa elementima haške optužnice odlično su korespondirali nekrolozi o Miloševiću kao protagonisti projekta “Velike Srbije”. Odavno je uzaludno dokazivati da nema nijednog službenog dokumenta niti novinskog napisa da se Milošević ikada založio za Veliku Srbiju. Čak naprotiv, 1994. godine, na pritisak međunarodne zajednice, spustio je rampe na Drini zbog odbijanja bosanskih Srba da usvoje plan Vensa i Ovena.

Zaslugom, dakle, Haga, Slobodan Milošević u Srba će biti vrednovan bolje od onog kako bi mu to pripadalo na osnovu rezultata njegove politike, a pogotovu bolje nego na osnovu događaja na kojima ovih dana insistira Vuk Drašković, kao što su politička ubistva: Slavko Ćuruvija, Ibarska magistrala, Ivan Stambolić... On sam, Drašković, srećno se dva puta izvukao.

Zato nije čudno što se socijalisti i radikali takmiče ko će se pokazati privrženiji Miloševićevoj zaostavštini. Socijalisti su se poslednjih godina gložili upravo oko toga ko je privrženiji Slobodanu Miloševiću – Ivica Dačić, kojeg je odabrao Kongres partije, ili Milorad Vučelić, kojeg je odabrao sam Milošević. Nema sumnje da je izabrano rukovodstvo partije, na čelu sa Dačićem, bilo svesno koliki balast predstavlja ta potreba stalnog iskazivanja lojalnosti Slobodanu Miloševiću i eventualno popuštanje njegovim ćudima u haškoj ćeliji. Otud, logično bi bilo da njegovim nestankom prestaju i podele u partiji. Ali to bi tako bilo kada bi razlog spora u SPS-u zaista bio vezan za Miloševića. Bude li se spor nastavio, to će značiti da je prava suština u borbi za primat unutar partije, a da je Slobodan Milošević u njoj bio samo oružje. Zato će smrt haškog zatočenika i događaji koji to prate popraviti ubledelu krvnu sliku socijalista, ali im se to nešto kasnije može vratiti kao bumerang budu li pokušali da od toga naprave preveliki kapital.

Zasad, izgleda kao da i sami socijalisti nemaju nameru da menjaju svoju politiku, zasnovanu na proceni da je za njih u ovom času najbolji nastavak podrške vladi Vojislava Koštunice. Naglašavanjem da SPS nije ni tražio sahranu u Aleji velikana (Milorad Vučelić u odgovoru Nenadu Bogdanoviću), možda je i nehotično ukazano da SPS neće vlastima da otežava situaciju više nego što je to neophodno, za Koštunicu iznenadna Miloševićeva smrt stvara dovoljno problema i bez jeftine demagogije oko te aleje. Za svaki slučaj, socijalisti ostavljaju “otvorena vrata” i za promenu politike, najavljujući da najpre žele da sahrane Slobodana Miloševića kako dolikuje, pa onda, sutradan će izvlačiti političke zaključke i smernice za dalje.

Možda im se učini da su ih događaji ojačali toliko da im odgovaraju izbori u što kraćem roku. Verovatno bi takva računica bila vrlo rizična. Neki bi bili za, neki protiv, neki bi pokušavali da mire, a ono što je izvesno jeste da bismo u Srbiji 2006. godine imali izbore sa Slobodanom Miloševićem kao glavnom temom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ U SEĆANJU NEBOJŠE POPOVA I KOSTE ČAVOŠKOG Od malena – ambiciozan Dugo je skrivao svoju bitnu osobinu – nezahvalnost pa i bezobzirnost prema dobročiniteljima Pitanje je dobrog ukusa da se danas o Miloševiću ne govori ono što su, dok je bio živ, šaputali ili javno saopštavali njegovi drugovi iz detinjstva i mladosti. Oni iz Požarevca jednako pamte njega ali i Bacu (tako su zvali Mirjanu Marković) kad su kao klinci od 12 – 13 godina počeli da se druže i zabavljaju. Bili su dovoljni sami sebi i nisu mnogo primećivali svet oko sebe. Za njega svi kažu da je kao klinac pokazivao višak ambicija i gordosti kao i lako prezrenje prema okolini. Kada su mnogi navodni poznavaoci njegovog lika i dela kasnije govorili kako bi on možda bio drugačiji, ali eto, ona mu nije dala, nisu im se suprotstavljali upravo oni koji su ih dobro znali iz škole i koji bi jedini mogli da ih demantuju. Ti sagovornici NIN-a, sa molbom da ih ne citiramo, i danas tvrde da su njih dvoje formirani zajedno, da su jednako disali i jednako bili arogantni prema okolini. O Miloševiću iz studentskih dana nekoliko puta su govorili njegovi tadašnji drugovi i partijski saborci iz Saveza komunista Jugoslavije, dr Kosta Čavoški i dr Nebojša Popov. Čavoški smatra da je sada neumesno govoriti bilo šta o tom studentskim danima druženja u siromaštvu. Popov uz sličnu formulaciju dodaje da će jednog dana napisati tekst o tome. Međutim, zanimljivo je šta su, u vreme dok su bili njegovi ljuti politički neprijatelji i predstavnici srpske opozicije, govorila ova dvojica naučnih radnika, prisećajući se početka šezdesetih godina. Kosta Čavoški, potonji profesor Pravnog fakulteta i dopisni član SANU, 19. maja 1997. godine u Argumentu je svedočio: - Mi smo zajedno studirali od 1960. do 1964. godine. Kao mladić, da ne grešim dušu, nije se ni po čemu isticao u odnosu na druge, osim što je, možda, imao veću političku ambiciju. Ali, to je za ljude iz provincije – takav je on bio, takav sam i ja – bilo skoro uobičajeno. Imali su potrebu da se više trse da bi nešto postigli u odnosu na svoje kolege iz Beograda koji su sve već imali obezbeđeno. Otuda ta njegova ambicija u ono vreme nije izazivala neka veća podozrenja. Kosta Čavoški je nekoliko godina ranije, 8. jula 1992, godine u intervjuu Svedoku objasnio kako je u ranoj mladosti počeo politički uspon budućeg vladara Srbije: - I pored toga što smo zajedno studirali, nisam imao nikakvog udela u njegovom postavljanju za organizacionog sekretara partijske organizacije na Pravnom fakultetu. Zahvaljujući Ivanu Stamboliću, njega je na to mesto postavio Nebojša Popov. Da, tako je, pored Ivana Stambolića i Popov ima udela u lansiranju budućeg srpskog samodršca. Sociolog i pravnik po obrazovanju, dve godine stariji od Slobodana Miloševića, današnji glavni urednik lista Republika Nebojša Popov je na to pitanje 23. oktobra 1993. godine ovako odgovorio u Dugi: - U jednom trenutku našao sam se pred izborom da za svog pomoćnika u tadašnjem Komitetu Saveza komunista na Pravnom fakultetu predložim Slobodana Miloševića ili Kostu Čavoškog. Pošto je Kosta Čavoški rođen u Banatu kao i ja, smatrao sam da ne bi bilo dobro da njega predložim mada sam ga znao i veoma mnogo cenio, jer bi to moglo da se shvati kao nekakva banatska veza, koja bi se uklopila u tradiciju patrijarhalne balkanske zemljačke koterije; hteo sam da makar mi, Banaćani, budemo individualisti. I onda sam prihvatio da bude Slobodan Milošević, upravo zbog toga što ga uopšte nisam poznavao. Prvi put sam ga upoznao kada je trebalo odlučiti o tome ko će biti moj najbliži saradnik u tom poslu. Treba reći da je u tadašnjem jakom SKJ partijska organizacija na Pravnom fakultetu bila jedna od najjačih studentskih organizacija sa više od 1 000 članova. I u takvoj situaciji, tako ambicioznom, lansiranom od strane Nebojše Popova, smešila mu se lepa partijska karijera, što je u ono vreme značilo sve. Kosta Čavoški je u pomenutom Svedoku to ovako objasnio: - NJegov uspon ka vrhu bio je manje-više uobičajen: prema ondašnjim nepisanim pravilima, trebalo je naći pouzdanog, moćnog i blagonaklonog patrona. Svi znamo da je Miloševićev prvi politički zaštitnik, koji je to ostao do kraja, bio Ivan Stambolić. U pozadini je, naravno, bio i Ivanov moćni ujak, danas već sasvim zaboravljeni Petar Stambolić. Međutim, Milošević je bio blizak i tadašnjem prvom čoveku beogradske partije Milojku Druloviću, kao i gradonačelniku Beograda Branku Pešiću. Pešić, koji mu je bio izuzetno naklonjen, po završetku studija, zajedno sa Špirom Galovićem, postavio ga je za svog ličnog savetnika. No, u međuvremenu je Miloševićev glavni patron Ivan Stambolić došao na mesto prvog čoveka Tehnogasa i Milošević ubrzo postaje njegov savetnik. U to vreme njegov tast Moma Marković više nije bio značajan činilac u tekućoj politici, ali zato je Momin rođeni brat Draža Marković bio u velikom usponu. Tako je Slobodan Milošević gradio svoju političku karijeru pod pokroviteljstvom tada najmoćnijeg političkog klana u Srbiji. Neki od školskih drugova sa kojima smo razgovarali ovih dana kažu da ih je lako zaboravio i da je bio okružen samo ljudima koji su bili u funkciji održavanja njegove vlasti. Nije imao sluha da čuje bilo kog stručnjaka iz Požarevca koji bi mu, bez ikakvog lukrativnog razloga nešto predložio, a za sve kadrovske mahinacije u ovom gradu bio je zadužen njemu izuzetno blizak Vlajko Stojiljković, koji će svoju moćnu karijeru okončati samoubistvom na vratima Savezne skupštine. Tu njegovu osobinu neuvažavanja neistomišljenika i odbijanja svega van njegovog trenutnog neposrednog političkog okruženja, dr Čavoški je, uz otkrivanje još jednog važnog momenta iz njegovog života, ovako objasnio: - Milošević je dugo uspevao da prikrije jednu svoju bitnu osobinu – nezahvalnost, pa i bezobzirnost prema dobročiniteljima. Do prvog velikog položaja, predsednika CK SK Srbije došao je uz pomoć Ivana Stambolića. Tada mu je konkurent bio upravo Draža Marković, koga su Milošević i Stambolić zajedno onemogućili i poslali u penziju. Ivan Stambolić tada očigledno nije shvatio da Miloševićeva nezahvalnost prema Markoviću nije nikakav izuzetak i da on sam lako može biti sledeća žrtva. To se, naravno, i dogodilo na Osmoj sednici, s tim što je Milošević tada ne samo srušio nego i nepotrebno ponizio svog dugogodišnjeg prijatelja i glavnog zaštitnika. R. S.