Brzo je postao pravi bankar

BORKA VUČIĆ, POSLEDNJI RAZGOVOR SA SLOBOM

Slobodana Miloševića sam upoznala 1976. godine kada je bio na dužnosti generalnog direktora “Tehnogasa” u Beogradu.

Imala sam čast i zadovoljstvo da u preko četrdeset godina provedenih u bankarstvu sarađujem sa mnogo generalnih direktora ili predsednika sistema Beogradske banke, a među njima je Slobodan Milošević nesumnjivo ostavio izuzetno značajan lični pečat i trag. Kao mlad predsednik Beogradske banke, sa 34 godine on je ostvario izvanredne poslovne veze i kontakte na međunarodnom bankarskom tržištu, istovremeno maksimalno šireći mrežu filijala naše banke u bivšoj Jugoslaviji. Svojim modernim načinom rukovođenja Milošević je sigurno i doprineo da Beogradska banka, u nešto kasnijem periodu, zauzme mesto među prvih 500 banaka u svetu.

Kao rukovodilac jedne velike finansijske institucije bio je odmeren, prema saradnicima pažljiv i strpljiv da sazna što više. Nije se ustručavao da pita ono što u bankarstvu ne razume ili još nije shvatio. U prvim njegovim obraćanjima meni pitao je šta treba najpre da nauči da bio se uključio u međunarodno bankarstvo tadašnjeg doba. Imao je sreću jer se u periodu njegovog mandata Beogradska banka razvijala u jaku finansijsku instituciju pretežno investicionog karaktera, odnosno banke razvoja. Ja sam mu preporučila da ubrzano obnovi engleski jezik jer je već vladao savremenim zbivanjima na tržištu kapitala u svetu, a i strategijom razvoja u zemlji. Tražio je da mu nabavimo poslovni rečnik sa hiljadu reči koje obavezno mora da zna svaki bankar koji se bavi poslovima sa inostranstvom. Rečnik je ubrzo dobio i ovladao ne samo sa hiljadu reči već i sa višim stilom izražavanja u engleskom jeziku. To je pokazao na svom prvom putu u SAD koji sam ja pripremala.

Prilikom posete Dejvidu Rokfeleru, predsedniku Chase bank u NJujorku, mirno i staloženo izlagao je na engleskom jeziku o uspešnoj godini u poljoprivredi. Kada je naveo podatak o rekordnom rodu od pet miliona tona kukuruza, predsednik je odmah uskočio sa upadicom da bi njihova kompanija želela da kupi kukuruz. Sloba je odmah odgovorio da ne prodajemo kukuruz ali možemo da razgovaramo o ulju. Rokfeler se okrenuo meni sa komentarom: “Vaš predsednik će daleko dogurati.” Mislim da je zanimljivo istaći njegovu profesionalnost već u prvim godinama mandata kada je od grupe bankarske elite Amerike (predsednik Citdž bank, Bank of, America, Bank of Chicago Bank of Nenj DŽork i dr.) bio upozoren na zakasnelo plaćanje obaveza Privredne banke – Zagreb, Međunarodnom konzorcijumu u kojem je postojala zajednička odgovornost više jugoslovenskih banaka i Beogradske banke kao lidera Konzorcijuma sa strane dužnika. Sa vrlo duhovitom psovkom odgovorio je da će Beogradska banka tu obavezu odmah izvršiti, što je i učinio. To mu je donelo prve poene, na visokom nivou.

NJegovu osobinu kao rukovodioca i ohrabrenja mlađih kadrova je primer koji sam ja doživela u Vašingtonu prilikom potpisivanja velikog konzorcionalnog zajma sa IFC i grupe američkih, japanskih, kanadskih i evropskih banaka u iznosu od 360 miliona dolara za projekat autoput “Bratstvo i jedinstvo” od LJubljane do Skoplja. Naime, kada je sve bilo pripremljeno za potpis u svečanoj sali, ja sam ga pozvala da on kao predsednik Beogradske banke potpiše ovu veoma značajnu međunarodnu investiciju. On je odbio organizatora i obavestio ga da ću to ja, kao izvršni potpredsednik potpisati, jer sam na njemu dugo radila, da je bilo dosta problema, a sve je dovedeno do uspešnog kraja. Našalio se da će to možda biti prva žena sa ovakvim ovlašćenjem u banci i da će se o tome više čuti u medijima nego ako predsednik samo formalno potpiše. A meni se okrenuo i rekao: “To ti je neko priznanje.” Ovo je bilo zapaženo među bankarima ali i u medijima propraćeno gde smo zaista Beogradska banka i ja dobili veliku popularnost.

Slobodan je bio veoma skroman čovek, ponosan, širokog obrazovanja, vispren i izuzetne inteligencije. Sa puno šarma osvajao je sagovornike svojim globalnim poznavanjem privrede i finansija, politike i istorije.

Za poslednjih mesec dana Sloba me je zvao četiri puta. Uvek je prvo pitao za zdravlje i za Fond mladih poljoprivrednika. Nikada ništa nije tražio za sebe. Tražio je da pomognem običnim, malim ljudima, makar radili kod nas u Fondu. Sudbina je odigrala ulogu i rešenje je nađeno na obostrano zadovoljstvo.

Sličnu pomoć tražio je Sloba i u četvrtak 9. marta, dva dana pre njegove tragične smrti. Rekao je da me je gledao na TV “Politici” i da je moj intervju bio profesionalan i odmeren. “Reci i drugima da češće pišu i javno govore, ako smo već pismena nacija.” Pitala sam ga kako se oseća, a on se požalio: “Imam teškoća jer mi još uvek u ušima neizdrživo bruji, ali proći će, a što se tiče borbe u Haškom sudu, pobediću i mi ćemo zajedno odneti pobedu.”

Pitala sam se poslednjih dana zašto me tako često zove. Imala sam osećaj da me ne zove samo zbog tih sitnih tuđih briga. Kao da je hteo da mi kaže još nešto, ali nije. Otkako je umro, stalno razmišljam o tome.

Sada još jače osećam Slobodana kao istorijsku ličnost. Samo buduća vremenska distanca ima pravo i mogućnost da odredi njegovo mesto i ulogu u istoriji moderne Srbije.