Neprijatelj za pamćenje

Hrvatska posle smrti Slobodana Miloševića

(Od dopisnika NIN-a iz Zagreba)

Koliko god da su zatečeni smrću Slobodana Miloševića, hrvatska zvanična politika i njeni građani svesni su da “mrtva usta ne govore”, pa umesto svojih reakcija upadljivom naivnošću ponavljaju stavove evropskih političara. I predsednik Stjepan Mesić i premijer Ivo Sanader ponovili su konstatacije glavne tužiteljke iz Haga Karle del Ponte da duboko žali zbog činjenice što je Milošević smrću izbegao zasluženu presudu i zatvorsku kaznu. Mediji poput zagrebačkog “Večernjeg lista” ispisali su o njemu pregršt pamfleta na najnižem nivou žurnalizma i pismenosti uopšte.

Ukratko, smrt Slobodana Miloševića nije dobra vest za Hrvatsku. Najpre zato što se strahuje da će Karla del Ponte svoj bes zbog Miloševićeve smrti okrenuti prema najviše pozicionisanom Hrvatu u Hagu, generalu Hrvatske vojske i komandantu operacije “Oluja” Anti Gotovini. Zatim i zbog opšteg nezadovoljstva radom Haškog suda koji je dozvolio da Slobodan Milošević umre od infarkta samo mesec dana pre izricanja presude. Da se i ne pominju upravo fantazmagorične razmere sumnji da je Milošević umro posle “hladnokrvno planiranog samoubojstva” kako bi “i svojom smrću razorio sve oko sebe”, kako sugeriše službeni informativni portal “Hrvatskih telekomunikacija”.

U kolikoj meri će smrt Slobodana Miloševića uticati na situaciju u Srbiji, pitanje je čiji odgovor u Hrvatskoj traži smelost koju današnja vladajuća politika nema. Zato se, poput sedativa, ponavljaju podaci da državna Radio-televizija Srbije nije prekinula redovni program posle vesti o Miloševićevoj smrti, a da je crnogorska televizija bila sasvim zaokupljena prenosom neke lokalne sportske utakmice.

Ni u Srbiji, a pogotovo u Hrvatskoj, niko ne može da porekne činjenicu da je Haški tribunal, posle smrti Slobodana Miloševića, kako to upozorava predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Žarko Puhovski, izgubio smisao postojanja.

Milošević je bio šarmer, zabavljač, veliki kavalir, džentlmen, i izrazito prijatan čovek, smatraju i danas njegovi direktni sagovornici iz Hrvatske, bivši ministar spoljnih poslova Mate Granić, danas savetnik ultradesničarske Hrvatske stranke prava, i Hrvoje Šarinić, bivši glavni savetnik pokojnog predsednika Hrvatske Franje Tuđmana u pregovorima sa Slobodanom Miloševićem. S obzirom na to da je relativno liberalnu političku orijentaciju zamenio radikalno desnom političkom strujom, Mate Granić spremno tvrdi da nikada nije nasedao na Miloševićev šarm.

“Imao sam formirano mišljenje o njemu i to mi je pomagalo da mu odolim”, tvrdi bivši hrvatski diplomata koji je Franju Tuđmana pratio na pregovorima u Dejtonu. “Tuđman je bio fasciniran Miloševićem, osobito načinom na koji je Milošević komunicirao s međunarodnom zajednicom”, priznaje Hrvoje Šarinić. “‘Ah, taj Slobo ima muda!’, znao mi je reći Tuđman”, reći će intimus dvojice pokojnih predsednika i njihova siva eminencija iz Karađorđeva. Kao glavnog svedoka Miloševićeve harizme i “lavljeg šarma” Hrvoje Šarinić naveo je i generala Antu Gotovinu koji je u Hagu postao jedan od najčešćih privatnih sagovornika Slobodana Miloševića.

Slobodan Milošević je, tvrde njegovi poslednji posetioci u ćeliji u Ševeningenu, umro žaleći za Jugoslavijom. Hrvati su u samostalnoj Hrvatskoj ostali da žive žaleći za čovekom koji je bio alfa i omega svih nacionalnih stremljenja, ideala, predrasuda i stereotipija. Najnovija istorija samostalne hrvatske države pokazuje, naime, da je teže živeti bez neprijatelja, nego bez prijatelja. Onih nekoliko rafala koji su prosuti u Zagrebu u “spontanom oduševljenju zbog Miloševićeve smrti” imaju, zato, barem dvostruki prizvuk. Osim prvog izliva strasti, kriju i strah od budućnosti bez živih, ali i pokojnih protivnika.