Leskovački embrioni

Naljutio se dr Miodrag Stojković. I uvredio. Sit je tih priča o kloniranju. Umorio se da po novinama čita šta planira da radi u Leskovcu. „Ja nemam pojma šta ću da radim, a oni znaju bolje od mene”, kazaće pred povratak u Valensiju. I jedva pristaje da govori za NIN.

E sad, da ga neko nije, možda, uporedio sa, ne daj bože, doktorom Di-Sijem iz Vrlog novog sveta? Nije. Ako mu se baš i desi da, kao Hakslijev junak, izgovori onu rečenicu: „A ovo je sala za oplođavanje”, kad prva TV ekipa krene u obilazak njegove privatne klinike za veštačku oplodnju u Leskovcu, niko se toga neće ni setiti. Ovog puta, ni Di-Si ni „klonirano Srpče” nikome nisu pali na pamet. Naprotiv. Baš su se, nekako, svi usaglasili. Da l’ što je doktor naš, Srbin, a ovamo je prvi u Evropi klonirao ljudski embrion (Laboratorija za humanu genetiku u Wukaslu, 2005), ili što je jasno rekao da neće da pravi ovcu Doli, nego lekove za teške bolesti?

Od svega pomalo, pa mediji na kraju javiše da su svi u Srbiji za terapeutsko kloniranje. I Crkva je za. I ministar Tomica Milosavljević je za. I ostali. Stojković bi bio na čelu nacionalnog tima naučnika u svom budućem Centru za izučavanje matičnih ćelija, opet u Leskovcu. Ministar obećava zakon o veštačkom oplođenju do kraja godine koji će „precizirati uslove pod kojima će se obavljati kloniranje u terapeutske svrhe, a sve pod okriljem etičkog komiteta čiji bi član bio i dr Stojković”. Naučnik kaže da ne može sam i da izučavanje matičnih ćelija mora biti nacionalni projekat. Ministar odobrava i nada se „zapaženim rezultatima u ovoj oblasti”. Jer bi, kako kaže, u tom projektu trebalo da se nađu mnoge zdravstvene, naučne i istraživačke ustanove, klinički centri, instituti, VMA, kao i SANU, a „nezaobilazno je i angažovanje bar tri ministarstva: zdravstva, nauke i finansija”.

Rečju, G 17+ će se ozbiljno posvetiti kloniranju u Srbiji. Terapeutskom, svakako, ne reproduktivnom, pošto je ovo drugo zasad neizvodljivo, kako godinama već uveravaju ozbiljni naučnici. Elem, ministar zdravlja je najavio da bi u Vladi Srbije, narednih nedelja, trebalo da se razgovara o legalizaciji terapeutskog kloniranja u Srbiji i nacionalnom projektu koji bi predvodio dr Stojković. Međutim, Demokratska stranka Srbije koju bi, u ovom najavljenom trojstvu (zdravstvo, nauka, finansije), predstavljao Aleksandar Popović, kao ministar za nauku, nije se dosad zvanično izjašnjavala o legalizaciji terapeutskog kloniranja u Srbiji.

Ministar Popović će kratko reći za NIN da uopšte nije sporno da svaki istraživač, pa i dr Stojković, ima “i prava i mogućnosti” da dobije sredstva namenjena za naučne projekte. A da će “stav o eventualnom predlogu Ministarstva zdravlja, Ministarstvo za nauku izneti tek nakon što predlog dobije”. Na kraju, ministar Popović je nešto precizniji: “Sasvim je jasno da Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine može da bude relevantno samo za naučni aspekt rada g. Stojkovića.” Da li će u taj naučni aspekt biti uključena i etika, pošto, po onoj Habermasovoj, “nauka poznaje moralna ograničenja”? Popović za NIN citira član 5 Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, koji kaže da se naučnoistraživačka delatnost zasniva, pored ostalih i na načelu “etike naučnoistraživačkog rada, u skladu sa principima dobre naučne prakse i odgovornosti naučnika za posledice svog rada”. To bi moglo da znači – da. U stvari, za koji će se stepen etičnosti opredeliti Vlada Srbije u terapeutskom kloniranju i hoće li zakonom o vantelesnoj oplodnji legalizovati i kloniranje embriona, te omogućiti Stojkoviću da to radi u Leskovcu, još uvek je nepoznanica. Ovaj član zakona o naučnoistraživačkom radu je tako skrojen da mnogo znači i mnogo trpi.

Nismo Divlji zapad: Zašto je, dakle, ljut dr Stojković? Zato što je, u sveopštem oduševljenju, neko stigao da pita: Ko u ovoj zemlji može da donese odluku da eksperimentisanje s matičnim ćelijama iz embriona bude nacionalni projekat? Koliko će to sve da košta? Da li se isplati? Da li će pre donošenja zakona o veštačkom oplođenju u okviru kojeg bi trebalo da se legalizuje kloniranje ljudskog embriona u terapeutske svrhe, neko organizovati stručnu raspravu: Da li je i kako moguće izbeći etička pitanja u eksperimentisanju s embrionom?

Zato nas je genetičar Stojković zamolio da se negde lepo napiše da je njegova prva i osnovna ideja da u Leskovcu napravi bolnicu za vantelesnu oplodnju. Jer takva vrsta ustanove južnije od Beograda ne postoji. A ogroman je broj parova u Srbiji kojima je to jedino rešenje da bi postali roditelji. „Terapeutsko kloniranje je priča na duge staze, drugi korak”, kaže. Ali je, naravno, na tim stazama kudikamo ekonomičnije, da kad već počnete da radite na proučavanju matičnih ćelija iz embriona, imate privatnu ginekološku službu za vantelesnu oplodnju. I zato što vam je, tako, obezbeđen materijal. U veštačkoj oplodnji 80 odsto oplođenih jajnih ćelija je svakako osuđeno na propast, pa zato mogu poslužiti u proučavanju matičnih ćelija iz embriona. Naravno, uz saglasnost roditelja, kaže Stojković. Tako, kloniranje i u Srbiji može da postane siguran posao. Inače se G17+ ne bi ni zaletao. Pri tom je italijanska farmaceutska kompanija Sintofarm dala našem genetičaru tri miliona evra za opremu i početak rada Klinike za vantelesnu reprodukciju i Centra za proučavanje ljudskih matičnih ćelija u Leskovcu. Qudi iz Sintofarma su najavili da će tek da pomažu Stojkoviću, jer veruju u ono što radi. Kako i ne bi. Proizvodi od matičnih ćelija su već hit u svetu, pa se farmaceutskoj industriji osmehuje profit. Tako da se finansijska konstrukcija terapeutskog kloniranja lepo da zatvoriti. Samo da se prvo legalizuje.

Dr Stojkovića ne zabrinjava pri tom to što se u celokupnu srpsku nauku na godišnjem nivou uloži onoliko novca koliko košta samo jedan naučni projekat u svetu. Često, ni toliko.

„Terapeutsko kloniranje je moguće kod nas izvesti uz jednu fleksibilnu zakonsku regulativu, a čini mi se da će tako i biti”, kaže naš genetičar. Znači, samo da se legalizuje terapeutsko kloniranje, kad je već legalizovano u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Finskoj, Belgiji, Singapuru, Južnoafričkoj Republici, Kini i Japanu. Stojković objašnjava: „Dođe strani investitor, i kaže: Pa lepo, vidim, nisam došao na Divlji zapad. Ja sam došao u zemlju koja je zakonski regulisala tu vrstu nauke. I hoću da uložim novac. Mislim da onda neće biti teško pronaći one koji žele da pomognu. Takva su i moja iskustva iz Velike Britanije i Španije. Kad sam počinjao u Wukaslu, dobio sam šest hiljada evra za početak istraživanja. Kasnije je Wukasl dobio 40 miliona funti, za izgradnju novog instituta. Veliki deo novca stiže i od privatnih donatora koji u SAD ne mogu da se bave tom vrstom nauke zbog Bušove administracije, ali žele da pomognu. Uvek postoje ljudi koji su spremni da pomognu razvoj nauke, ali da pri tom ne krše zakon.” A to je slučaj i sa italijanskim Sintofarmom.

Veto na leČenje: Ako iko, dakle, zna kakve sve nedoumice, prepreke, rasprave i veoma ozbiljna sukobljavanja o terapeutskom kloniranju postoje u zemljama sa neuporedivo debljim budžetom za naučna istraživanja od našeg, to zna dr Miodrag Stojković. Wega su Nemci, na primer, izgubili zbog strogih zakonskih ograničenja, kažu upućeni, pa proizlazi, dakle, da bi i nama to moglo da se desi. Zato se, posle Nemačke, preselio u Veliku Britaniju, i tamo lepo dobio licencu za kloniranje ljudskog embriona. Nije prošlo ni devet meseci, uspeo je da klonira ljudski embrion. Na Institut “Princ Filip” u Valensiji, Španija, preselio se “zbog boljih uslova”. A sada započinje posao u Leskovcu.

I bilo bi šteta onemogućiti ga, ali bi, prethodno, Srbija trebalo da razmisli gde da se udene između DŽordža Buša Mlađeg, koji je u SAD zabranio da se iz saveznog budžeta finansira izučavanje matičnih ćelija ljudskog embriona, i onih osam zemalja u kojima je terapeutsko kloniranje dozvoljeno. Ne treba zanemariti ni da je Evropska unija odlučila da nastavi da finansira istraživanje na matičnim “stem” ćelijama ljudskog embriona, ali uz zabranu kloniranja ljudi i uništavanja embriona. To znači da je napravljen kompromis kako bi se zadovoljili etički prigovori nekoliko evropskih zemalja. Nemci su, na primer, ovakav kompromis prihvatili.

Baš je u tome glavna prepreka na koju dr Stojković nailazi u svom istraživačkom radu. On uništava tek stvoreni embrion, čim iz njega izdvoji potrebne matične ćelije. Međutim, Stojković je već govorio da mu je savest čista, jer “ljudski život počinje od trenutka pojave nervnog sistema, a to je 14. dan od začeća”. “Moj posao sa embrionom se završava znatno pre tog termina”, rekao je kad je klonirao prvi ljudski embrion pre nešto više od godinu dana. E sada, ne misle svi tako.

Dr Nikola Tucić, profesor genetike i evolucije, reći će da su genetičari godinama tvrdili da ljudski život nastaje u momentu oplođenja. “A najveći broj fundamentalista kaže – ne diraj u božije delo, Pentakostna crkva smatra da ljude ne treba lečiti, tako je bog hteo. Eto, baš je tu fundamentalistički stav do kraja sproveden. Nisam za to, ali treba biti pažljiv i odgovorno raditi tu vrstu eksperimenata”, kaže Tucić.

Univerzalna Ćelija: Etičko pitanje se, u svakom slučaju, ne može zanemariti, jer je, kako god da se okrene, suština u manipulaciji ljudskim embrionima. Pa makar i u terapeutske svrhe. Pionir srpske genetike dr Vladimir Glišin je više puta dosad, a pre godinu i po dana i za NIN, ovom novinaru, objasnio da su naučnici poslednjih godina otkrili da mnogi organi odraslog organizma imaju matične ćelije koje se mogu, u laboratorijskim uslovima, naterati na diferencijaciju. To se znalo za krvnu lozu, recimo, jer se u kostnoj srži obnavlja krvna slika. Ispostavilo se da je ogromna količina matičnih ćelija u pupčanoj vrpci. Slično, matične ćelije se nalaze u jetri, slezini, mozgu, koži... Svi organi imaju matične ćelije i one mogu da se kultivišu u petri-šoljama, u laboratoriji. Tu, pri tom, nema imunog odgovora, reč je o sopstvenom genetskom materijalu. Tako je prednost korišćenja sopstvenih, autolognih matičnih ćelija u tome što ne postoji bojazan da će ih primalac odbaciti, za razliku od embrionalnih. “S embrionom je sve komplikovano, počev od traženja žene donora”, kazao bi dr Glišin. Što dr Stojkoviću neće biti problem zahvaljujući klinici za vantelesnu oplodnju. Osnivač Instituta za molekularnu genetiku i genetičko istraživanje u Beogradu dr Glišin upozorava i na sve više indikacija da u organizmu postoji tzv. univerzalna matična ćelija. Ali i na druge razloge zbog kojih su adultne matične ćelije u prednosti nad embrionalnim. Nije čudno, onda, što veličanje embrionalnih matičnih ćelija, on naziva “histerijom” i “intelektualnim beščašćem”.

Zbog svega toga, dr Branka Vasiljević, direktor Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, kaže da bi bilo dobro čuti dr Stojkovića na nekom naučnom skupu, “gde bismo mogli da detaljnije razgovaramo i o naučnim aspektima terapeutskog kloniranja”. Jer, „predavanja koja je dr Stojković dosad držao u Srbiji, bila su popularna predavanja, za širu publiku, pa nije moglo da se ulazi u neke detaljnije naučne rasprave i aspekte celog tog posla”.

Dr Stojković kaže da ne želi da pravi razliku između embrionalnih i adultnih matičnih ćelija. I pristalica je obe strategije: “U Valensiji učimo i iz embrionalnih i iz adultnih matičnih ćelija. Tu ne postoje tabori koji se dele, tako da sad jedni naučnici rade na adultnim a drugi na embrionalnim, sve su to matične ćelije koje mogu na ovaj ili onaj način da pomognu da lečimo bolest. Ali i da saznamo zašto jedna bolest nastaje. Kod nekih krvnih bolesti primenjivije su adultne matične ćelije, ali za studiranje patogeneze nekih bolesti koristićemo embrionalne matične ćelije, dakle prema nameni i potrebi.”

I tako, tu bi za početak bio zgodan jedan okrugli sto. Embrion, ipak, nije Mobi 063.