Sulejman Veličanstveni

Sulejman Ugljanin, gradonačelnik Novog Pazara je u pravu kada kratko i jasno kaže: “Politika je čista trgovina, i sve je pitanje novca.”

Pošto je Vlada Srbije uvela prinudnu upravu u opštinu poznatu po manufakturi blu džinsa i cipela, sa gorčinom u ustima Ugljaninovu mudrost će ponoviti onih 27 poslanika koji su glasali za budžet a među kojima su radikali, pa predstavnici dve bošnjačke stranke, pa grupa građana, pa DSS(!?)....

“Skandal”, opisao je tu odluku vlade Miroljub Labus, potpredsednik vlade, čiji se potpis ironijom života nalazi na odluci vlade.

A Vlada Srbije je zaključila da mora da uvede prinudnu upravu ili, ako vam je lepše, privremenu upravu u Novi Pazar, o čemu Ugljanin i njegova Stranka demokratske akcija, odnosno Lista za Sandžak, sanjaju još od lokalnih izbora iz septembra 2004. godine.

Tada je sve počelo. Ugljanin je pobedio na izborima za predsednika opštine, njegova stranka je dobila najviše odbornika u skupštini, ali nedovoljno da sama vlada pošto sa njom niko drugi nije hteo. I onda je čovek koji je onomad tvrdio Franji Tuđmanu da su mu potrebni još samo tenkovi pa da digne ustanak u kraju koji Bošnjaci zovu Sandžak, a Srbi Raška, odlučio da mu i ne treba skupština, neće je uspostaviti i tačka. Bio je uveren da mu je strateška prednost u činjenici što se odbornička većina nikada neće napraviti jer bi za taj podvig trebalo da se rukuju Tomislav Nikolić – šef radikala u odsustvu Vojislava Šešelja, Rasim LJajić – šef Sandžačke demokratske partije, Fevzija Murić – prvak Stranke za Sandžak... Za svaki slučaj, Ugljanin je u zgradu skupštine pripustio tridesetak naoružanih ljudi, tvrdila je opozicija, kako ne bi dozvolio odbornicima da ipak nešto pokušaju.

Pokazalo se još jednom da je kafana osnovna ćelija demokratije u Srbiji. Odbornička većina je sazvala i osnovala skupštinu u Amiraginom hanu, objektu od istorijskog značaja, dokazujući tačnost i druge Ugljaninove misli: “Koalicija je stvar matematike, ko da više.” Više je ovaj put bilo ništa manje od vlasti. Zoran Lončar, ministar za državnu upravu, tada je presudio: skupština je legalno osnovana.

Milan Veselinović, radikal, odbornik u Novom Pazaru od 1990. i poslanik u Skupštini Srbije, bez trunke cinizma objašnjava tadašnju Lončarovu odluku: „Esad DŽudžević i Bajram Omeragić su tada bili u poslaničkom klubu Demokratske stranke, nije od njih zavisio opstanak vlade.”

Bokserska krv naterala je Ugljanina da podnese tužbe i Ustavnom sudu i krivične prijave protiv ministra Lončara, mada je sve vreme tražio načina kako da se sastane sa premijerom Koštunicom. Ličilo je to na traženje nemogućeg, naročito zato što je, podseća Veselinović, Koštunica rekao da nikada neće sarađivati samo sa Nenadom Čankom i Sulejmanom Ugljaninom.

Ali, ovo je zemlja čuda. Kada je vladi zafalilo nešto poslanika za opstanak, eto DŽudževića i Omeragića u vladinoj većini, pa ih vlada častila mestima zamenika ministra, pa videla da je napravila brljotinu – kako se na jeziku analitičara zove kršenje zakona kada to čini draga im vlada. Jer, tek što se jedan od zamenika uslikao u zelenom kabinetu, „pocepan” je Službeni glasnik u kojem je to postavljenje objavljeno. Eksperti vlade, a sumnja se na onoga koji je po narudžbi Mire Marković i Vojislava Šešelja pisao 1998. godine zakon za ukidanje medija, zaboravili su da zamenici ministara ne mogu da budu poslanici. Vlada je onda ekspresno vratila status poslanika Omeragiću i DŽudževiću, ne mareći za propise.

I tako se zbog dva glasa za vladu zaboravilo na datu reč, a Sulejman je postao Veličanstveni. Uostalom, nije li ga 1995. godine Slobodan Milošević od đavola premetnuo u saradnika. Začuđenom Zoranu Liliću koji je rekao da se nikako ne može dozvoliti mirna reintegracija Ugljanina u Srbiju posle bega u Tursku pred krivičnom prijavom za slanje Sandžaklija na obuku za oružani ustanak, Milošević je hladno rekao: „Neka se vrati i radi šta treba.”

Fevzija Murić, šef Stranke za Sandžak, insistiraće na paraleli sa Slobodanom Miloševićem, ali će i demantovati sebe. On kaže da je Milošević, odnosno vlada Mirka Marjanovića ‘97. godine uvela prinudnu upravu u Novom Pazaru uz asistenciju policije i vojske i da se evo sada po drugi put uvodi privremena uprava. Da, ali nema asistencije vojske i policije. Dakle, Srbija svakoga dana u svakom pogledu – napreduje.

Od septembra 2005. godine, od uspostavljanja te nemoguće saradnje Ugljanin – Koštunica, počinju nevolje novopazarske skupštinske većine: smenjuju se njeni ljudi (vidi razgovor sa Rasimom LJajićem), gradonačelnik ukida račune preduzeća u kojima nema njegovih direktora (čovek se onomad ozbiljno pitao na konferenciji za novinare u beogradskom Medija centru: „kako da dajem pare iz budžeta direktorima koji nisu moji”), država nije reagovala na prijave za korupciju podnošene protiv njega, ni na tvrdnju Murića da je gradonačelnik proneverio 12 miliona evra, nije joj smetalo ni što su parama Novog Pazara, kako tvrdi Veselinović, građeni objekti u Rožajama u Crnoj Gori zarad održavanja Sandžačkih sportskih igara, ili što Ugljanin nije dao mehanizaciju (opet tvrdnja Veselinovića) da se od poplava sačuvaju kuće u srpskim naseljima...

Videvši ovu idilu vlade i Ugljanina a podučena iskustvom iz 2005. godine kada gradonačelniku nije padalo na pamet da sazove opštinsko veće koje skupštini predlaže budžet, opozicija je rešila da kao kontrameru najavljenom i očekivanom raspuštanju skupštine preduzme referendum o opozivu gradonačelnika, uverena da ima većinu za to.

Većina je promenljiva veličina, može se na nju uticati i referendumskim/izbornim pravilima, može i političkim porukama. Zato Ugljanin priželjkuje privremenu upravu, zato opozicija strepi od nje. Ako vlada uvede privremene mere, ljudi u Sandžaku će shvatiti da imam podršku Beograda, razmišlja Ugljanin. A to je važno ne samo u Sandžaku-Raškoj, jer je vlast ta koja drži i kolač i nož, valja biti uz nju, lakše će se dobiti zaposlenje, dozvola za gradnju, otvaranje radnje...

Zato LJajić, Murić i Veselinović tvrde da je odluka vlade o privremenim merama nezakonita, da je Ugljanin odluku iznudio ucenjujući Koštunicu glasovima Omeragića i DŽudževića u Skupštini Srbije.

Veselinović odlučno tvrdi: „Vlada samo hoće da sačuva vlast. Priča da privremenim merama nagrađuje Ugljanina za njegov uticaj na muslimane u Crnoj Gori da glasaju za državnu zajednicu je šuplja. Ugljanin ima uticaj na njih tačno toliko koliko i ja imam uticaj na muslimane u Sarajevu.”

Deo vlade koji čini G17 plus je bio ekspertski neodređen. Miroljub Labus je u nedelju odluku vlade objavljenu u Službenom glasniku u petak nazvao skandaloznom, ali na sednici vlade nije bio protiv nje, bio je uzdržan. Baš kao njegov stranački kolega Mlađan Dinkić. Doduše, njegovo Ministarstvo finansija je bilo za privremene mere, a bez te saglasnosti njih ne bi bilo.

Deo vlade koji čine Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija i Slobodan Lalović, tvrdi da je odluka zakonita i da je posledica nepoštovanja procedure i rokova usvajanja budžeta propisanih Zakonom o budžetskom sistemu. Ministar Lončar u Politici oštro prekoreva političare iz Novog Pazara koji kritikuju odluku vlade: „Za godinu i po dana, koliko postoji kriza u toj opštini, oni nisu iskazali interesovanje na bilo koji način, pa makar i traženjem jedne jedine obične informacije od ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu o tome šta se u toj opštini dešava.”

I Andreja Mladenović, portparol DSS-a, tvrdi da odluka vlade nema političku pozadinu. „Ne vidim kako vlada arbitrira u političkoj utakmici u Novom Pazaru. Odluka o privremenim merama ne znači ukidanje referenduma o opozivu Ugljanina.” Upitan zar nije prirodno da Novopazarci odluku vlade shvate kao podršku Ugljaninu pred referendum, Mladenović odgovara odrečno znajući da će se „uvek naći neko ko će bilo koju odluku proceniti kao navijanje za nekoga. Ali odluku na referendumu neće doneti vlada nego stanovnici Novog Pazara”. Portparol DSS-a ne vidi problem ni u činjenici da se partije LJajića i Ugljanina doživljavaju kao smrtni neprijatelji i da DSS ne može da bude istovremeno prijatelj dvojici neprijatelja. „To jeste teško, ali DSS se trudi da bude veza između onih koji ne mogu međusobno da komuniciraju ne samo u Novom Pazaru, nego i u Srbiji”, kaže Mladenović.

Fevzija Murić, valjda je to prirodno, ne veruje ni Lončaru ni Mladenoviću, kao što ne veruje bilo kome ko kaže da vladina odluka nije favorizovanje Ugljanina na referendumu. „Ako su hteli da budu fer, mogli su odmah da kažu ko čini privremeni organ koji radi umesto raspuštene skupštine (predsednik i četiri člana) i da kažu sastave izborne komisije i biračkih odbora. Jer, Bajro Omerović je rekao da njima ne trebaju direktori javnih preduzeća, treba im samo da njihova bude izborna komisija.”

Objašnjenje za Omeragićeve reči nalazi se u istoriji izbora u Sandžaku-Raškoj koja je svedok brojnih nepravilnosti: „Gledao sam kako jedan glasa za petoricu ili kako ubacuje više listića u kutiju”, seća se Veselinović.

Vlada može izborom privremenog organa u Novom Pazaru i određivanjem biračkih odbora i izborne komisije da pokaže šta joj je na srcu. Delimično će to biti jasno posle razgovora koji je Vojislav Koštunica najavio sa Rasimom LJajićem. U sredu (12. april) oko 19 sati premijer je pozvao LJajića. Dogovorili su se da se sretnu u četvrtak.