Ko to tamo pita

Sa ove razdaljine, teško je zamisliti kako izgleda kad se u Bogoti peva i pleše na muziku Vojislava-Vokija Kostića iz baleta “Ko to tamo peva”. Tim je dragocenije bilo prisustvo jedinog novinara iz Srbije, Politikinog izveštača Mirjane Radošević, koja je tekstom i kamerom zabeležila zaista fascinantan uspeh gostovanja ovog baleta Narodnog pozorišta iz Beograda na DŽ festivalu Iberoamerikano u glavnom gradu Kolumbije.

Posle 22 godine ovo je prvo veliko gostovanje nacionalnog Baleta i prvo predstavljanje na južnoameričkom kontinentu. Sve to je bio pravi povod da se prvi ljudi Narodnog pozorišta i Baleta Dejan Savić i Konstantin Kostjukov prošlog utorka na konferenciji za štampu obrate novinarima. Bili su tu i pomoćnik republičkog ministra za kulturu Aleksandar Manevski, svedok iz Bogote, i nekoliko članova baletskog ansambla. Nepozvan, došao je i autor muzike Voki Kostić.

Sve je u ovom slučaju bilo relativno očekivano i predvidivo. Zadovoljstvo zbog činjenice da je na ovom festivalu (nema takmičarski karakter) gde je učestvovalo više od 120 pozorišta iz 42 zemlje sveta, naš balet u šest predstava videlo više od 15 hiljada gledalaca, bilo je potkrepljeno i brojnim pozivima da ova predstava krene u svet. Čuli smo takođe da beogradski umetnici ne bi ni otišli na ovaj festival da nije bilo razumevanja i novca Ministarstva za kulturu Srbije i Skupštine opštine Stari grad u Beogradu.

Ono što čelnici Narodnog pozorišta očigledno nisu očekivali, a reklo bi se ni želeli, stiglo je od strane Vokija Kostića. On je, naime, zažalio što posle uspeha u Bogoti ova predstava nije odmah odigrana u Beogradu, onako svečarski, kako je to uobičajeno u svetu. I prisetio se kada je posle velikog uspeha u Londonu nacionalni balet Francuske odmah po povratku odigrao predstavu kojoj su prisustvovali predsednik države i ceo politički i kulturni establišment zemlje Gala. Autor muzike za balet “Ko to tamo peva” dobio je odgovor da je u redovnom repertoaru Narodnog pozorišta predviđeno da se ova predstava igra 16. aprila u Čačku i to je sve. A u maju, videćemo.

Teško je razumeti ovakvo nerazumevanje za sopstveni uspeh. Još teže je opravdati prebacivanje lopte na teren koji je suviše jasan da bi iko iole upućen poverovao u objašnjenje koje smo čuli. Naime, čelnici Narodnog pozorišta su Kostićevu primedbu, i isto pitanje postavljeno od strane potpisnika ovih redova, doživeli kao mešanje u repertoarsku politiku pozorišta i ignorisanje Čačka! Jer, objasnili su Savić i Kostjukov, obaveza pozorišta je da edukuje publiku, pa nemojte da vas čuju oni u Čačku i Srbiji šta mislite o njima!

Voki Kostić je zamolio gospodina Kostjukova da ne brani Srbiju i Čačak od njega, novinar NIN-a je oćutao ćuške Dejana Savića i Konstantina Kostjukova zbog svoje primedbe da bi jedna Mira Trailović, posle takvog uspeha, zakupila Sava centar i pokazala Beogradu to što je zatalasalo Bogotu, ako već ne bi u sopstvenoj kući našla načina da se po povratku sa gostovanja odigra predstava koja je bez sumnje obeležila DŽ Iberoamerikano. Možda je najsmešnije u celoj ovoj priči što je prvi čovek Baleta Narodnog pozorišta objašnjavao kako su mladi baletski umetnici umorni. Potpisniku ovih redova je nekoliko tih mladih umetnika odmah posle konferencija za štampu kazalo da ne bi bilo veće sreće nego da su pod dopingom iz Bogote odmah ovde odigrali nekoliko predstava, jer je adrenalin uspeha iz Kolumbije jači od svega. Tim pre što uopšte nisu umorni!