Realnost i vizije

U Beogradskom arhitektonskom prostoru retko mogu da se vide studiozne i sistematično koncipirane izložbe posvećene jednom graditelju kao što je to izložba posvećena arhitekti Borisu Podreki. Rođeni Beograđanin, dopisni član SANU iz inostranstva, građanin sveta i čuveni graditelj internacionalnog renomea, Boris Podreka u ovdašnjoj beogradskoj javnosti probudio je, pomalo uspavano, istinsko i iskreno uzbuđenje koje samo kreativan, autentičan i ostvaren savremeni stvaralac može da izazove. Wegova brojna dela nastala tokom poslednjih dvadeset pet godina u Beču, Berlinu, Veneciji, Qubljani, Mariboru, Trstu i drugde svedoče o bogatom, kvalitetnom, obimnom i sadržajnom stvaralaštvu.
Tokom boravka u našem gradu i mladi i stariji arhitekti željni izvornih informacija u stopu su ga pratili upijajući poruke o univerzalnim vrednostima arhitekture a koje je Podreka velikodušno prezentovao na predavanjima u Muzeju primenjene umetnosti, svečanoj sali Tehničkog fakulteta ili na okruglom stolu u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

Arhitekta Boris Podreka sebe smatra građaninom srednje Evrope koju doživljava kao mesto prožimanja uticaja Italije, Nemačke, Austrije. U njegovim delima elementi klasične tradicije, reda, ritma u sprezi su sa neodoljivom privlačnošću neobuzdane i slobodne svetlosti Mediterana. Taj osoben spoj globalnog i lokalnog prevodi nas u jedan nov, drugačiji, nadasve humani i prijatan ambijent.
Kada govori o svom graditeljstvu sam Podreka potcrtava tri ključna elementa: to su kretanje, znakovitost i vodene površine. On svojom arhitekturom ne pripoveda, nije apstraktan; slojevit je a ne monolitan; vezan za prebivalište a ne nomad; njegova arhitektura je antropocentrična, ali nije usmerena na objekat; iako, naravno, vodi računa o svim klasičnim ali i antiklasičnim traktatima teorije arhitekture, piše u katalogu Oto Kapfinger.

U njegovom opusu i pored različitih arhitektonskih izraza, razaznaje se jedna kontinuirana ideja o arhitekturi kao univerzalnom jeziku kojom se saopštavaju kako estetske tako i znakovite poruke. Predlošci koje ostvaruje veoma su raznoliki, od minimalnih formi do velikih urbanističkih zahvata. Stambeni i javni objekti, kompleksi socijalnog stanovanja, vile, enterijeri, reprezentativne poslovne građevine, neboderi, crkve, rekonstrukcije trgova, dizajniranje urbanog mobilijara, gotovo da nema arhitektonskog zadatka kojeg se nije latio sa podjednakom prilježnošću.

Ono što jeste oduševilo mnoge mlade ljude koji su ga slušali i gledali je nastojanje da arhitektura korača uporedo s vremenom, da i u tehnološkom smislu bude odraz trenutka. Wegovi projekti obiluju inovacijama, novim materijalima i postupcima kao što je npr. formiranje novih, spontano i planski nastalih predela ozelenjavanjem putem takozvanih ekoloških bombi – nukleusa iz kojih semenje prska na sve strane.
Jedan od najdelikatnijih projektantskih postupaka graditelja Podreke zapaža se na projektima rekonstrukcije starih gradova. Intervencije u središtu Venecije, Trsta ili Pirana pokazuju njegov izvanredan senzibilitet, gotovo strahopoštovanje prema gradovima koji su natopljeni istorijom a koje rekonstruiše sa velikom pažnjom i umešnošću. Upravo u tim prostoru između starog i novog arhitekta Podreka se suvereno kreće stvarajući pre svega humane, lepe i podsticajne ambijente.
Na kraju trebalo bi pomenuti da je arhitekta Boris Podreka uradio dva projekta za Beograd: konkurs za palatu Ušće i projekat hotela na lokaciji Tri lista duvana na samom ulazu u Bulevar kralja Aleksandra. Nadamo se da će ova virtuozno osmišljena građevina u budućnosti krasiti centar Beograda.

Dijana Milašinović-Marić