Rat pogađa Ameriku

Intervju: nobelovac DŽozef Stiglic

- ...Da, oni su stvarno verovali da će irački narod iskoristiti svoj prihod od nafte da sam plati rekonstrukciju i obnovu.

A vi sada procenjujete troškove rata na negde između jednog i dva biliona dolara. Kako objašnjavate tu razliku?

- Prvo, rat je bio znatno teži nego što su očekivali predsednik Buš i njegova administracija. Oni su smatrali da će jednostavno da se ušetaju u Irak, a pri tom će svaki Iračanin da im kaže hvala, da će uspostaviti demokratsku vladu i onda otići. Sada, kada ovaj rat traje toliko mnogo duže, neprestano moraju da revidiraju budžet. Stvar je sa 50 milijardi poskupela na 250 milijardi dolara, i to još na samom početku. Danas Kongresni odbor za budžet govori o 500 milijardi dolara koliko je, po njegovim procenama, koštala ova avantura.

To je još uvek znatno manje od vaših proračuna.

- Brojke za koje kažem da ih iznosi Kongresni odbor ne obuhvataju čak ni pune budžetske troškove koje snosi američka administracija. A budžetski troškovi su opet samo delić ukupnih troškova koje snosi privreda u celini. Ako to uporedite sa prvim ratom u Zalivu, kada je Amerika gotovo ostvarila profit, videćete da su rezultati porazni!

Zato što je Nemačka platila za onaj prvi rat?

- Zato što je platila Nemačka, zato što su, konačno, svi plaćali. Uspeli smo tada da ubedimo svoje saveznike da snose punu cenu upotrebljene opreme, tako da smo mogli još i da obnovimo opremu svoje vojske. Ovog puta, većina drugih zemalja nije bila spremna na takav korak.

Da li je Buš samo pogrešio u računu, ili je namerno obmanjivao javnost kada je govorio o stvarnoj ceni rata?

- Mislim da je u pitanju i jedno i drugo. On je želeo da veruje kako to neće biti skup rat, želeo je da veruje da će sve teći sasvim glatko. Međutim, postoji i mnoštvo, zaista ogromno mnoštvo dokaza da su kanali informacija koji vode u Belu kuću jednostavno skretani. Buš je želeo samo određene informacije i uglavnom su ga samo takvim informacijama i snabdevali. Lari Lindzi...

...Bivši glavni ekonomski savetnik Bele kuće...

- ...izneo je u javnost – još negde 2002. godine – brojku od oko 200 milijardi dolara. Mislim da je to bila najpreciznija informacija koja je u to vreme stigla iznutra. Odmah je smenjen. Prosto, to nisu hteli da čuju.

U Sjedinjenim Državama retko se govori o finansijskoj ceni rata. Obično se smatra da je to neka vrsta žrtvovanja za ostvarivanje opštih ciljeva. Otkud to da se danas stvari toliko razlikuju?

- Pa ovo nije situacija u kakvoj smo bili u vreme Drugog svetskog rata kad smo bili napadnuti. Napali su Perl Harbur i morali smo da odgovorimo na napad. Ovog puta smo imali izbor, zapravo, mi smo bili ti koji smo odlučivali hoćemo li i koga ćemo napasti...
.
..I možete li sebi to da priuštite.

- Znate kako, mi to možemo sebi da priuštimo, i nije zapravo reč o tome. Reč je o sledećem: jedan bilion ili dva biliona dolara stvarno predstavlja strašno mnogo novca.
Ako nam je cilj stabilnost na Bliskom i Srednjem istoku, obezbeđivanje naftnih rezervi ili širenje demokratije, moramo biti svesni da se ovim parama može kupiti jako mnogo demokratije. Da stavimo stvari u realni kontekst: čitav svet danas troši 50 milijardi godišnje na pružanje pomoći inostranstvu. Prema tome, mi ovde govorimo o svoti koja je dvadesetak puta veća od tog ukupnog budžeta namenjenog pomoći inostranstvu. Pa zar vam se ne čini da bi se na taj način moglo učiniti više za mir i stabilnost i bezbednost?

Kako ste vi izračunavali troškove rata?

- Jasno je da podaci koji se zvanično iznose nisu ništa drugo do vrh ledenog brega. Recimo, u cenu rata svakako spada i to da vojnici danas bivaju veoma teško ranjeni ali ostaju u životu, i mi ih možemo tako ranjene održavati u životu, ali uz enormne troškove.

Da li je to najveća stavka u vašim proračunima?

- To je veoma važna stavka. Bušova administracija čini sve što može da prikrije broj boraca koji se vraćaju u zemlju sa teškim povredama – do sada ih ima oko 17 000, uključujući tu i dvadesetak odsto sa ozbiljnim povredama glave i oštećenjima mozga. Čak ni u onoj kongresnoj proceni od 500 milijardi dolara ne uzimaju se u obzir troškovi doživotne invalidske penzije i neophodne zdravstvene zaštite koje će morati da snose naši poreski obveznici tokom narednih godina. Pri tom valja reći da administracija čak nije ni naročito darežljiva prema ratnim veteranima, njihovim udovicama i deci koju ostave za sobom.

Šta zapravo hoćete da kažete?

- Vidite, ako se povredite u automobilskoj nesreći i tužite vozača dobićete mnogo više za povredu nego ako budete ranjeni dok se borite za svoju zemlju. Ovde imamo na delu dvostruke standarde. Ako izlažete život opasnosti boreći se za zemlju, dobićete veoma malo. Ako prelazite ulicu i na vas naleti auto, dobićete mnogo više. Slično tome, naknada koju porodica dobija za poginulog vojnika iznosi samo 500 000 dolara, što je znatno manje od standardne ekonomske procene – one koja se zasniva na tome koliko bi taj čovek mogao da zaradi da je poživeo očekivani životni vek. Ta statistička vrednost života u SAD iznosi oko 6,5 miliona dolara.

Koliko će američku administraciju koštati vojnik sa teškim oštećenjem mozga?

- Moja vrlo obazriva procena iznosi oko četiri miliona dolara. Samo za tu grupu ukupni troškovi će iznositi oko 35 milijardi dolara, a o toj temi niko ne govori. Međutim, sagledajte to i u jednom širem kontekstu: Uprava za ratne vaterane prvobitno je procenila da će oko 23 000 veterana koji se vraćaju iz Iraka tokom jedne godine zatražiti medicinsku pomoć. Ta procena je izneta na početku prošle godine. Međutim, već u junu 2005. Uprava je revidirala tu svoju prvobitnu procenu na 103 000 vojnika. Onda se stvarno ne treba čuditi da je Uprava za ratne veterane morala prošle godine da se obrati Kongresu tražeći dodatno vanredno finansiranje od 1,5 milijardi dolara.

Ako ovaj rat već košta jedan bilion dolara, zašto onda SAD ne mogu da obezbede svojim vojnicima bolje pancir-prsluke i pouzdanije oklopne transportere?

- Očigledno je da SAD ne mogu sebi priuštiti da plate tu dodatnu, bolju opremu. Naš sekretar za odbranu Donald Ramsfeld kaže da se vojnici moraju boriti opremljeni postojećom opremom, ali to je jednostavno neodgovorno. Vojska je usredsređena samo na kratkoročne troškove. Tačno je da će, time što se neće kupiti novi pancir-prsluci, danas nešto uštedeti, ali je isto tako tačno da će troškovi zdravstvene zaštite upravo zbog tog nemanja odgovarajućih pancir-prsluka docnije biti neuporedivo veći, s tim što će to pogoditi nekog sledećeg predsednika. Mislim da je to i u finansijskom i u moralnom smislu jednostavno neodgovorno.

Znači li to da čak i tako bogate zemlje kao što su Sjedinjene Države sebi više ne mogu da priušte rat?

- Morate imati na umu da smo mi privreda od 13 biliona, odnosno 13 000 milijardi dolara godišnje. Nije dakle pitanje možemo li mi sebi da priuštimo taj rat, već je pitanje da li stvarno želimo da na taj način trošimo novac. Ako ipak ograničene resurse kojima raspolažemo trošimo na ovaj rat, onda nam ostaje manje resursa za obavljanje drugih poslova. Videli ste na televiziji šta se događalo u Wu Orleansu posle uragana Katrina. U takvim vanrednim situacijama, kada smo suočeni sa elementarnom nepogodom, obično koristimo rezerviste, odnosno Nacionalnu gardu. Sada ih, međutim, nije bilo u Americi, bili su u Iraku, što znači da smo automatski bili znatno slabije zaštićeni.

Pre invazije na Irak, američka administracija je tvrdila da je jedan kratak i uspešan rat najbolje sredstvo da se ne dopusti nekontrolisani rast cena nafte. U to vreme cena barela je iznosila 25 dolara, a danas iznosi preko 60 dolara. Ima li ovo povećanje cene neke veze sa Irakom?

- U našoj analizi troškova rata pretpostavili smo da je samo jedan manji deo te povećane cene, nekih pet do deset dolara po barelu, bio prouzrokovan ratom. Želeli smo da se držimo konzervativne procene kako niko ne bi doveo u pitanje naše brojke i to zaista niko i nije učinio. Ubeđen sam, međutim, da smo pritom jako potcenili stvarne troškove.

Onda bi trebalo da je Buš izložen žestokom ekonomskom pritisku da okonča ovaj rat.

- Jedini ljudi koji imaju koristi od ovog rata su Bušovi prijatelji u industriji nafte. On je naneo ogromnu štetu američkoj privredi i globalnoj privredi, ali je opet neverovatno usrećio svoje teksaške prijatelje. Cena nafte je skočila a oni zarađuju kad god cena nafte skoči. Wihovi profiti su dosegli rekordan nivo.

Postoji jedno verovanje da rat može biti od koristi za privredu.

- Slušajte, Drugi svetski rat je stvarno bio neuobičajen, zbog toga što je Amerika neposredno pre toga prošla kroz veliku privrednu depresiju. Prema tome, rat je zaista pomogao američkoj privredi da se pouzdano izvuče iz tog perioda opadanja i da obezbedi trajni rast. Ovog puta, međutim, rat koji se vodi u Iraku loš je za privredu i to i sa kratkoročnog, i sa dugoročnog stanovišta. Umesto ovoga mogli smo da potrošimo hiljade milijardi dolara na istraživanje ili na obrazovanje.

Da li vi to hoćete da kažete da je ekonomski haos izazvan iračkim ratom još veći od političkog haosa?

- Znate kako, mi smo toliko bogata zemlja da možemo da izdržimo čak i ovoliki nivo. Tačno je da odlažemo druge investicije i da slabimo ekonomiju za budućnost, ali još nije nastupila istinska kriza. Erozija, međutim, jeste nastupila.

Kakvo je vaše ekonomsko viđenje Irana?

- Pomažemo ljudima za koje Buš tvrdi da su oličenje zla. Teheran se silno raduje skoku cena nafte do koga je došlo usled rata u Iraku.

Ako Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija bude izglasao sankcije kojima će se kazniti Iran i onemogućiti njegov izvoz nafte, šta će to značiti za svetsku privredu?

- To će doneti ogroman poremećaj jer bi moglo da se dogodi da cene nafte skoče na preko sto dolara po barelu. Možete povećati cene sa 25 na 40 dolara i ljudi to ipak mogu da apsorbuju. Ako cena skoči na preko 60 dolara ljudi postaju nesrećni. Počinju da se prilagođavaju, prelaze na manje automobile, voze nešto manje. Ako cena dosegne nivo od 100 ili 120 dolara, onda to donosi ogromne promene u načinu života. Prodaja automobila će drastično opasti. Siromašni će zbilja morati da biraju između hrane i grejanja.

Da li to onda znači da svet sebi ne može dozvoliti uvođenje sankcija, bar ne ovog puta?

- Govorimo o tome da se iranskim funkcionerima ne izdaju vize, odnosno da im se ne dopusti da putuju u naše zemlje.

Pa to nije neka naročito stroga kazna.

- To uopšte nije ozbiljna sankcija. Prema tome, odgovor na vaše pitanje glasi: tačno, nemamo na raspolaganju nikakve delotvorne sankcije.

(Der Spiegel Online, razgovor vodili Frank Hornig i Georg Maskolo)
Prevela LJ. Nedeljković