Moć vere

Čvrsto i nepokolebljivo verovanje, samo po sebi, može život verujućeg učiniti potpuno različitim od života mnogih drugih ljudi. Zbog čega su monasi i pravi vernici uvek ushićeni i srećni pri kraju višenedeljnih gladovanja pred velike praznike? Da li je dobro raspoloženje samo površna psihološka varka ili iza njega stoji neka objektivna promena u telu koja se može izmeriti, videti i jasno pokazati? Strasno religiozno verovanje, po svoj prilici, stavlja u pokret kompleksan telesni hemijski mehanizam koji, na kraju, bar kako odskora tvrde neurofiziolozi, u mozgu ubrzano sintetizuje endorfine, materije slične morfijumu.

Uzmimo verovanje u čudotvornu moć izlečenja svakojakih bolesti na mnogo različitih mesta u svetu. Kako odvratiti nekog da ode na lečenje u manastir Mileševa ili Prolom banju, ukoliko “zna” da je samim odlaskom tamo mnogima spasen život. Tu naučni argumenti ne pomažu, jer je nauka jedno, a verovanje nešto drugo – doskora, sa biohemijskog stanovišta nedovoljno istraženi fenomen.

U poznatom svetilištu, Lurdu, u jugozapadnoj Francuskoj, koje, inače, ima odlične podatke o svim lečenim i izlečenim bolesnicima, među prvima je posle kupanja i molitvi, 1858. godine, izlečena od potpune paralize izvesna gospođa Madlen Riz, a posle nje, do 1987. godine, još 66 teških bolesnika. Možda najbolje dokumentovan događaj, navodi Encdžclopedia Britanica, odnosi se na mladu devojku Meri Bejli, prethodno bezuspešno lečenu na Lionskom univerzitetu, koja je pred smrt zbog tuberkuloznog zapaljenja trbušne maramice dovezena u Lurd. Na oči slučajno prisutnog hirurga Aleksisa Karela (kasnijeg nobelovca, 1912), bolesnica je za nekoliko dana stala na noge. Kad je Karel taj događaj ispričao u bolnici u kojoj je radio, od svog profesora je čuo samo jednu rečenicu: “Sa pogledima kakvi su vaši, gospodine, vama ovde nije mesto.” Mladi hirurg Karel otišao je u Ameriku u kojoj je postao svetski poznat, a nešto kasnije zaradio je i Nobelovu nagradu.

Godine 1950, pre ere otvorenih operacija na srcu, teški srčani bolesnici verovali su u “ligaturu mamarije”, tj. u jedan besmisleni hirurški poduhvat koji je, međutim, bolesnicima pomagao i oni bi se posle njega dugo vremena osećali savršeno dobro.

Sličnih primera ima bezbroj, a među poznatijim je i lažna trudnoća, sa svim fizičkim promenama nastalim zbog velike želje za detetom.

U svakom slučaju, kad se istraživači pitaju da li verovanje u božansku moć može zaista dovesti do izlečenja bolesti, do pozitivnog, ili, pak, negativnog odgovora, ne dolaze tako lako. Verovanje u medicinu rasprostranjeno je i čvrsto kao i verovanje u božju promisao, ali je mnogo lakše kontrolisati i meriti efekte medicinskog lečenja od sličnih efekata nastalih posle molitvi ili religioznih razmišljanja. Uticaj verovanja u moć alternativne medicine nekad je još jači nego u prva dva slučaja. Rezultati opsežnih ispitivanja, publikovani prošlog septembra, pokazali su da akupunktura smanjuje jačinu glavobolja, bez obzira na tačke u koje se zabadaju igle, i bez obzira kako se igle usmeravaju.

Pravo i do sada nerešeno pitanje: “šta se u telu događa pod uticajem verovanja i kako je to događanje moguće”, dobilo je prošle godine odgovor na velikom Univerzitetu Mičigen u En Erboru, a objavljeno je u časopisu Nature Neuroscience (vol 25, str. 7754): doktor DŽon – Kar Zubieta dao je četrnaestorici dobrovoljaca naročitu infuziju, posle koje su nastali ozbiljni bolovi u vilicama, da bi im potom saopštio kako će dobiti odličan lek za smirivanje bola: odličan lek bila je voda, a ipak, posle nje bolovi su se značajno smanjili.

Do sada se mislilo da je tako nešto uvek stvar subjektivnog utiska. No, na kasnijem pregledu mozga pomoću tomografije pozitronskom emisijom (PET- positron emission tomographdž) ispostavilo se da je u specifičnim cerebralnim regionima došlo do povećanog lučenja prirodnih opioida, tj. materija sličnih morfinu, koje smanjuju bol i poboljšavaju raspoloženje. Da bi se odigrali ovako povoljni efekti, bolesnik mora znati da će dobiti lek koji pomaže. U suprotnom, ako mu date i nešto najbolje što imate u apoteci, a on ne zna da je to protiv bolova, efekti mogu biti daleko slabiji od placeba. Zanimljiv je skorašnji tekst u čuvenom časopisu Lancet (vol. 366. str. 211) u kome se govori da ukoliko bolesnik zna da se porodica brine i moli se za njega, dolazi do povećanog lučenja endorfina u njegovom mozgu, za razliku od situacije u kojoj se molitve zaista odigravaju, ali skriveno i bez njegovog znanja. Zone u kojima se pokazalo povećano lučenje endorfina nalaze se u prednjim čeonim predelima moždanog korteksa, odnosno na kognitivnim poljima (kognicija = proces mišljenja) koja su uključena u donošenje odluka, u interpretaciju doživljenog i u selekciju pažnje. To govori da je verovanje svestan, racionalan proces – najbliži srodnik očekivanju.

Svako verovanje u Boga, medicinu ili bilo šta, menja stanje duha, a za to izmenjeno stanje neophodni su neurotransmiteri dopamin i serotonin, tj. one materije koje upravljaju emocijama. Nedavno je identifikovana varijanta gena pod nazivom VMAT2 koja je odgovorna za osećanje spiritualnosti, pri čemu gen kontroliše sekreciju serotonina i dopamina, neophodnih za održavanje uobičajenog stanja svesti i duha, harmonije pokreta i mišljenja. Anoreksija, paranoična i manična stanja primeri su nekontrolisanih verovanja dok je depresija primer odsustva svake vere u bilo šta. Sva ta stanja prouzrokovana su hemijskim poremećajima u mozgu pokazujući da verovanje ispoljava merljive fizičke efekte na naš mozak uz veliki upliv na ishod lečenja i drugih događanja.

(Autor je profesor na Medicinskoj akademiji

US Medical School)