Bolesna Francuska?

Sistem kojem preti opasnost od stečaja, i koji se mora reformisati, u senci sanitarnog straha od ptičjeg gripa, tako izgleda Francuska u očima kohorte „katasrtofičara” desnice. Ovaj prisutni pesimizam suočio se sa skorašnjim događajima različite prirode koji su, dajući utisak da su institucije rasklimane, doprineli trenutnom opštem lošem osećanju: pravna katastrofa i brodolom medija u procesu „pedofilima” iz Utroa, zakon od 23. februara 2005. koji priznaje „pozitivnu ulogu” kolonijalizma, brljanje sa nosačem aviona Klemanso, pobune u predgrađima u novembru 2005, povratak ka identitetu i jačanje zajednica povodom afere Muhamedovih karikatura i užasnog ubistva Ilana Halimija, prerušena privatizacija Francuskog gasa...

Proroci „Francuske koja pada” vide zemlju koja se zagnjuruje u neku vrstu kolektivnog očajanja koje se naročito manifestovalo maja 2005, kada je rečeno „ne” projektu evropskog ustava. „Francuska”, tvrdi na primer Nikola Baverez, na čelu mreže „katastrofičara”, „izolovala se u mehuru demagogije i laži, političari su odbili da kažu istinu (...) Ne usuđuju se da preduzmu reforme zato što se plaše revolucija. Ali baš odsustvo reformi vodi ka revolucijama.” Da bi završili jednom za svagda sa „bolesnom Francuskom u dekadentnoj Evropi” oni iz sveg glasa prizivaju liberalnu „obnovu”. I odavno preporučuju – uvereni da je dovoljno pritisnuti nekoliko jednostavnih poluga – deregulaciju tržišta rada.

U tom kontekstu uzbunjivanja, pritisnut od strane „prekidača” g. Dominik de Vilpen, francuski premijer, optužen da je „uspravan pred Bušom ali leži pred SGT (Unija francuskih sindikata bliskih levici – prim. prev.) izgleda da je odlučio da stane sa „oklevanjem elita” i realizuje najzad reformu rada.

On je dakle kriomice izglasao prošlog leta ugovor o novom zapošljavanju (CNE) koji stupa na snagu 1. septembra 2005, za preduzeća sa manje od 20 zaposlenih, ili za dve trećine francuskih preduzeća. Sa glavnom inovacijom, modalitetima prekida radnog odnosa.

Kao što to kaže inspektor rada Žerar Filoš: „Radi se pre svega o 'novom pravu na otpuštanje': možete otpustiti bilo koga, bilo kada, bez razloga, bez procedure, bez žalbe!” Naišavši na slab otpor ovom tipu ugovora koji odgovara starim zahtevima poslodavaca, g. De Vilpen je mislio da će opet moći da prođe silom izglasavajući bez prave parlamentarne rasprave, 8. februara ove godine, ugovor o prvom zaposlenju, koji je ovog puta namenjen preduzećima sa više od 20 zaposlenih i rezervisan za one mlađe od 26 godina. Kao i za prvi ugovor, poslodavac dobija mogućnost, tokom prve dve godine, da prekine ugovor bez pismene izjave.

Premijer je pokušao da objasni čudnu prirodu ovog ugovora izgovarajući se hitnošću, posle skorašnjih pobuna u predgrađima, da se da posao mladima bez diplome. Ovaj argument nije bio ubedljiv. Vrlo brzo je na univerzitetima i sa trenutnom podrškom glavnih sindikata suprotstavljanje ugovoru dobilo razmere i jačinu koji nisu za potcenjivanje.

Zaloga je koliko politička toliko i simbolička. Posle teškog poraza koji je jula 2003. pretrpeo, narodni pokret u Francuskoj sada bi trebalo da dođe k sebi. Povrh toga građani smatraju da prihvatiti ovaj ugovor o zaposlenju, posle prihvatanja prethodnog, znači otvoriti put za potpuno rastakanje pravila o radu, žrtvovati ga na oltaru fleksibilnosti i omogućiti potpunu privremenost zaposlenja.

Francuska je optužena da je danas „bolesnik u Evropi”, a ona je, naprotiv, jedina zemlja koja pruža otpor. Jedna od retkih u Evropi koja, sa neverovatnom živošću većine zaposlenih, odbija divlju mondijalizaciju koja znači preuzimanje vlasti od strane finansija koje građane isporučuju preduzećima dok država pere ruke. Ova radikalna promena odnosa između društvene vlasti i preduzeća (kraj „države koja štiti”) užasna je.

Društvena solidarnost jedna je od temeljnih crta francuskog identiteta. Solidarnost koja novi ugovor o radu hoće da likvidira. Odatle je, ponavljam, otpor. I revolt.

Ignasio Ramone