Kuda ide novac od nafte?

Osam milijardi dolara 1998, 13 milijardi sledeće godine, 32 milijarde 2004, skoro 45 milijardi prošle godine, isto toliko i verovatno još više ove godine: Alžir ne prestaje sa slaganjem brda dolara, kao i ostali veliki partneri Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK).

Četvrti petrolejski udar, do kojeg je došlo malo posle kraja američkog munjevitog rata u Iraku leta 2003, prevazilazi veličinom i trajanjem tri prethodna. I istovremeno briše finansijske teškoće na koje je g. Abdelaziz Buteflika naišao došavši na mesto predsednika alžirske republike, demokratske i narodne, proleća 1999.

„Sefovi su prazni, inostranstvo nema poverenja u nas, spoljni dug nas pritiska i javna preduzeća troškare našu slabašnu imovinu”, upozoravao je tada jedan njegov blizak saradnik. Prolazeći kroz Alžir novembra 1999, g. Kemal Derviš, tada „g. Arapski svet” Svetske banke, savetuje skromnost i uzdržanost: „smanjite velike projekte koji su u toku sa 20 na 9, dajte prednost poljoprivredi, navodnjavanju i potrošačkoj korpi...”

Zabrinutost je izazivala nemaština, a sada imanje! Nije više problem to da se pronađe novac da bi se pokrenula ekonomija koja je stala i pacifikuje društvo pocepano krvavim građanskim ratom, već da se najbolje iskoristi obilje koje je došlo nenadano, jednom rečju ne rasipati, kao što je to često bio slučaj tokom prethodnih petrolejskih udara.

Tokom prvog od tih udara 1973-1974, Alžir je imao ambiciju da postane afrički Japan i on upotrebljava svoje viškove za kupovinu fabrika na principu „ključ u ruke”.

Wegovi emisari idu po celom industrijalizovanom svetu da bi kupili ono što je najbolje – i često ono što je najskuplje. Čelik, aluminijum, đubrivo, papir, hemija, kamioni imaju prednost, a postrojenja su često stavljena u puste oblasti sa slabo kvalifikovanim zaposlenima, koji se nisu snalazili sa vrlo savremenim tehnologijama. Posledica toga je zaostajanje, a naftni ciklus se menja pre no što je teška industrija bila u mogućnosti da radi. Nasleđe postaje opterećujuće. Državna preduzeća koja gube novac, fabrike koje rade usporenim tempom i spoljni dug koji eksplodira zato što je trebalo zajmiti da bi se finansirao kraj programa industrijalizacije...

Tokom drugog šoka, 1979-1989, rukovodioci su promenjeni, bledi Šadli Bendžedid zamenio je ponosnog Huarija Bumedijena, i on trči za legitimnošću koja beži. Novac za naftu će otići u Program protiv nestašica koji postaje poplava uvoza potrošačkih proizvoda. Alžirac koji to sebi može da dozvoli, veseli se: frižideri, televizori, automobili se pojavljuju u vitrinama državnih prodavnica. Ovog puta, nema nasleđa, Program protiv nestašica nestaje bez naslednika.

Treći šok, 1991-1992, prolazi neprimećen za većinu stanovnika. Tri-četiri tako zarađene dodatne milijarde dolara služe da bi se platile zaostale rate plaćanja koje su se nakupile od menjanja naftnog ciklusa 1984-1985.

Opsesija Alžira, na finansijskom planu, jeste da izbegne odlaganje plaćanje svog spoljnog duga, što bi njegovu ekonomiju stavilo pod komandu Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Radije se okreće „reprofilaciji”, diskretnom aranžmanu sa bankom Kredi lioneom (Cédit lyonnais) koji sređuje neplaćeno koje se duguje francuskim preduzećima. Neće izbeći baš ništa, i u aprilu 1994, u punom jeku terorističkog talasa, kada ne ostaje u kasi ni da se plati pošiljka brašna sa teretnog broda koji kruži pred Alžirom, premijer u tranziciji prihvata odlaganje plaćanja spoljnog duga sa uslovima koji idu uz to...

Jedanaest godina kasnije, Alžir pokazuje nepristojno finansijsko zdravlje: zvanične rezerve deviza veće su od 55 milijardi dolara i predstavljaju više od dvadeset i četiri meseca uvoza; tekući račun državne kase u Centralnoj banci sadrži ekvivalent jedne godine fiskalnih prihoda koji nisu naftni; spoljni dug (16,4 milijardi dolara 2005. naspram 24 milijarde 1990) nije više briga. Čak i Kofas, pariska kompanija koja procenjuje rizike spoljnih tržišta za račun izvoznika i bankara smanjila je rizik Alžira zbog „dobre orijentacije” njegove ekonomije.

Naftna kompanija Sonatraš, 100 odsto u vlasništvu države, simbol je neočekivanog bogatstva i nalazi se na dvanaestom mestu u svetskoj petrolejskoj industriji, stalno je na mestu vodećih kompanija gasa (drugi snabdevač prirodnim gasom Evrope, iza Rusije, drugi snabdevač tečnim gasom Sjedinjenih Država...) i ima široku paletu proizvoda koji se mogu izvoziti, a nisu sirovina (kondenzat, tečni gas, rafinovani proizvodi, petrohemija). Tokom godina, ona se sve više okretala stranim preduzećima koja su je pratila.

Petnaest godina posle nacionalizacije i odlaska francuskih tehničara, 1986, Alžir prvi put otvara vrata Sahare stranim istraživačima. Prvi i najbrojniji koji dolaze su male američke kompanije, od kojih najtaličnija, Anadarko, pronalazi nekoliko većih nalazišta na istoku zemlje. Novi korak je napravljen 1991, i pored jakih otpora. Kada novi ministar energije, Šekib Halil, 2000. godine predlaže naftni zakon koji „normalizuje” Sonatraš i ukida mu skoro državotvornu vlast (preduzeće je inkasiralo poreze koje su plaćale strane kompanije i po svojoj volji dodeljivalo dozvole za istraživanje), tako ga izlažući konkurenciji, nastaje lom!

Generalni direktor kompanije daje ostavku, sindikat protestuje i vlast uzmiče. Tek je 2005. zakon prihvaćen. Čekajući da to proizvede efekte, zakoni iz 1986. i 1991. uspeli su da pokrenu proizvodnju sirove nafte koja je udvostručena za dvadeset godina.

Veliki raskorak između kiše petrodolara i više nego teške svakodnevice dovodi do besa deo stanovništva: prepreke na putevima, zauzimanje ili paljenje državnih zgrada, zatvaranje izabranih predstavnika i službenika, nasilne demonstracije koje dovode do pobune, obična su stvar. Nema vode, nema struje, nema stanova, nema posla, kanalizacije, puteva, teškoće su iste s kraja na kraj zemlje.

Milioni seljaka oterani su s kućnog praga nesigurnošću devedesetih godina, i gomilaju se u potleušicama na periferiji gradova, i ništa ne razumeju. Zašto je Alžir bogat a Alžirci siromašni? Zašto, kada je prihod po glavi stanovnika uvećan za 31,3 odsto u dve godine, po Nacionalnoj kancelariji za statistiku, zašto vlast ništa ne učini efikasno za milione mladih koji su u potrazi za krovom nad glavom i poslom, osim što šalje „pandure”, čije je ljudstvo u spektakularnom usponu (120 000 danas, od kojih 45 000 onih koji će se regrutovati do 2009, naspram tridesetak hiljada osamdesetih godina).

Zašto vlast mora da odgovori represijom na iskazivanje potreba za čije zadovoljavanje ima sredstva? Sve do sada, budžetska ekspanzija bila je privilegovana. Proleća 2005. vlada je lansirala Komplementarni program podrške ekonomskom rastu (2005-2009) od 55 milijardi dolara, trebalo bi da dovrši prethodni Plan podrške ekonomskom pokretanju koji je usvojen 2001. Zakon o finansijama iz 2006, izglasan decembra 2005. svedoči o velikim sredstvima; budžet države povećan je za 28 odsto u odnosu na onaj iz 2005. i više se nego udvostručio u odnosu na ono što je urađeno 2004. Prvi put u finansijskoj istoriji Alžira on prevazilazi tekući budžet...

I očigledno tu nije kraj. Prvi savet ministara koji je održan 2006. sa predsednikom Buteflikom, koji tek što je stigao sa oporavka od pet nedelja iz Pariza, stvara specijalni program od pet milijardi dolara u korist juga, i on je praćen drugim u korist Visoravni, tradicionalno puste oblasti, i Kabilije, upropašćene brojnim godinama nemira.

Ali, daleko smo od budžetskih projekata za pokretanje radova, i još dalje od njihovog dovođenja do kraja. Svuda manjak ekspertize usporava investitore, teškoća nije više u novcu, već u sposobnosti da se on troši. Mnogi vilajeti i još više opština ne troše svoje kredite za opremanje, u nedostatku kvalifikovanih kadrova sposobnih da pripreme programe i vode projekte. Još je gore u nekim tehničkim ministarstvima (transport, opremanje, hidraulika...), koja su dezorganizovana nestabilnošću i zagušena starim nedovršenim programima i po deset godina posle njihovog pokretanja – pa i dvadeset godina, kao što je to slučaj sa metroom grada Alžira ili novim aerodromom Dar-el-Beida. Često nesposobna da dosegnu traženi nivo u odnosu na planirane projekte, preduzeća da bi se odbranila koriste birokratiju, rokove plaćanja, zlu volju službenika...

U odnosu na tražnju koja je eksplodirala, ponuda ostaje vrlo stidljiva. Izolovani glasovi, napolju kao i unutra, zalažu se za primereniju upotrebu budžeta 2006, predlažući da se deo kredita koji se tako oslobodi posveti jačanju drugih učesnika u ekonomskom životu i stvaranju novih aktivnosti van sektora tečnih goriva. To bi bilo korisno, dogod birokrate istiskuju druge društvene činioce. Ali da li će ti glasovi biti saslušani?

Žan-Pjer Sereni

Protiv porodičnog pravilnika Od šest udruženja žrtava koja su se sastala u februaru protiv amnestije, na čelu njih pet su žene. To nije neobično kada znamo kakva je bila njihova uloga u ratu za nezavisnost od Francuske, pa zatim u događajima devedesetih godina. Kada su njihovi očevi, muževi i sinovi bili uhapšeni ili ubijeni, one su stale na čelo porodica. Gđa Akila Uared je bila mudžahedin od prvog trenutka: „Mi, žene, uvek smo bile tu.” Ona je bila agent Nacionalnog oslobodilačkog pokreta (FLN) u Francuskoj, i bila je zadužena da deli novac porodicama boraca. „Živela sam u dva paralelna sveta. Danju sam bila Žaklina, koja radi za Francuze, uveče sam bežala da se vidim sa izmišljenim verenikom. Jula 1962, posle nezavisnosti, stvorila sam prvu organizaciju žena i ostala borac sve do 1965. Smatrala sam tada da sam obična Alžirka. Sada sebe smatram feministom, koja ne mrzi muškarce, ali koja jednostavno hoće ravnopravnost polova.” Ona smatra da je FLN odgovoran za sadašnju situaciju: „Posle rata, trebalo je da otvori politički prostor. Povrh toga, odgovoran je za stvaranje porodičnog pravilnika 1984.” U to vreme dve stotine mudžahedina – žena bez uspeha je organizovalo sedenje na ulici. U 69. godini, gđa Uared još uvek nije odustala, i pored amandmana porodičnom kodeksu koji su prihvaćeni 27. februara 2005. Malo posle toga ona se sastala sa drugim ženama da bi raspravljale. One su obrazovane, pripadnice srednjeg staleža, ne nose zâr, same sebe određuju kao „demokrate” (u vezi sa demokratskim otvaranjem zemlje između 1989. i 1992), one su članovi nezavisnih udruženja i bore se za povlačenje kodeksa, „sramnog za Alžir i uvredu za žene”. Wihova glavna kritika odnosi se na valiju (tutora): „Tutorstvo je simbolično kada je u pitanju odsustvo slobode žena”, objašnjava gđa Šerifa Hedar, predsednica Xazairune. „Možete da budete predsednik republike, ali još uvek morate da imate tutora.” A mogućnost da žene same biraju svog tutora „još više pokazuje snishodljivost prema nama.” Gđa Nadia Ait-Zai je pravnik, profesor prava u gradu Alžiru, direktor Centra za informacije i dokumentaciju prava deteta i žene, i sebe ne definiše kao feministu: „Ta reč, kaže ona, ima drugu povest u drugoj zemlji.” Radije nego da ukine kodeks, predsednik Buteflika ga je promenio dekretom. „Kao pravniku čini mi se da je ta reforma nekoherentna, da je jednom nogom savremena, a drugom u prošlosti.” Za razliku od drugih aktivistkinja, ona priznaje da je napravljeno nekoliko malih koraka napred: brak iziskuje pristanak oba supružnika; ugovor o braku daje mogućnost razdvajanja dobara; veštačka oplodnja je dozvoljena; u slučaju razvoda, roditelj koji čuva dete ima roditeljska prava, a drugi treba da omogući pristojno stanovanje. Ali gđa Ait-Zai protivi se očuvanju valije, tutora, i poligamije – iako je ona otežana (samo dva odsto brakova je praktikuje) – kao i nejednakost u odnosu na nasleđe (dve trećine za mušku, trećina za žensku decu). Gđa Aiša Dahmane Belhadžar je nacionalni sekretar za pitanja žene venog pokreta za mir (MSP, nekada Hamas), islamističke organizacije koja učestvuje u vladi. Ona žali zbog odbijanja laika da rade s njom, i raduje se evoluciji porodičnog pravilnika: „On čuva brak kao društveni akt; žene više nisu tretirane kao maloletne, budući da je njihov pristanak neophodan. Valija je samo simbol porodičnih odnosa.” Gospođa Belhadžar sebe smatra pobunjenikom: „Sve što nije označeno kao greh dozvoljeno je. Nikada nisam mislila da islam zabranjuje ženama da učestvuju u javnom životu, naprotiv. Porodica je važna, ali ona nije sve. Ono što ja radim nije izuzetno, i ako nema više žena koje to rade, to je zato što naše društvo ima patrijarhalne crte koje su nasleđene iz kolonijalizma.” Gđa Luiza Ait Hamu, 54 godine, član je sistema Vasila, koji postoji od godine 2000, i ona predaje u gradu Alžiru. „Mi rušimo tabue: seksualni napadi na žene i decu, silovanja, nasilje u porodici, ekonomsko nasilje. Na primer Hasi Mesaud, novi naftni grad. Trideset žena je tamo poslato da bi radile i imami su ih optužili da su prostitutke. One su silovane i izbodene nožem, jedna od njih je živa zakopana. Vasila je pomogla one koje su se usudile da podnesu tužbu: samo tri među njima prisustvovale su zasedanju suda 3. januara 2005.” SOS žene u nevolji je nezavisno udruženje koje finansiraju nemačke fondacije. Wegova predsednica, gđa Mirijam Belala, podseća: „u gradu Alžiru je napravljen telefonski centar sa pravnicima i specijalistima koji daju savete, posebno po pitanju porodičnog i bračnog nasilja.” Napravljeno je takođe i sklonište koje treba da zaštiti žene u opasnosti i edukuje ih. Novi centar otvoren u Batni, bio je „veliki uspeh, zato što smo srušili tabu, čak i na nivou bračnih odnosa: žene misle, na primer, da su odgovorne za svoju frigidnost”. Teško je za jedno udruženje da bude nezavisno od vlasti. Povlačenje gđe Halide Mesaudi Tumi, koja je postavši ministar 2002. bila inspirator „uništitelja” u Francuskoj, izazvalo je mnogo gorčine. Ona je branila amandmane porodičnog pravilnika, i ona se ovako pravda: „Mogućnost žene da izabere svog valiju čini da žena postane akter, i da više ne bude predmet. Žene su dobile tom promenom, čak i ako je laicitet izgubio budući da se ostalo u verskom okviru. Ipak, između prava žena i laiciteta, ja biram pravo žena.”