Kraj beskrajne vladavine u Gvineji

Kad se tiranin razboli zemlju istovremeno obuzimaju strah i nada. Iz pozadine izbijaju razne ličnosti i političke opcije sve važne suprotnosti izlaze na površinu. Gvineja, jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, upravo prolazi kroz ovo stanje neizvesnosti i očekivanja.

“Ovo je istorijski dan. Gvinejci su bili paralisani strahom. Tome je došao kraj”, uzviknuo je Luis M'bemba Sunah, (Luis M'bemba Soumah) iz Slobodnog sindikata nastavnika i naučnih istraživača Gvineje, posle uspeha štrajka započetog zbog zahteva za povećanje plata, štrajka koji je tokom nekoliko dana blokirao čitavu zemlju. U stvari, ovaj pokret je izrazio promenu stava Gvinejaca, koji su još uvek obeleženi klimom potkazivanja i progona, nasleđenom iz doba Seku Turea (1). Osim toga, on je dodatno načeo autoritarnu vlast, oslabljenu beskonačnom bolešću šefa države Lansane Kontea (Lansana Conte) koji je svakog dana u sve lošijem stanju (boluje od dijabetesa). Na poziv dva gvinejska sindikata (2) Konakri i još nekoliko većih gradova su, tokom pet dana praktično bili mrtvi gradovi.

Pošto je prvo dobila direktne pregovore i izvršila snažan pritisak na štrajkače, vladajuća elita je 4. marta konačno sklopila sporazum koji nije potpisao predsednik vlade Selu Dalejn Dialo (Cellou Dalein Diallo) već predsednik skupštine Abubakar Sompare (Aboubacar Sompare). Ova epizoda pokazuje opadanje uticaja predsednika vlade. Predstavljen, prilikom svog naimenovanja, kao čovek predsednika države, izabran protiv volje uticajnih ministara, ovom političaru sve više su vezane ruke. Ipak, on ima brojne projekte; uspostavljanje kontrole nad deviznim tokovima, saniranje carinske situacije, kontrola upravljanja velikim preduzećima; svi ovi projekti ugrožavaju ličnosti koje iz pomenutih oblasti izvlače ličnu korist.

Od 1984. ova zemlja nije upoznala pokret širih razmera od ovog štrajka. On je u velikom kontrastu sa razočarenjem do koga je došlo posle kantonalnih i opštinskih izbora, iz decembra 2005, na kojima je pobedu odnela vladajuća stranka; Partija jedinstva i progresa (PJP). Unija za progres i obnovu (UPO) jedna od retkih stranaka, koja nije bojkotovala ove lokalne izbore, odlučila je, posle toga, da napusti skupštinu u znak protesta zbog izborne prevare.

Ipak, sudbina Gvineje i dalje zavisi od sudbine njenog predsednika Laisana Koite, koji se, ni posle dvadeset i dve godine uprkos sve gorem zdravlju, ne odriče vlasti. Ovo grčevito držanje za vlast, paralizovalo je zemlju, čija je ekonomska i socijalna situacija svakog dana sve lošija. Uprkos prihodima koje Gvineja izvlači iz svojih rudnika pre svega rudnika boksita (3), ali i zlata, dijamanata i gvožđa, ona postaje siromašna zemlja. Program Ujedinjenih nacija za razvoj (PUNR) stavio ju je, u pogledu razvijenosti, na 156. od ukupno 177 mesta. Posle nada probuđenih smrću Seku Turea, ekonomski polet se ograničio samo na rudarski sektor. Dok se jedna manjina bogati, grabeći iz zajedničke kase, većina stanovnika sve teže sastavlja kraj s krajem (4).

Nagla i česta povećanja cena benzina ubrzala su inflaciju, povećala troškove transporta, što se nepovoljno odražava na porodični budžet i cenu svih ostalih roba. Xak uvoznog pirinča od 50 kg, u januaru 2005. koštao je 65 000 gvinejskih franaka; šest meseci kasnije, njegova cena je bila 88 000, a danas on košta 100 000 gvinejskih franaka (oko 18 evra). Kad se zna da se prosečna plata kreće od 200 000 do 300 000 gvinejskih franaka (35-50 evra) i da je prosečnoj porodici tri džaka pirinča mesečno, da zanemarimo cene ostalih prehrambenih proizvoda, odeće, stanovanja... onda dobijamo predstavu o stepenu opadanja životnog standarda.

Procenjuje se da oko 90% porodičnih prihoda odlazi na hranu. Država pokušava da administrativno ograniči cene određenih proizvoda ali nema sredstava da prisili trgovce suočene sa povećanjem troškova da poštuju njene odluke; njeni sopstveni agenti često prvi donose odluke o poskupljenju ili se bave snabdevanjem paralelnog tržišta. Zloupotrebe humanitarne pomoći u hrani, takođe su vrlo česte.

Očigledna je suprotnost između plata i troškova života, između prijavljenih prihoda i znakova standarda. Kako objasniti postojanje očigledno velikog bogatstva, velike vile u postmodernističkom italijanskom stilu, okružene visokim zidovima, sve veći broj luksuznih džipova, sveprisutnost mobilnih telefona...Ove manifestacije velikog obilja idu ruku pod ruku sa sve većom bedom (pojava prosjačenja, zapuštena javna dobra...). Galopirajuća inflacija i odsustvo perspektive objašnjavaju opštu apatiju, ali i znakove sve većeg nezadovoljstva, kakav je bio štrajk iz februara 2006.

Međutim, teško je proceniti kakvi su izgledi za političke promene, nagađanja se uglavnom usmeravaju na posledice eventualne smrti aktuelnog šefa države, čiji mandat traje do 2010. godine. Došavši na vlast sasvim neočekivano, u aprilu 1984. godine, posle smrti Seku Turea, general Laisana Koite je uspeo da se na njoj održi, stalno menjajući politička odela. Prvo se nametnuo Vojnom komitetu za nacionalnu obnovu (VKNO) i eliminisao je, 1985, pukovnika Dijaru Traorea zbog sumnje da je pripremao državni udar. Uz njega je, bez suđenja i presude, pogubljeno još oko četrdeset funkcionera bivšeg režima. Koite je tad zavladao zemljom gvozdenom rukom.

Pod međunarodnim pritiskom on je postepeno oblačio demokratsko odelo. U decembru 1990, na referendumu je osvojen novi ustav, koji je predviđao postojanje višepartijskog sistema. Međutim, iako su stranke dozvoljene, njihovo delovanje se nalazi pod strogom kontrolom. Wihove vođe se stalno prate; ograničava im se pristup medijima, a organizovanje mitinga je vrlo teško. U decembru 1993, Koite je skinuo vojničko odelo i osnovao novu političku stranku, Partiju jedinstva i progresa (PJP); zatim se kandidovao na prvim tajnim predsedničkim izborima. Godine 1993. izabran je za predsednika sa petogodišnjim mandatom, a 1998. je izabran i po drugi put.

Oba puta je razjedinjena opozicija protestovala zbog izborne prevare, i kontrole nad medijima od strane vladajuće PJP. U stvari, sloboda izražavanja obuhvata samo novine, koje se slabo čitaju; njeno proširenje i na radio iz koga nepismeno stanovništvo izvlači sve informacije – uprkos pritiscima iz inostranstva – nije nikad do kraja sprovedeno. I pored predsedničkog dekreta iz avgusta 2005, lokalne radio-stanice praktično ne postoje.

Za uzvrat pregovara se o mogućnosti da BBC, Radio France, i Afrika I, emituju svoj program 2006. Koite se svrstao među predsednike sa najdužim mandatom, uz Omara Boiga (39 godina) u Gabonu, Roberta Mugabea (26 godina) u Zimbabveu i Kamerunca

Polal Bijea (24 godine). Na referendumu održanom u novembru 2001, on je dobio pravo da mandat sa 5 godina produži na 7 godina, da se kandiduje i treći put, i da ukine starosno ograničenje. Zahvaljujući tom, Koite koji je rođen 1934, u decembru 2003. po treći put je izabran za predsednika Gvineje. Opozicija okupljena u Republikanski front za demokratsku alternativu (RFDA), bojkotovala je i referendum i izbore, koje je on omogućio. Učešće na izborima i jednog opozicionog političara, koji je imao podršku vlasti (5) nije nikog prevarilo u pogledu prirode ove političke utakmice. Zbog teške bolesti predsednik Koite već više od godinu i po dana ne prisustvuje sednicama Ministarskog saveta. Sve češće boravi u svom rodnom selu, Vavi, udaljenom 80 km od Konakrija, glavnog grada Gvineje. Smrt predsednika države ne bi mnogo doprinela demokratskom otvaranju. Ustav za takvu priliku, predviđa privremenu vladu, na čelu sa predsednikom skupštine, u trajanju od 60 dana, tokom kojih treba organizovati izbore. Ovaj suviše kratak rok olakšaće ostanak na vlasti iste političke garniture. Mnogi predviđaju da će se vladajuća stranka u tom slučaju raspasti brže od Demokratske partije Gvineje (DPG) posle smrti predsednika Seku Turea.

Osim toga, Gvinejci ne gaje iluzije o upravljačkoj klasi, koja, ma o kome da se radi, nema ni planove ni sredstva da ih ostvari. Ne računajući i to da se vlada odavno bavi diskreditacijom političkih vođa, deleći ih na one koji su za vreme diktature ostali u zemlji i one koji su otišli u inostranstvo. Predsednik, osim toga, oštro kritikuje etničku obojenost partija (svaka ima svoj narod i svoj region), koje su delile zemlju u vreme kad je Seku Ture jedinstvenost nacije stavljao u prvi plan. Teško je reći u kojoj meri se ukorenio ovaj njegov pokušaj.

Ipak, iz opozicije se izdvojilo nekoliko ličnosti: Alfa Konde (Alpha Conde), lider Zbora naroda Gvineje (ZNG), vratio se u zemlju u julu 2005. Uhapšen u decembru 1998, on je u decembru 2000. osuđena na pet godina robije; ali je oslobođen 2001, pod pritiskom iz inostranstva. Sidija Ture (Sidya Ture) bivši predsednik vlade, koji se nalazi na čelu Ujedinjenih republikanskih snaga (URS), vrlo je popularan u Konakriju, u koji je uveo električnu energiju.

U opticaju je i hipoteza o državnom udaru, u slučaju iznenadne smrti predsednika države. Već je 1996, zbog sindikalnih zahteva (povećanje plata...) došlo do pobune i napada na Palatu nacija – izgrađenu zbog održavanja samita Organizacije afričkog jedinstva (OAJ), koji nije održan – koja je još uvek u ruševinama. Od tada je vojska, na koju se oslanja predsednik Koite, predmet stalne državne brige; plate redovno revalorizuju, grade se nove kasarne i zatvaraju se oči pred pljačkanjem državnih fondova. Kao i u drugim afričkim zemljama, i ovde vojska predstavlja važno političko sredstvo: regrutaciju, unapređivanje ili degradiranje unutrašnjih rivaliteta. Tako je novembra 2005, više od 1 800 oficira penzionisano da bi se na njihovo mesto, po zahtevu Generalštaba, postavili novi ljudi. Poseta Parizu načelnika Generalštaba Kerfale Kamare (Kerfalle Camare) člana Seku Tureovog Komiteta za nacionalnu obnovu, u februaru 2006, i njegov doček od strane francuskih vojnih vlasti, pretvorili su ga u neku vrstu zvaničnog naslednika obolelog predsednika države.

Politička neizvesnost povećava borbu za vlast u predsednikovom okruženju i dezorganizuje administraciju zemlje. Situacija je utoliko ozbiljnija što Bolivija sačinjava važan element krhke ravnoteže u regionu. Uprkos povratku mira, Liberija i Sijera Leone su i dalje veoma nestabilne dok Obala Slonovače predstavlja jedan nepredvidivi vulkan. Oružje i plaćenici i dalje se kreću ovim regionom, sa poroznim granicama između država. Osim toga, u Gvineji, u izbeglištvu živi još 35 000 Liberijaca, 3 500 stanovnika Obale Slonovače, i 1000 državljana Sijera Leonea.

1. 1958. Gvinejci su, na podsticaj Ahmeda Seku Turea (1922-1984) na referendumu odbacili predlog generala De Gola da se priključe “francuskoj zajednici”. Nade koje je Seku Ture izazvao brzo su zamenjene diktaturom simbolizovane logorom Boaro, u kome je stradalo na hiljade Gvinejaca.

2. Nacionalna konfederacija radnika Gvineje (NKRG) kojom upravlja Haya Rabijatu Sera Dialio i Sindikalne unije gvinejskih radnika, na čelu sa El Hay Ibrahimom Fofanom.

3. Ovaj rudnik eksploatišu Apkan (Kanada) i Alko (Sjedinjene Države).

4. Nadine Bare, Chroniljue de Guinee. Essai sur la guide des annees 1990, Kasthala, 2002.

5. To je Mamadu Boaje Bari, poslanik Unije za nacionalni progres, stranke povezane sa PJP.

Odil Gerg