Zamka koegzistencije

Norveška vlada je reaktivirala stari projekat pravljenja veštačke pećine u planini leda, na ostrvu Svalbard (na ivici polarnog arktičkog kruga), da bi očuvala genetsku raznolikost semena kultivisanih biljaka. Ovaj „sef kraja sveta” primiće dva miliona paketa semena svih poznatih kultivisanih vrsta. Za g. Krisa Faulera, direktora Global Crop Diversity Trust, promotera projekta, „ako dođe do najgoreg, to bi omogućilo svetu da obnovi poljoprivredu na planeti”. Među donatorima su Dipon i Singenta, dve multinacionale agrohemije koje kontrolišu značajan deo patenata biotehnologija koje proizvode genetski izmenjene biljke...

Ako industrija koja promoviše transgenetske kulture za ozbiljno uzima neophodnost očuvanja genetskih resursa biljaka, to je zato što mnogobrojni pokazatelji svedoče da postoji kontaminacija konvencionalnih biljaka od strane genetski izmenjenih biljaka. Konsultativna grupa za međunarodno poljoprivredno istraživanje, koja u svojim bankama gena čuva više od pola miliona uzoraka semena glavnih kultivisanih vrsta, procenila je u 2004. da je kratkoročno mogućnost kontaminacije u kolekcijama banke semene velika za kukuruz, srednja za pirinač i pamuk, što zahteva trenutnu reakciju.

Ova kontaminacija dovodi u opasnost izvore raznolikosti unutar jedne iste vrste: centre porekla domestikacije, lokalizovane u tačno određenim delovima planete. Na primer u Meksiku, centru porekla raznolikosti kukuruza, kontaminacija lokalnih varijeteta od strane transgenetskih komercijalnih vrsta iz Sjedinjenih Država bila je primećena 2001. od strane istraživača univerziteta Berkli, i to u trenutku kada je zemlja bila pod moratorijumom.

Otkriveno je 2005. da su U Transilvaniji (Rumunija), središtu porekla domestikacije Prunus-a (šljive, višnje, breskve) eksperimenti sa transgenetskim šljivama koje su otporne na virus šarka rašireni svuda unaokolo.

Stanica Bistrica je zaista tokom deset godina prihvatala desetine primeraka genetski izmenjenih biljaka, bez odobrenja Bukurešta, proizvedenih u Bordou u Nacionalnom institutu za agronomsko istraživanje, u okviru jednog programa koji je podržavala Evropska komisija.

U Iraku, centru porekla žita, malo pošto je na vlast došla privremena vlada „koalicije”, nametnut je dekret 81 o obavezi priznavanja patenata o vrstama biljaka, programa USAid-a koji je napravio 54 mesta predviđena za širenje „poboljšane” američke vrste žita. Kao poručeno za transgenetska žita Monsanta koja su blokirana 2004. od strane italijanske industrije.

Od vremena kada je izbačeno na tržište, pre deset godina, gajenje genetski izmenjenih biljaka se proširilo na 90 miliona hektara, ili na 1,8 odsto poljoprivrednih površina na svetu. Za neke industrijske kulture, kao što je to soja, vrste koje su genetski izmenjene imaju tendenciju da u potpunosti zamene konvencionalne vrste; više od 90 odsto u Sjedinjenim Državama i Argentini.

Kontaminacije se dešavaju svuda, od banke gena sve do polja (ukrštanjem polenom između susednih parcela i bliskih vrsta) i posle žetve (mešanjem semena tokom transporta, skladištenja, prehrambene prerade). One su masovna pojava u nekim oblastima: soja u Brazilu, kukuruz u nekim zonama Španije. One su trajne kada dotiču tle i skladišta semena selekcionara.

Evropska unija je 1990. uspostavila pravilnik lansiranja na tržište genetski izmenjenih organizama, koji su podvrgnuti proceduri procene rizika u svakom pojedinom slučaju, ali nema nikakve procene uticaja na veliku raznolikost poljoprivrednih sistema i ekosistema.

Jako suprotstavljanje naroda i oblasnih zajednica dovelo je 1999. do moratorijuma na dozvole za stavljanje u promet na tržištu, a one su ponovo izdate 2004, posle prihvatanja nove direktive (2001/18 SE) koja uzima u obzir princip opreznosti.

Tokom tog perioda zemlje proizvođači genetski izmenjenih biljaka (Sjedinjene Države, Kanada i Argentina) tužile su Evropsku uniju Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Ali, na veliko iznenađenje mnogih, privremeni izveštaj panela eksperata koji je „procurio” u februaru 2006. nije na kraju osudio Evropu.

Ostaje da je, i sa tom novom direktivom, mehanizam dozvole uglavnom ostao ograničen na sanitarne aspekte i pitanja sredine. Povrh toga procedura je izuzetno nejasna i protivurečna: teorijski, Savet Evropske unije (što će reći ministri iz nadležnosti dvadesetpetorice) odlučuje, ali u nedostatku kvalifikovane većine u jednom ili drugom smislu, dozvola u praksi zavisi od Komisije. Ona se pak oslanja na izveštaje eksperata, koji analiziraju studije opasnosti koje su napravili sami proizvođači, a ne nezavisne laboratorije.

U slučaju dozvole za kukuruz „monsanto 863”, na primer, toksikološki testovi (obavezni) pokazali su da su pacovi hranjeni ovom vrstom razvili anomalije u unutrašnjim organima (manji bubrezi) i promene u sastavu krvi. Ali, u svom izveštaju multinacionala smatra da su te anomalije bez značaja: one su plod slučajnosti i tiču se normalnih varijacija koje postoje kod pacova. Nemačke vlasti u oblasti biobezbednosti, koje su radile ekspertizu studije, podvukle su „dugu listu značajnih razlika” između grupa pacova i kritikovale su upotrebljenu metodologiju. Ali kukuruz „monsanto 863” još uvek je dozvoljen!

Kako procedura dozvole za stavljanje u promet novih genetski izmenjenih organizama ne zahteva konsultaciju Evropskog parlamenta, ne više nego Komiteta regija ili Evropskog ekonomskog i društvenog komiteta, kroz lokalne i oblasne zajednice organizuje se demokratska opozicija u Evropi. Ona se vrlo brzo razvija: 172 regije i više od

4 500 kolektiva traži u dokumentu iz Firence „da se napravi pravni okvir koji bi regionima dozvolio nadležnost nad definisanjem sopstvene teritorije bez genetski izmenjenih organizama, a da takve odluke ne budu smatrane za kršenje principa zajednice o slobodnom prometu robe”, i da se stavljanje u promet GIO uslovi pravdanjem koristi za potrošača i društva u celini.

U preporuci od 23. jula 2003. Evropska komisija tražila je od država članica da organizuju „koegzistenciju” genetski izmenjenog, konvencionalnog i biološkog. Pravilnik (1829-2003) definiše pravila obeležavanja etiketom u funkciji tolerisanog praga prisustva genetski izmenjenih organizama. Na etiketama pojam praga je suštinski: on je prinudio na tolerisanje tragova, što dozvoljava proizvođačima da njihovi proizvodi ne budu tako lako deklasirani kao kontaminirani.

Za konvencionalni deo prag je 0,9 odsto svakog sastojka, pod uslovom da je to prisustvo „slučajno ili tehnički neizbežno”. Za biološku poljoprivredu koja ne prihvata nikakve genetski izmenjene organizme prag od 0 odsto bio bi kao i za svaki drugi proizvod povećan na 0,9 odsto.

Komisija prati svoje preporuke o „koegzistenciji” značajnom finansijskom podrškom istraživanjima... koja dozvoljavaju da se ona legitimiše, iako su istraživanja javnog mnjenja pokazala da su evropski građani u velikoj većini protiv genetski izmenjene ishrane.

Komisija je izdala izveštaj koji bi želeo da deluje smirujuće; „Moguće je proizvoditi tradicionalno seme (koje nije genetski izmenjeno) u Evropi sa slučajnim prisustvom genetski izmenjenog materijala koji ne prelazi 0,5 odsto, a da se ništa ne promeni u poljoprivrednoj praksi što se tiče šećerne repe i pamuka, ili uz male izmene kada je u pitanju kukuruz...”

Vaspostavljeni su sve savršeniji sistemi kontrole poljoprivredne proizvodnje, kao što je onaj u Nemačkoj, sa elaboracijom javnog registra genetski izmenjenih biljaka, koji precizira katastarsku lokalizaciju, što nacionalnim vlastima omogućava informacije o susedstvu i da arbitriraju nadoknade u slučaju ekonomske štete. Uostalom, Institut za zaštitu i bezbednost građanina koji zavisi od Zajedničkog centra za istraživanje Evropske komisije radi na obeležavanju, na nivou Evropske unije, parcela genetski izmenjenih organizama i okoline da bi se kontrolisale kulture.

Sa svoje strane, posle opomene zbog kašnjenja, od strane Evropskog suda zajednica i same Komisije, francuska vlada se trudi, užurbano, da uvede dve direktive u nacionalni pravni sistem: jedna je o upotrebi, između četiri zida, mikroorganizama koji su genetski izmenjeni, a druga o namernom širenju genetski izmenjenih organizama u sredini. U ovom poslednjem projektu zakona „koji se odnosi na genetski izmenjene organizme” koji je predat Senatu 8. februara 2006, pre no što bude u Narodnoj skupštini, informisanje javnosti nije poštovano (istraživanja su ostala poverljiva); neki prethodni dogovori zamenjeni su običnim deklaracijama; teritorijalna udruženja ne mogu da donose odluke; „kontaminirani” poljoprivrednici moraće da objedine više obaveznih uslova ako žele da budu obeštećeni.

Najgore je sledeće: odgajivač genetski izmenjenih biljaka, a ne proizvođač semena, moraće da učestvuje u fondovima za garancije. Na kraju, sve mere koegzistencije biće fiksirane dekretom, dakle bez ikakve demokratske rasprave.

U Evropskoj uniji dvadesetpetorice skoro 60 odsto eksploatacije ima površine manje od pet hektara, što čini nerealnim mere takozvane „koegzistencije” između genetski izmenjenih biljaka (GIO) i biljaka koje nisu genetski izmenjene. U stvari, u ime „slobode izbora” i „demokratije”, sistemi koji su vaspostavljeni na inicijativu Komisije neminovno vode do autoritarnog propisivanja koji poljoprivrednicima nameće tip kulture i vrste u prostoru i vremenu, koje odgovaraju lobiju proizvođača semena. Totalitarna poljoprivreda koja je optužena pre deset godina tokom akcija Seljačke konfederacije povodom prvih transgenetskih patentiranih kultura, postaje malo-pomalo realnost.

Koncept „koegzistencije” izmišljen je od strane Komisije industrije, i sastavljen s koca i konopca da bi se prihvatili genetski izmenjeni organizmi, a kontaminacija semena i kultura je nepovratna, i povećava se svake godine. Ona se dotiče svih kultura, ali naročito šteti seoskim vrstama i onim povezanim sa mestom porekla, kao i biološkim i biodinamičkim kulturama koje osuđuje na propast. Više se ne dozvoljava mogućnost da se koristi seme bez ikakvog GIO, danas i za buduće generacije, niti pravo potrošača da kupi proizvode bez GIO. Sa te tačke gledišta naslov kolokvijuma koji će Evropska komisija organizovati u Beču od 4. do 6. aprila – „Sloboda izbora. Koegzistencija između kultura koje su genetski izmenjene i konvencionalnih kultura i bioloških kultura” – ističe se svojom hipokrizijom.

Štete koje su nanete ne mogu se proceniti. U osnovi kontaminacije nalazi se isto tako trgovina zagađenim semenom koliko i protok polena između suseda. Iz tih razloga proizvođač i uvoznik GIO morao bi da bude onaj koji je odgovoran za svaku kontaminaciju i morao bi da snosi ukupne troškove razdvajanja zasada, od polja do prodaje. Pravni mehanizmi samih regija, koji uslovljavaju kulturu GIO istraživanjem uticaja na agrarne sisteme i kvalitet proizvoda (bioloških... ) su pravni okvir koji mora da postane obavezan u svakoj proceduri dozvole stavljanja u promet GIO u Evropskoj uniji.

Nasilni prolazak genetski izmenjenih biljaka u organizaciji koalicije privatnih interesa koje podržava Komisija i najveći broj vlada, ne može a da ne izazove reakcije velikog broja građana Evrope. O tome svedoče zajednice koje se deklarišu kao „zone u kojima nema GIO”. O tome svedoči takođe i Pokret namernih kosaca gde svako sam snosi teret svoje odgovornosti, ne govoreći o odgovornosti organizacije kojoj pripada. Ovaj pokret građanske neposlušnosti, koji je rođen 2003. na visoravni Larzak, može da računa danas u Francuskoj na više od 5 000 aktivista za košenje probnih parcela genetski izmenjenih biljaka i razvija se i u drugim evropskim zemljama. Neki su kosci bili strogo osuđeni, sa velikim finansijskim posledicama, i neki su danas u opasnosti da im se pleni imovina...

Ipak, stvari se razvijaju: dve presude, jedna suda u Orleanu u decembru 2005. i druga u Versaju januara 2006. priznale su legalnost košenja u ime „stanja nužnosti” oslanjajući se na princip predupređivanja koji je upisan u Dokumentu o okolini, koji ima ustavnu težinu, i koji je izglasan u Kongresu februara 2005. Što se tiče predstavničke demokratije u kvaru, i kada je sudbina bioraznolikosti u rukama semena zaleđenog u pećini na Severnom polu, otpor rađa pravo.

Robert Ali Brik de la Perijer i Frederik Prat