Severnokorejski radnici u ruskom paklu

Da je država “najhladnija od svih zveri” dokazuje i režim u Pjongjangu. Hiljade severnokorejskih radnika, gotovo bez nadoknade, radi u teškim uslovima vraćajući dug koji nisu napravili.

“Ne bojim se da vam ispričam svoju priču jer je ona istinita”. Ovaj čovek deluje kao da je direktno stigao iz dubokih šuma dalekog severa Rusije. Na njegovom licu urezane su godine velikog napora. “Potičem iz grada Nampoa, iz Severne Koreje”, priča on polako, tražeći prave reči. “Bio sam šofer i deset godina sam radio za vladu, pre nego što sam oboleo. Onda sam se našao na ulici. Odlučio sam da iskoristim priliku i dođem u Rusiju, u logor za seču šume. Stigao sam početkom 1955. Poslali su me u logor kraj Tinde (1).

Već nekoliko decenija, severnokorejske drvoseče seku šume u tajgi na Dalekom ruskom istoku, pre svega u oblasti Amur, severno od Habarovska (2). Ruski “Daleki istok” zauzima trećinu ogromne federacije, dok u njemu živi samo 5% ukupnog stanovništva. To je prava ljudska pustinja, u kojoj je teško naći radnu snagu. Zbog istorijskih i geografskih razloga, ova oblast je uvek imala specijalne veze sa Demokratskom Republikom Korejom (Severna Koreja); ove veze su nastavljene i posle pada sovjetskog režima. Od Vladivostoka do Pjongjanga, jednom nedeljno leti avion, a železnička pruga između dve zemlje ponovo je otvorena.

“U dvadesetom veku pojavila su se tri talasa severnokorejske migracije”, kaže Larisa Zabrovskaja, istoričar iz Vladivostoka. Prvi je krenuo posle Drugog svetskog rata i oslobođenja Koreje. Fabrike za preradu ribe tražile su severnokorejsku radnu snagu. Pedesetih godina, u ovim delovima Rusije, živelo je 25 000 osoba. “Drugi talas je krenuo posle tajnog sastanka Leonida Brežnjeva i Kim-Il-Sunga (3) održanog 1966. Dvojica rukovodilaca su odlučili da pošalju drvoseče u logore za seču šume. Tih godina bilo ih je između 15 i 20 hiljada.”

U to vreme samo su osuđenici – kriminalci ili politički protivnici Kim-Il-Sungovog režima – odlazili u ove negostoljubive prostore, u logore u kojima, da bi se sprečilo bekstvo, nije postojala potreba za bodljikavom žicom. Danas nije tako smatra g-đa Zabrovskaja: “Poslednjih godina predsednik Vladimir Putin i Kim-Il-Sung su imali dva susreta. Na njima se razgovaralo o severnokorejskom dugu, nasleđenom iz doba, kada je Sovjetski Savez pomagao svog severnokorejskog saveznika.” Putin je bio nesavitljiv. Uprkos ekonomskim teškoćama u koje je zapala Severna Koreja, anuliranje njenog duga nije dolazilo u obzir. “Da bi isplatio ovaj dug, Pjongjang je predložio da pošalje svoje radnike.”

Ali, sada to nisu robijaši: “to su dobrovoljci koji se zapošljavaju na gradilištima i logorima za seču šume. Prema carinskim statistikama, svake godine u Rusiju uđe više od 10 000 Korejaca sa radnom vizom”. Ako ovaj sporazum nije tajna, uslovi rada ovih migranata ostaju obavijeni velikom misterijom.

Da bi se prikupili fragmenti informacija i sklopile sve kockice mozaika, neophodna je pomoć južnokorejskih pastora koji borave u ovim krajevima. Zbog etničke solidarnosti i verskog prozelitizma, oni su uspostavili veze sa vernicima Đuče-a – severnokorejske ideologije, koja propoveda samodovoljnost i čiji je tvorac Kim-Il-Sung. Treba takođe i izmaći kontroli ruskih vlasti, koja se poslednjih godina povećala kad su u novembru 2004, dva bivša radnika u konzulatima Sjedinjenih Država i Južne Koreje, zatražili politički azil.

Susret sa ovim čovekom koji je došao sa velike zime, odvijao se u jednoj crkvi, u kvartu kroz koji su, vraćajući se iz banje (javnog kupatila) prolazile brojne ruske babuške. Čovek je nastavljao svoju priču: “Radno vreme se menja u jednom udaljenom logoru, od 16 do 17 sati dnevno, svakog dana u nedelji. Oni koji su zaposleni u glavnom logoru, na distribuciji i drugim zadacima, rade od 12 do 14 sati. Računajući Novu godinu, rođendane Kim-Il-Xonga kao i dan kad je osnovana Partija, imali smo godišnje sedam slobodnih dana. Zimi je strašno hladno. Noću se temperatura spušta i do minus 60 stepeni. Ruke, noge, lice - sve se ledi. Ipak, najgore je sa hranom. Za obed dobijamo 150 gr pirinča i tanjir slane čorbe. To je sve.”

Da bi namamile drvoseče, vlasti u Pjongjangu su u svetlim bojama prikazale mogućnost bogaćenja preko sticanja inostranih deviza; dovoljno je samo potpisati ugovor na tri godine ili više, rada u Rusiji. Zbog ekonomske krize dobrovoljci nisu nedostajali. Svi članovi partije i svi pažljivo odabrani. “Za dolazak u Rusiju, potrebno je više stvari” precizira naš svedok. “Treba biti u dobroj fizičkoj kondiciji. Zatim je potrebna zvanična garancija partije. Samo je oženjenim ljudima, koji imaju porodicu (čiji članovi ostaju kao taoci) dozvoljeno da napuste zemlju.” Mnogi su spremni na sve: “Moje zdravlje nije bilo dobro; morao sam da platim, da bi me izabrali.”

Zatim se priča nastavlja, prekidana brojnim svedočenjima čiji detalji pritiskaju kao ledeno drvo tajge. Kad stablo počne da pada, mora se brzo bežati... Desile su se brojne nesreće, lomovi i prignječenja koja se završavaju amputacijom. Ako u logoru i postoje lekari, lekovima je davno istekao rok upotrebe. “Ako možete da platite bićete bolje lečeni. Jednom sam zbog zime bio suviše spor i stablo mi je palo na grudi. Imao sam sreće i ostao živ. Drugi put sam povredio nogu i mesec dana sam proveo u krevetu; za to vreme nisam dobijao platu.”

Nema ni govora o lečenju u nekoj ruskoj bolnici, jer su logori zatvoreni za okolinu. Zabranjeno je održavanje veza sa spoljašnjim svetom. Iako odvojeni od okolnih sela, radnici ponekad uspevaju da tajno trguju sa Rusima. Da bi im to pošlo za rukom, moraju da osujete budnost članova Poviboa – severnokorejske službe bezbednosti – koji deluju u svakom logoru. Prema ovim svedočenjima, svako kršenje discipline vodi strogim kaznama. Za pokušaj bekstva, dobija se robija.

Kompanije koje upravljaju ovim logorima u dogovoru sa severnokorejskim i ruskim vlastima, određuju količinu koju treba proizvesti. Drvo boljeg kvaliteta, donji delovi stabla, pripadaju Rusiji. Drvo srednjeg kvaliteta odlazi u Severnu Koreju. Ostalo je određeno za Kinu i Japan. “Umesto plate dobijao sam kupone. Rekli su mi da ih je moguće zameniti, ali nikad ništa nisam uspeo da kupim sa njima. Slao sam ih porodici koja je ostala u zemlji. Od radnika, koji dolaze iz Koreje, saznao sam da su prodavnice u kojima se oni tobože mogu upotrebiti, i dalje prazne.”

Tokom puta u logor, ovi radnici su samo na nekoliko trenutaka iz voza mogli da vide Vladivostok, veliku luku, smeštenu na Japanskom moru. I ovde, takođe, nedostaje radna snaga. Zatvoren za strance, za vreme SSSR-a ovaj grad se otvorio pod vetrom promena. Pokušava da zaboravi haos, nastao posle rušenja sovjetskog režima i nove građevine se uzdižu u veliku visinu. Kinezi i Severnokorejci su dobro došli kao građevinska radna snaga. U 2004, u Primorju (4) je registrovan boravak 262 775 kineskih građana (većinom turista) i 13 294 Severnokorejaca.

“Sreo sam više od stotinu radnika, koji su radili na gradilištima, u Vladivostoku i svi su mi rekli da dolaze iz Pjongjanga, što me je mnogo iznenadilo” priča jedan pastor. “Raspitao sam se i saznao da kompanije više vole da zapošljavaju ljude iz severnokorejske prestonice, jer za njih rad u gradu ne predstavlja veliki kulturni šok. Oni se bolje prilagođavaju. A takođe se tako ograničavaju i pokušaji bekstva”.

Postoji šest kompanija sa oko 3 000 radnika. “Brzi, jeftini, vični poslu” – to su reči kojima lokalna štampa opisuje korejske radnike. “Pristaju na isplatu posle potpuno završenog posla”, poverava nam se jedan preduzetnik. Da bi izgladili jedan zid ili prekrečili stan, pojedinci traže njihove usluge. Naravno svi u Vladivostoku znaju da im život nije ružičast. Spavaju na gradilištu, rade kao marva, ali ljudi o tom imaju različit stav: “najzad oni zarađuju novac”.

Ovo je pogrešan stav, jer izopačenost Kim-Il-Xongovog režima, ne poznaju granice (5). Kompanije o kojima je pastor govorio ne daju im platu za njihov rad, kako bi neko naivno mogao da petpostavi. Wihov zadatak je da im pokupe pasoše, zatim da ih nadgledaju da ne pobegnu, i najzad da plate porez. Na radnicima je da pronađu poslodavce preko ličnih veza ili malih oglasa. Bez obzira da li su našli posao, privilegija boravka u Rusiji ima svoju cenu: kompanijama se svakog meseca mora isplatiti suma u protivvrednosti od 250 evra. To je mnogo novca u regionu gde profesor univerziteta zarađuje 125 evra mesečno.

Samo jednim životinjskim radom, na više gradilišta istovremeno, može se otplatiti ovaj “dug”, podmiriti troškovi svakodnevnog života, i možda nešto novca ostaviti na stranu. Neki ne mogu da izdrže “bilo je isuviše teško i već posle nekoliko meseci želeo sam da se vratim u Koreju”, objašnjava jedan radnik koji je potpisao ugovor na pet godina. Živi u jednoj sobici sa još tri zlosrećnika, ali uprkos svim naporima, ne uspeva da spoji kraj s krajem. Ipak se nada “čim prikupim nešto novca vratiću se u Koreju, i pokušaću da odem u Maleziju ili Kuvajt. Priča se da su tamo bolje zarade.”

Bez obzira na to da li se radi o logorima za sečenje šume, o porodilištima ili o seoskim farmama, velika nesreća prati sve vernike režima, koji im pod vidom raja nudi pakao. Neko od njih, uprkos onom što će zadesiti njihove porodice, spas traže u bekstvu. Pošto je godinu i po dana radio kao rob, a za to dobio smešno malo novca, jedan od naših sagovornika se odlučio na bekstvo. “Pobegao sam jedne noći oko dva ili tri sata izjutra. Bilo nas je četvorica. Nismo mogli da uđemo u voz, jer postoji nalog da nam se ne izdaju karte. Morali smo da unajmimo šofera da nas odveze do mesta gde je moguće kupiti voznu kartu.”

Beguncima, od kojih je jedan znao nekoliko ruskih reči, bilo je važno da prežive: “Kretali smo se stalno u grupi. Bili smo blizu kineske granice, u oblasti gde ima rudnika uranijuma. Godinu dana smo radili na jednom gradilištu, koje je zavisilo od rudnika. Godine 1999. došli smo u Vladivostok, sa namerom da pređemo u Južnu Koreju.” Živeti u tajnosti to je prava kalvarija... Stalno se bojim da će me uhvatiti policija. Evo već šest godina živim u okolini Vladivostoka.”

Korejska fizionomija predstavlja veliki problem u oblasti gde policija traga za ilegalnim kineskim radnicima. Koliko se njih skriva u Rusiji? Pastor pominje brojku od 2 000 osoba, raspoređenih duž transsibirskog puta, koji spaja Vladivostok sa Moskvom.

Na osnovu Konvencije Ujedinjenih nacija o izbeglicama ovi ljudi mogu zatražiti azil, ali im Kremlj ne izlazi u susret (6). Ako neki od ovih Severnokorejaca padne u ruke policiji, ona ga gotovo automatski šalje natrag u njegovu zemlju. A to znači od jednog zla još gore.

1. Grad u oblasti reke Amur.

2. Habarovsk, smešten 1 000 km severno od Vladivostoka je prestonica oblasti na najdaljem istoku Rusije.

3. Osnivač Narodne demokratske republike Koreje, preminuo 1994. Nasledio ga je sin Kim Il Yong.

4. Oblast Vladivostoka.

5. Videti Selig S. Harrison “Derrier la facade du ragume de Pyongyang”, Le Monde diplomatiljue, septembar 1998.

6. Kina vodi još represivniju politiku. Prijavljuje severnokorejske izbeglice. Ko im pruži pomoć rizikuje sedmogodišnju robiju.

Alen Devalpo