Dinkić se stvarno prevario

KORI UDOVIČKI, EKONOMISTA

Ono što po mišljenju Vladimira Gligorova učesnicima ovdašnjih ekonomskih diskusija najviše nedostaje, toga Kori Udovički, bivši ministar energetike i bivši guverner NBS, ima i previše. Činjenica. Zato Kvartalni monitor, koji odnedavno izdaje Fond za razvoj ekonomske nauke kome je ona na čelu, često dolazi do iznenađujućih zaključaka koji demantuju ocene brojnih napamet-analitičara. Poslednji put Kori Udovički i saradnici demantovali su vrlo rašireno uverenje da je stopa investiranja u Srbiji niska, a naplata poreza na dodatu vrednost tako stabilno visoka da bi obećanja ministra za finansije o daljem smanjenju poreskog opterećenja plata bila održiva. Pored ljubavi za činjenice, Udovički gaji i ljubav prema stručnoj nepristrasnosti, pa posebnu vrednost ima i njena tvrdnja da je, u ekonomskom pogledu, 2005. godina bila mnogo bolja od 2004: snažan rast bruto društvenog proizvoda dublje je utemeljen nego 2004. godine, a i sve je krenulo da se oporavlja i to na širem frontu.

Vi ste podrobnom analizom utvrdili da su investicije u Srbiji zapravo 60 odsto više nego što su prikazivali zvanični podaci zanemarujući aktivnosti privatnih preduzeća i da su 2004. godine iznosile pristojnih 22,7 odsto BDP. U tom kontekstu mislite da je najava srpskog ministra za finansije da će iz privatizacionih prihoda država investirati milijardu evra populistička?

- Da, mislim. Populizam, bilo kako da ga definišemo, igra bitnu ulogu u toj najavi. Može se raditi i o dobroj nameri, ali postoje zablude na kojima se ta nameravana politika zasniva.

Morate ipak priznati da se na Ministarstvo finansija vrši pritisak da država više investira?

- Bez daljnjeg, struktura naše javne potrošnje je loša, čak i ako je visina javnih investicija potcenjena. Pa ako je ministar planirao da za milijardu evra poveća investicije, a za toliko smanji potrošnju negde drugde, ili smanji rasipanje koga takođe ima, onda u redu. Inače bi guverner morao da smanji kreditnu ekspanziju na trećinu ovogodišnje, kako ta milijarda evra ne bi imala dodatni inflatorni efekat.

Dobro, za šta bi onda trebalo da troši pare iz privatizacije?

- Po mom mišljenju, pare dobijene privatizacijom moraju da se čuvaju za budućnost kad nam budu dolazili neki drugi računi iz prošlosti na koje smo dosad mogli da zaboravimo, na primer čišćenje ekološke štete koju je izazvala naftna industrija.

Ipak, činjenica je da Srbija ima slabu infrastrukturu koja usporava privredni rast i da je regionalna neravnoteža gotovo skandalozna. Ima li država vremena da ostavi da se te dve stvari dalje pogoršavaju?

- Ne, ja i nisam rekla da treba da ostavi. Ponavljam, investicije treba povećati i povećati ih sada. Ono što ne treba povećati je ukupna potrošnja, odnosno, možda bi bilo mesta za jako malo povećanje. Ako nam BDP raste za šest procenata, ukupna javna potrošnja neka samo malo zaostaje za BDP.

Dakle, vi ne savetujete ministru finansija da reskira i iznad utvrđene ukupne potrošnje i investira u infrastrukturu i regionalni razvoj?

- Ne savetujem.

Ministar za finansije je još u predizbornoj kampanji obećao da će poresko opterećenje plata smanjiti sa 77 na 50 odsto. Sad je ozbiljno smanjenje najavio za 2007. godinu. MMF od njega traži da dokaže održivost visoke naplate PDV-a iz prošle godine, a vi sad tvrdite da ta održivost nikako neće biti potvrđena?

- Apsolutno. Mi smo utvrdili da će ravnotežni nivo PDV-a biti ispod onoga koji je ostvaren u 2005. godini. Mi ćemo ove godine imati pad naplate PDV-a u odnosu na prošlu godinu.

Znači da je ministar obećao ono što nije kadar ispuniti?

- Ja verujem da se on stvarno prevario. Svi smo se obradovali velikom skoku naplate PDV-a početkom prošle godine. I stvarno je izgledalo da sad može sve: negde treba seći poreze, mogla je čak nešto malo da se poveća i potrošnja. Ali kad pogledate celu 2005. godinu, PDV je pokazao da je moć države da poveća naplatu, odnosno obuhvat naplate uglavnom ispucan tokom 2004. godine sa fiskalnim kasama. Jasno je da se ona vrsta rasta poreskog prihoda koja je, uz smanjivanje poreskih stopa, ostvarivana od 2001. godine do danas, apsolutno više ne može očekivati. Stopa poreske naplate je već dosta solidna. Kad pogledate 2005. godinu, mnogo je postignuto od 2001. i kad su u pitanju porezi i kad je u pitanju potrošnja. To je vrlo impresivno i mora da se oda priznanje sadašnjem ministru finansija da je za ove dve poslednje godine uspeo da smanji javne rashode za četiri procentna poena.

Kad ste se poslednji put bavili svojim računima u energetici na neki način ste određenu grupu u EPS-u i oko EPS-a optužili za krađu, sad ste se opet prihvatili računa i praktično optužili NIS da zbog njega Srbija gubi 300 miliona evra godišnje. I to baš u trenutku kad nam NIS objavljuje da zbog nestašice para ne može da zaštiti Pančevo od ekološke štete koju mu nanosi. Vaš prvi račun je praktično ostao bez rezultata, šta sada očekujete?

- Nismo hteli da pokazujemo prstom ni na koga, pa ne mislim ni da je neko individualno ili grupno kriv. To je prosto serija događaja koji su vodili ka neefikasnosti. Mi smo u principu za privatizaciju NIS-a, ali ne za bilo kakvu privatizaciju. Protiv smo privatizacije u kojoj bi kupac dobio trenutnu tržišnu poziciju NIS-a osiguranu Uredbom o zabrani uvoza naftnih derivata, neplaćanjem prave rente na eksploataciju domaće nafte, maksimiziranom maloprodajnom cenom i akcizama nižim nego u zemljama u regionu. Kupac će sebe sto posto, hiljadu posto da osigura za ekološku štetu koju je prouzrokovao NIS njenim prebacivanjem na našu državu. Pa bi zahvaljujući pomenutoj tržišnoj poziciji NIS-a, sa današnjom modernom tehnologijom i investicijama koje će napraviti, imao ekstradobit od oko 300 miliona evra godišnje. Ne želimo da se privatizujemo tako što ćemo nekom dati takav poklon.

Kažete da ovim računom niste hteli da isprovocirate ni pitanje treba li nam NIS, ni treba li da zatvorimo rafinerije. Ali ako uzmete u obzir da kao glavni kandidati za kupovinu naših rafinerija figuriraju OMV i Lukoil, koji imaju rafinerije u regionu, šta bi bio njihov motiv da zadrže u životu i naše rafinerije?

- Vaše pitanje bi još davalo osnova da se čovek zamisli da je postavljeno do 2004. godine. Ali sada kad je postalo jasno koliki je manjak derivata u svetu, apsolutno je ključno da država reguliše stvari kako treba. Pre svega ja bih volela da verujem, i zapravo verujem, da Lukoil i OMV nisu jedini kandidati za kupovinu rafinerija. Oni su sada najprisutniji, i pravo da vam kažem, imam informacija da i te kako rade na PR-u koji pravi famu kako su oni jedini mogući kupci. A to uopšte nije tačno. Samo pogledajte ko su bili kandidati za kupovinu rafinerija u Turskoj, koje su bile u isto tako lošem stanju.

Ceo niz kompanija se nudio da ih kupi. A ukoliko bi se ubrzao i realizovao projekat naftovoda Konstanca-Omišalj, tu bi moglo da bude još rafinerija jer postoji tražnja.

Protiv NIS-a je iz Pančeva podneta krivična prijava, a vodi se i jedan ozbiljan privatni sudski spor zbog nanete ekološke štete. Ukoliko bi taj spor bio dobijen, da li ste imali procena o tome koliko bi obeštećenje NIS morao da plati za nanetu ekološku štetu, recimo, gradovima gde se nalaze njegove rafinerije?

- Obeštećenje je jedna tema, a druga tema je visina troškova čišćenja kako bi se celo okruženje dovelo na nivo evropskih ekoloških standarda. A onda, svaka pumpa i Lukoila i Jugopetrola sada, i to dobrano, krše evropske standarde o ekološkoj zaštiti. Investicije koje su potrebne da se sve to dovede na potreban nivo, ogromne su. Koliko je to tačno, ja procenu nemam.

Ima li NIS te pare?

- Nema, nema ni približno. To bi mogao da bude faktor koji bi obeshrabrio ozbiljnog kupca. U to bi država trebalo da investira vrlo ozbiljno. Po mom mišljenju, država neće uopšte da pretera ako ceo iznos dobijen prodajom NIS-a nameni ekološkom čišćenju.

Takvo je stanje?

- Da. Mada ne verujem da postoji iko u Srbiji stručan da vam da pouzdanu procenu o razmerama toga.

Skuplji od Bugara Na primeru NIS-a koji, po vašem mišljenju, ima i deset puta više zaposlenih nego što je potrebno, tvrdite da su troškovi rada znatno niži u Srbiji nego u Evropi, pa da je NIS tom niskom cenom rada skoro kompenzovao višak zaposlenih? - Da. Je li to neki odgovor upornim tvrdnjama da su troškovi rada kod nas visoki? - Ne, zavisi sa kim se poredite. Bez daljnjeg su troškovi rada kod nas viši nego u Bugarskoj… Ili u Kini? - Za Kinu nam je jasno. Ali za Bugarsku čovek se pita da li su stvarno toliko produktivniji i ja sada nemam odgovor. Moramo jako pažljivo da izvršimo neka istraživanja. Mislim da mi imamo sive ekonomije visokog kvaliteta i visokog nivoa kvalifikovanosti. Ako je to tačno, onda bi bilo važno da se pod hitno usmerimo na ugrađivanje u međunarodnu podelu rada među onim zemljama koje ulaze u takozvanu podizvođačku industriju – ovo u čemu se sada Indija proslavlja. Sad imate da američke banke za kreditne kartice imaju call centre u Indiji. Savremena tehnologija je omogućila da vi mnoge aktivnosti možete da podugovorite nekim zemljama, nekome daleko. Hoćete da kažete da naš narod možda masovno pruža neke intelektualne usluge? - Ne, nije to masovno, ali naš narod ima taj kapacitet. To mora da se istraži. Ali kako to utiče na cenu rada? - To podiže cenu rada. Mislim da kod nas dve stvari podižu cenu rada u odnosu na Bugarsku. Jedna je ta siva ekonomija visokog kvaliteta, a druga je naša velika emigracija. Zahvaljujući velikim doznakama iz inostranstva, kod nas ljudi mogu da žive dobro i ako ne rade. To se zove rezervna nadnica. Znači, vi znate da to sigurno imate, a posao prihvatate samo za platu višu od toga. Dokod vam je rezervna nadnica viša od onoga što se nudi na tržištu, vi nećete da radite. Ako je sve to tačno, baš to naše troškove rada čini višim nego u Bugarskoj koja je slične produktivnosti. Ipak, naš trenutno vrlo jak i širok front rasta izvoza potvrđuje da nam trenutno nekonkurentnost u smislu nekih cena, nije glavni problem.