Srpski Sokarides

Gospodin Veljković opravdava brutalni napad grupe beogradskih silnika (on ih naziva “gejacima”, a ne bi me čudilo da se i on nalazio među njima) na mladiće i devojke koji su javno manifestovali svoj seksulani identitet. G. Veljković kaže: “Ako je svačija seksualna orijentacija (kakva bila) privatna stvar ili problem svog ‘vlasnika’, čemu onda isprobavati strpljenje onih koji to ne mogu i neće (podvukao V.P.) da razumeju i prihvate kao normalnu javnu pojavu.” Preuzimajući funkciju neprikosnovenog arbitra koji zna/određuje šta je normalno a šta nije, g. Veljković nipodaštava slobodu javnog izražavanja, tj. pravo da svaki građanin kaže/izrazi ono što misli/oseća, bez bojazni da će zbog toga biti kaštigovan, i bez obzira da li neko “može ili neće” da prihvati suprotno mišljenje/osećanje. Što je najstrašnije, rezonovanje g. Veljkovića počiva na egotističkom nastojanju da se sve što predstavlja manjinu proglasi nenormalnim, a što zorno negiraju mnogobrojni oblici organskog života.

Zaprepašćen bezobzirnošću ovakve “poruke”, pomislio sam da ne ulazim u diskusiju sa jednim isključivim, arogantnim i netolerantnim čovekom, ali je moja urođena sklonost prema “dramatičnom diskursu” preovladala, naročito kada sam malo bolje proučio fenomen o kome je reč. Iako moja profesija nije psihoanaliza niti seksologija (premda sam dve godine redovno pohađao kurseve opšte psihijatrije na NYU, a potom aktivno učestvovao u radu harvardske laboratorije za ispitivanje sna – što mi je pomoglo prilikom pisanja studije o oniričkom filmu), nedavna smrt američkog psihijatra dr Čarlsa Sokaridesa podstakla me je da – makar i naknadno – podignem glas protiv “gejačkog” napada na beogradsku gej omladinu. Odluka da se podrobnije upoznam sa psihoanalitičkim i genetičkim shvatanjem homoseksualizma nije predstavljala teškoću pored ogromne stručne literature u harvardskoj Vajdnerovoj biblioteci, i vrhunskih stručnjaka u navedenoj oblasti, od kojih mnoge lično poznajem, a sa pojedinima sam sarađivao na predavanjima i konferencijama.

Tačno je da se, još uvek, ne može sa aposolutnom sigurnošću i neophodnom dokumentovanošću zaključiti da li homoseksualizam predstavlja “adaptacionu posledicu poremećaja u psihoseksualnom razvoju individue”, ili je rezultat “genetičkog ustrojstva i fizičke konstitucije pojedinca”, čak i nakon rezultat objavljenih u studiji “Istraživanje genetičkog uticaja na seksualnu orijentaciju” Majkla Bejlija (Bailey) i Ričarda Pilarda (Pillard), o čemu je “Wuzvik” – na naslovnoj strani – pisao: “Naučnici konačno utvrdili genetički uzrok homoseksualizma” (1992). Ista nedovoljnost dokaza opterećuje istraživanja psihoanalitički orijentisanih stručnjaka, o kojima g. Veljković iscrpno govori u svom tekstu. Imajući to u vidu, besmisleni su pokušaji jedne grupacije da obezvredi makar i delimične rezultate istraživanja druge grupacije, kao što čini g. Veljković, ne libeći se da netačno okarakteriše odluku Američke psihijatrijske asocijacije (APA), koja je, 1973. godine, skinula homoseksualizam sa liste psihijatrijskih poremećaja registrovanih u službenom “Dijagnostičko-statističkom priručniku”.

“Užasnut” izvršenom promenom, g. Veljković okrivljuje “pro-gej genetički lobi” za donošenje “sramne odluke”, koju proglašava “megazločinom savremene psihijatrije”. Neverovatno je da jedan lekar manipuliše podacima u cilju lansiranja sopstvenog ideološkog stava, ne prezajući od izvitoperavanja činjenica, poput njegove tvrdnje da su “američki studenti bili izbacivani sa studija zbog ‘delikta’ mišljenja izjavom da homoseksualnost nije normalna stvar” (da se to zaista dogodilo, izbačeni studenti bi svakako bili obeštećeni stotinama hiljada dolara u sudskom pocesu). Boreći se za “pravu” stvar, g. Veljković koristi sredstva kojima se služe beskrupulozni političari. Tako je, prošle godine (u jednom pismu “Politici”) tvrdio je da su promene u Priručniku APA izvršene po nalogu američke administracije, koja je odlučila da otvorenim homoseksualcima omogući služenje u američkoj armiji, što je čista izmišljotina, kao i njegova optužba da ja, kao “superiorni Amerikanac” želim da “primitivnu rulju sa Balkana prosvetim velikim američkim dostignućima osvojenih seksualnih, socijalnih i svih drugih sloboda i prava homoseksualnih”, sa ciljem da nateram Srbe “da ne misle svojom glavom jer Veliki brat misli umesto njih”. Neverovatno! Da li postoji granica u fabrikovanju laži, i odmerenost u ispoljavanju besa što se koti pod okriljem nacionalističke zagriženosti?

Pročitavši najveći deo zapisnika sa sastanaka na kojima se raspravljalo o izmenama u Priručniku AP, ni na jednom mestu nisam pronašao bilo kakvu indikaciju da je “gej lobi” orkestrirao “najveću prevaru u savremenoj nauci”, kao što insinuira Veljković. Suprotno njegovoj tvrdnji, upravo su zagovornici psihijatrijskog pristupa homoseksualizmu/lezbejstvu (predvođeni dr Sokaridesom) delovali destruktivno, često i bezobzirno, u nastojanju da proguraju svoj ideološki program, ali je – ipak – prilikom glasanja, preovladao zdrav razum, kao i humanističko-etička odgovornost prema lekarskom pozivu. Da je g. Veljković bio član navedene asocijacije, ne sumnjam da bi se stavio u službu dr Sokaridesa, čak bi mu možda predložio “gejačke”, da ne kažem “balkanske” metode obračunavanja, koja tako svesrdno podržava. Jer, g. Veljković nedvojbeno veruje u apsolutnu tačnost svoje “teorije”, on zna sve, čak je i vidovit kada predviđa da “američki san o otkriću ‘gena homoseksualizma’ nema baš nikakvih šansi ni za milion godina.” (A šta posle toga?!) Za razliku od njega, “globalistički nastrojeni zapadnjački naučnici” priznaju svoju “nesposobnost” da predvide konačan rezultat istraživanja u ovoj oblasti. Svi, ama baš svi, stručnjaci sa kojima sam razgovarao, smatraju da, verovatno, čitav niz faktora, uključujući genetičke i fiziološke, uzrokuju seksualnu naklonost prema istom polu (ili prema oba pola), i da je nerazumno tvrditi kako je po sredi isključivo “pogrešna adolescentna fiksacija na jednog od roditelja”.

Svestan sam da, u ovoj diskusiji, Veljković može da navede mnoge kontraargumente; međutim, za praktičnu stranu rasprave o homoseksualizmu, psihijatriji i društvu, mnogo je značanije kako se stručnjaci, političari i građani odnose prema jednom kompleksnom, još uvek nedovoljno istraženom, psihofizičkom fenomenu – bez obzira na to koju naučnu struju zastupaju. Svest o tome da je, u današnjem svetu, jedna manjinska grupacija diskriminisana, nalaže da joj se pruži pomoć, ne nasilnom “promenom” seksualnog identiteta (takva praksa je potvrdila da posledice mogu biti katastrofalne za duševno stanje psihijatrijski “preobraženih” pacijenata), nego prihvatanjem homoseksualizma/lezbejstva kao jedne od prirodnih – odnosno drukčijih – oblika seksualnog opštenja ljudi i životinja. Konačno, i Frojd je uporno tvrdio da homoseksualizam i lezbejstvo ne predstavljaju bolest, preporučujući da se takvim osobama omogući dostojan život i slobodno delovanje u društvu. Poput dr Sokaridesa, g. Veljković se “užasava” takve mogućnosti jer, kako ističe, “svake godine, mnogo miliona mladih ljudskih života u svetu besmisleno (sic!) ispada iz reproduktivne funkcije i porodično osmišljenog životnog puta,... to je globalni zločin (sic!!) protiv ljudskog roda (sic!!!).” Ovakvu ksenofobičnu deklaraciju teško je naći i u najekstremnijim neofašističkim izjavama.

Kada sam profesorima na psihijatrijskom departmanu harvardske Medicinske škole objasnio zbog čega se toliko interesujem za navedeni problem, ne prikrivajući ironiju, pitali su me da li je Beograd još uvek u Evropi. Odgovorio sam da naravno jeste, premda ne i svi njegovi žitelji. Upoznavši ideološki stav g. Veljkovića, kao i njegovo beslovesno protivljenje “tekovinama zapadnjačke civilizacije”, pretpostavljam da će knjiga, koju najavljuje, pokazati da shvatanje i delovanje ovog lekara pripada prvoj polovini 20. ako ne i drugoj polovini 19. veka. Na kraju: bez obzira na njegov odgovor, nemam nameru da sa g. Veljkovićem nastavim diskusiju o ovom problemu.

Vlada Petrić,

Harvard univerzitet

Homoseksualac i parada

Niko ne paradira seks nego protestuje protiv katastrofalne diskriminacije, činjenice da možete popiti batine samo zato što ste homoseksualac i to bez ikakve prethodne parade...

Moram da reagujem na članak u kome je homoseksualnost označena kao “(I): uvek tragična roditeljska greška, i kao (II): megazločin savremene psihijatrije”.

Pre svega, slaba mu je “naučna” argumentacija: G. Veljković navodi da su na uzorku od 106 ljudi doneti zaključci da je homoseksualnost roditeljska greška. Svako ko se imalo razume ustatistiku, zna da takav uzorak nije niti može biti reprezentativan, i lako je podložan statističkoj grešci. Takođe, uzorak je na homoseksualnim PACIJENTIMA. Qudi koji iz nekog razloga OSEĆAJU da su bolesni (recimo, ljudi koji su u takozvanom denial pa vide da imaju razvedene roditelje, pa to povežu sa svojim “poremećajem”). Znate, ići kod psihijatra nije mala stvar, niti u Americi, pogotovo šezdesetih godina. Znači, ti ljudi su osetili potrebu da idu doktoru zbog tegoba koje su osećali. Velika je mogućnost da među ljudima koji se jave psihijatru ima ljudi koji dolaze iz porodica koje su relativno nezdrave. Voleo bih da vidim šta bi rekao g. Veljković da naiđe na uzorak od 106nehomoseksualnih pacijenata – da uradi tu frekvencu “normalnosti” porodice, te da uvidi odatle kako to izgleda. Ovo mu je predlog za naučnu studiju, ako je uopšte naučnik, a čini mi se da je ekonomista, što malo govori o njegovom znanju psihijatrije. No ako je imao ijednu statistiku na višoj ekonomskoj školi, mogao je da spozna manjkavosti studije koju navodi kao presuđujuću u određivanju homoseksualaca (inače, upravo ovo je opovrgnuto nizom savremenijih studija). Savremena nauka ima dovoljno informacija o tome, i apsolutno je izlišno to raditi, ali g. Veljković bi to trebalo da uradi (ili makar istraži) radi sebe. Napokon, šta je sa ogromnim brojem homoseksualaca koji nisu odrasli u porodicama koje nisu s odlikama koje navodi g. Veljković, ekonomista.

Dalje, u jednom drugom razgovoru za novine, koji se može pronaći na Internetu, g. Veljković bi lečio homoseksualnost incestom. Dakle, napao bi nešto što većina psihijatara ne klasifikuje kao bolest, nečim što se i moralno, a i medicinski, posmatra kao devijacija. Da li NIN zaista vidi ikakvu korist u objavljivanju članaka ovakvih autora?

Kad su se američki crnci borili za svoja prava, niko se nije bunio kome je god bilo stalo do nekakve pravde. Kad smo svi zajedno obaraliMiloševića od 1996. do 2000. jer smo se osećali potlačeno i diskriminisano od strane režima, svi su nam aplaudirali... Zašto je onda problem da se protestuje protiv diskriminacije na osnovu seksualnog ponašanja?

Niko, ponavljam, ne paradira seks, nego protestuje protiv katastrofalne diskriminacije, činjenice da možete popiti batine SAMO ZATO STO STE HOMOSEKSUALAC, i to bez ikakve prethodne parade... G. Veljković se istina ograđuje od Obrazovača i sličnih fašističkih huligana. Ali to je mnogo slabije od poruke koju šalje, a to je da je populacija ljudi bolesna i žrtva nekakvih psihologa koji ne žele da priznaju da tu bolest već ohrabruju na normalan život jer uslovljavanje elektrošokovima, utvrđeno je, ne deluje na promenu seksualnog ponašanja. Možda bi trebalo svi da krenemo u incest po Veljkoviću... Iskreno se nadam da nije probavao tu terapiju – ni na sebi, a ni na drugima...

Miodrag i Suzana Veljković

Kolambus, Ohajo, SAD