Umiranje ništa ne boli

Na filmskom festivalu u Moskvi 2003. godine dobio sam lepe batine, srebrnu nagradu za životno delo S. F. Bondarčuka i fotografiju od Alle Sergejevne. Već godinama naslućujem da ću biti prebijen ako ne u Čačku, ono na Zlatiboru ili u Beogradu. To osećanje da ću biti bijen dobio sam dok šetam i dok pored mene brzo prolaze noge u patikama, čiji šum iza sebe ne čujete. Da ću dobiti batine imao sam i još jedan razlog. Gde god sam video mlađe ljude, čak i decu, video sam da sa strašću nose u rukama one kratke bejzbol palice.

Očekivao sam da se sretnem sa Allom u Moskvi. U hotelu Rusija imali smo dve votke sa kriškom meseca od limuna. Ona je otišla sa mužem. Kao što je pesnik davno napisao – nije rekla da ima supruga. Ostao sam s votkom i crkvenim zvonima koja su mi otkucala dva sata posle ponoći. Divno vreme za još jedno pivo i smrznutu ribu. Imam malu ulicu i naziv kafea – Tarkovski. Imam veliku varoš koju ne čujem iza sebe jer je i u Moskvi prepuno patika od kojih ne čuješ da li neko ide iza tebe. Ali ja sam čuo – bio je to snažan udarac šapom desne ruke, pretpostavljam, u predelu vrata, tik ispod frizure, sa lako prisutnim mirisom „briona”. Padam na zemlju i mislim da je to ona obična šala kada vas sretnu iza leđa prijatelji i ruknu dlanom po leđima. Padnem, sad to osećam kao usporenu kameru koja snima, ali tresak tela i, srećom, trave i dalje cveta, prvi udarac u vrat nastavljen je s druge strane levom rukom preko srca koje se pravi ludo, i dalje udara. Još nisam dodirnuo tu travu do korena, kada me je opalilo kao iz kornera, levom nogom. Uvek sam sa nosom imao problemom. Celog života od one devijacije septime kijao sam pa sam kao sitnom kišom zalivao prolaznike preko ulice. Udaren nos, osetih da se ispravio. Nije kinuo od udarca. Ali veću opasnost imao sam od udarca desne noge među oči čarne. Imao sam oči koje vole da gledaju ironično i sada posle udaraca gledale su kao budale. Uspeo sam da viknem: Milicija! Kao da je to napadačima bio znak, bila dvojica, šutiranje i šuketanje nastavilo se takvom brzinom da se oči zatvoriše, i puls, i uvo. Umirem, bog te mazo, i obradovah se – kreten. Pa umiranje ništa ne boli, skoro sam se osmehnuo jer sam osetio da ću skoro poleteti s nadom da će me uzeti prvi oblak. Odneti na nebo. Video sam i Boga s grupom svetaca kako me radosno očekuju. Idem u raj, nek' još malo biju jer ću se ovako fino osećati dok umirem, i još bolje kada budem stupio pred WEGA. Video sam anđele kako mese pitu od jabuka, dok jedna devojka, ista Alla, viče anđelu: sutlijaš. Voleo je sutlijaš kada je bio živ. Da potvrdim smrt, opet sam viknuo: milicija! Stvarno, udarci postadoše još lepši. Ja sam se čak nameštao, isturao sam jetru jer sam nekada imao žuticu. Uz veselje da je smrt fina devojka koja te grli. Ništa od onoga što su tvrdili Grci i Gete. Da se u poslednjim trenucima sećamo celoga života. Krivak. Koji Frojd, i psihoanalitičari, da se ljudsko biće ne može osloboditi ove napetosti da će jednoga dana umreti. Ja lepo osećam da imam taj dan u Moskvi, i da ništa ne vidim ono u jednoj sekundi, kao ceo život. Jok. Samo čekam taj udarac i da srcu kažem – ćao. Veseo u umiranju čudio sam se što sam se toliko plašio smrti kada me je narednik Brko 1941. godine, mesec decembar, udarao korbačem, dvadeset pet batina. Brko, koji mi je usput šaputao da je gimnazijalce u Kragujevcu on sa svojim komandantom Marisavom svrstavao u red za streljanje. Da sam znao ovo što sam saznao umirući u Moskvi, mogao sam naredniku da viknem – pucaj. Nečim sličnim – pucaj – uspeo sam još jednom da moja dva napadača naljutim do zločina kada sam poslednji put viknuo: milicija!

Besan sam bio. Kada me je u bolnici za ruku držao filmski kritičar Zeka. Sutlijaš, rekoh, ali to Zeka nije razumeo.

Hapy end, koji nikada nisam gajio u filmovima. Ne, Alla me nije obišla. Hiljadu evra mi je bilo maznuto iz yepova. Skandal na festivalu, samo da novine i televizija ne saznaju. Utešili su me gubernator i koverat u kojem je bilo hiljadu dolara. Sa tim parama ulazim u novi film s nadom da će me on ubiti.

Puriša Đorđević