Oblikujući činilac

Odstupajući u izvesnoj meri od stila i duha dramatizacije “Ranjenog orla”, koju je još pre više od tri decenije uradio Borislav Mihailović Mihiz, Alisa Stojanović je ponovo aktualizovala pitanje šta bi danas u scenskoj verziji tog romana trebalo da bude pravi predmet parodiranja.

Prigušivanjem u predstavi onoga što je u komadu lokalno, što spada u određeno vreme i čvrsto fiksiran društveni milje, ona je odgovorila da to nije ni odavno iščezli malograđanski svet srpske palanke, ni njegov moral, ni običaji i merila na kojima su se oni zasnivali. U njenoj predstavi je zapravo istaknuta ambicija da se tretira ono što je večno i univerzalno, da se pokaže kako banalnost svakidašnjice nagriza i razara sve što je odista značajno u životu: zakone srca, bračnu sreću, pojam časti. A to je pokušala da postigne otkrivanjem i ismevanjem srodnosti između jednog od vrhunaca srpske trivijalne književnosti i današnjih latinoameričkih televizijskih serijala.

Takav pristup, međutim, sadržao je i jednu izgleda nezaobilaznu zamku. Da bi se pokazala ta veza, u predstavi su tehnički postupci preuzeti iz drugih, modernijih medija često potiskivali pozorišna izražajna sredstva, radnju su više od glumaca usmeravali i dopunjavali slikoviti panoi u pozadini pozornice, a osobito video-projekcije upečatljivih ključnih prizora i simuliranih anketiranja takozvanih običnih građana na ulici, u stvari učesnika u prethodnom izvođenju “Ranjenog orla”, dakle ono što spada u domen televizije. To se, dabome, ne odnosi na Jelenu Đokić, Nenada Jezdića i Dušanku Stojanović, čiji je udeo u predstavi, u ulogama Anđelke, Gojka i Mir-Jam, bio i te kako značajan, pri čemu dvoje prvih, i kad su karikirali likove, nisu prekoračivali granice životno mogućeg, psihološki verodostojnog, dok je treća najčešće uspevala da dramatizuje svoje i opisne i ironične komentare, da ih organski uklopi u dramska zbivanja.

Ali, čak ni ti glumci, kojima nije pružena prava šansa da iskoriste svoj komičarski dar u punom opsegu, nisu mogli da izmene utisak da je nova postavka “Ranjenog orla” zanimljivija više s formalnog nego sa suštinskog stanovišta, uprkos nastojanjima Alise Stojanović da prvo uskladi s drugim.