Iranu sudbina Hirošime?

Javno pokazivanje u Teheranu posuda s nečim što je, tvrdi se, uzorak iranskog laboratorijski obogaćenog uranijuma, potkrepilo je prošle nedelje političku histeriju

Vašingtona povodom tobožnje opasnosti da Iran proizvede nuklearnu bombu. Opasnost je očigledna – ali, ona je u tome što Amerika može iskoristiti režiranu krizu i (pre nego što se rasprava završi) ispaliti na Iran svoju atomsku bombu. Bušovu administraciju u tom smislu odavno “svrbe ruke”.

Bilo bi to prvi put posle američkog napada na Nagasaki i Hirošimu, pre više od 60 godina. Jedna Hirošima priređena sada i Iranu možda bi lišila SAD problema političke neposlušnosti Teherana. Međutim, niko u svetu, pa ni Vašington, nije u stanju da predvidi pravac kojim bi događaji krenuli kada se konačno ukloni poluvekovna barikada suzdržavanja nuklearnih sila od “prve upotrebe” tog oružja.

DODATNO VREME: Iranska “bomba” nije bomba. Reč je o uzorku laboratorijski obogaćenog uranijuma, na kraju ciklusa višegodišnjih eksperimenata, objašnjenih nastojanjem zemlje da osvoji sopstvenu proizvodnju mirnodopske nuklearne energije.

Slično stremljenje smatra se zakonitim pravom svake suverene zemlje – pod uslovom da istraživanja i osvajanje tehnologije ostanu pod stalnom kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Cilj njenog nadzora je da se eventualnom intervencijom Agencije spreči preskok “osmatranog” u istraživanjima, preko praga svojstava prikladnih ekonomskoj upotrebi, u polje vojno.

Osvajanje procesa obogaćivanja uranijuma podrazumeva potencijalnu sposobnost da neko proizvede i oružje – međutim, u saradnji sa IAEA, to ne bi moglo proći nezapaženo. Zahtevalo bi dodatni istraživački rad i vreme i predstavljalo bi korak dalje.

Sama američka vlada je procenila da bi Iranu za takav korak bilo potrebno još pet do deset godina, a “Internešnel herald tribjun”, koji minulih dana navodi tu pojedinost, dodaje da ima stručnjaka koji smatraju da bi to bilo neizvodljivo pre 2020. godine.

Ideja Irana da samostalno izvede čitav proces datira još iz vremena šaha Reze Pahlavija sedamdesetih godina prošlog veka. Ipak, šah je bio saveznik SAD i Amerika nije imala ništa protiv da jedna regionalna sila i, uz to, američki saveznik, poseduje nuklearno oružje.

Naopako po odnose sa SAD, islamska revolucija imama Homeinija ustoličila je na vlast u Teheranu verske i nacionalističke snage protivne dominaciji Amerike u regionu Bliskog istoka. Štaviše – čak aktivne političke pobornike ujedinjavanja šireg fronta protiv sile o kojoj se govori da je neprijatelj svih muslimana, te izaziva ratove da bi vladala uz pomoć insceniranih protivurečnosti i da bi se lakše dokopala njihove bliskoistočne nafte.

Ovakav stav Irana naglašen je nedavnom izbornom pobedom i dolaskom na čelo zemlje političkog konzervativca Mahmuda Ahmadineyada, koji je programu nuklearne osposobljenosti Irana pridao značaj prekretničke misije, nečeg što je mnogo više od materijalne činjenice. Pod rukovodstvom Ahmadineyada, osposobljenost Irana za samostalno obogaćivanje uranijuma preobražena je u pitanje međunarodnog, muslimanskog i zatim unutrašnjeg političkog prestiža (u pretežno zakulisnom odmeravanju struje koja vlada i bloka tzv. reformista).

PONOS I PRKOS: “Nuklearno pitanje” postalo je u tom smislu nešto mnogo više od proste osposobljenosti za samostalnu proizvodnju energije – kroz istupanja vlasti to pitanje je ponuđeno kao platforma za zbijanje redova nacije oko vlasti Ahmadineyada oko američkog političkog neprijatelja.

Kada je (u utorak, 11. aprila) podigao uvis posudu iz laboratorije, u njoj nije bilo ničeg materijalnog zbog čega bi svet trebalo da se oseća uznemirenim. Posedovanje i proizvod uzorka takvih odlika nisu proskribovani. Iran ima svega 164 centrifuge. Da bi osigurao dovoljno goriva za elektrane, potrebno mu je da raspolaže kaskadama centrifuga sa hiljadama jedinica tog uređaja. A da bi proizveo atomsko oružje, morao bi i da značajno napreduje u već postignutom i da poseduje dalje hiljade i hiljade centrifuga.

Što je najvažnije – ne postoji ni jedna jedina izjava koja bi ukazivala da je zemlja izabrala put ka osvajanju proizvodnje nuklearnog oružja. Naprotiv, postoji više puta ponovljena spremnost Teherana da ne prekida saradnju sa Međunarodnom agencijom za nuklearnu energiju.

Ipak, kada je Ahmadineyad pokazao celom svetu “svoje epruvete”, u njegovoj pozi, rečima i inscenaciji događaja bilo je mnogo onog što i jeste američki problem – potenciranog nacionalnog ponosa, rešenosti na nepovinovanje i prkosa.

“Ja formalno objavljujem da je Iran pristupio klubu nuklearnih zemalja”, citiran je Ahmadineyad. “Našoj naciji nije potrebno da svoju snagu izvlači iz nuklearnog arsenala. Ona se oslanja na uzvišenu veru unutar iranske i islamske kulture”, citiran je.

Govorio je u prisustvu vojnih starešina, verskih ličnosti i studenata, čije je oduševljenje prenosila nacionalna televizija. Reporteri televizije zaustavljali su i anketirali prolaznike na ulicama – nisu li oni radosni zbog ovog velikog trenutka Irana?

Ovakvo trijumfalno raspoloženje nije vladalo u prestonicama tzv. međunarodne zajednice. Wene organizacije i diplomatija iscrpljivali su se pre toga mesecima u nastojanju da se Teheran navede da odustane od samostalnog obogaćivanja urana – u zamenu za snabdevanje gorivom za svoje nuklearne elektrane spolja, recimo iz Rusije.

Rusija i Kina, zemlje koje prema režimu Ahmadineyada ne vode neprijateljsku politiku, i koje, svaka iz svojih razloga, ne glasaju za kaznene mere Saveta bezbednosti prema Iranu, trudile su se da uvere Iran da bi takav korak bio oportun. Uklonio bi formalne razloge za pritisak. Osim toga, učinio bi spokojnim Moskvu i Peking. Tamo takođe ne bi voleli još jednu nuklearnu silu u regionu, makar i u nekom dalekom trenutku budućnosti.

NEMA KOMPROMISA: Politički ulog Ahmadineyada na kartu afirmacije Irana u vodećoj ulozi, u trenutku sve šire rasprostranjenog neprijateljstva muslimana prema SAD i Zapadu, nije, međutim, dopuštao kompromis. I mogućno je da upravo taj veliki dobitak u prestižu, ako Iran izađe iz svega kao pobednik, najviše i draži ratobornu Ameriku. Formalno, Vašington se ne odriče daljeg dejstva sredstvima diplomatije. Međutim, uporedo pruža i sve više dokaza za pretpostavku da, u stvari, ubrzano sprema rat, bez pravno održivih razloga. Kao i u Iraku, kada je najpre pripremljena anglo-američka agresija, a onda izmišljen nepostojeći povod za napad – tobože postojeće oružje za masovno uništavanje.

Američki vodeći novinski istraživač Sejmor Erš objavio je u “Wujorkeru” tvrdnju da predsednik Buš ne samo da je već pripremio napad na Iran, već se još zabavlja idejom o prvoj posleratnoj upotrebi nuklearnog oružja.

Među pripadnicima oružanih snaga SAD, i u međunarodnoj zajednici, “raste uverenost da je krajnji cilj predsednika Buša u nuklearnoj konfrontaciji sa Iranom promena režima”, i da se pripreme za napad obavljaju “ubrzanim tempom”, citiran je novinar – čiji navodi, zasnovani uvek na lično dobijenim i više puta proverenim informacijama, još nijednom nisu bili netačni ili opovrgnuti.

Bela kuća je smesta reagovala. Predsednik Buš je izjavio da SAD, u rešavanju ove krize, i te kako računaju sa sredstvima diplomatije. Međutim, nije demantovan navod da predstoji preduzimanje napada, niti je rečeno da upotreba nuklearnih sredstava ne dolazi u obzir. Buš želi da ga pamte.