Stepenice za pakao

Ta se znamenita definicija sudbine pripisuje raznima, najčešće Marksu, katkada i Čerčilu, ali je – mislim – Šekspirova. Glasi: Istorija se prvi put događa kao tragedija, a ponavlja kao farsa. Lepo rečeno. S tim da nas iskustvo tera na oprez: jer, svaka je farsa, izmeštena sa pozorišne scene u život, tragična, dok mnoge tragedije, posmatrane sa famozne istorijske distance, deluju savršeno farsično.

No, s onu stranu ove nedoumice, navedena definicija je, u originalnom izdanju, kao skrojena da u sebe sažme političko iskustvo Srbije (odnosno eks-Jugoslavije) u novijoj hronici vremena, uz poseban osvrt na ulogu subjektivnih snaga (političkih partija) u tom neveselom nasleđu.

Generator te traumatične istine, koja je okončana raspadom zemlje u nizu krvavih ratova, izolacijom i bombardovanjem, bila je Komunistička partija (kasnije SKJ), koja je, prisvojivši efekte oslobodilačkog rata protiv fašističkog okupatora, proglasivši ih proleterskom revolucijom, izvršila temeljno čišćenje društva od sumnjivih elemenata, kolebljivaca i ostataka poražene buržoazije; jednom rečju, gradske srednje klase, a sve u korist utopije besklasnog društva, utopije koja je potrajala pola veka na aparatima za reanimaciju.

Znamo kako se sve završilo. Završilo se poplavom krvi kao poslednjim izrazom bratstva i jedinstva. Kao drugde u Evropi, komunizam je i ovde propao zahvaljujući svojim – ajmo reći – unutrašnjim protivurečnostima, koje su ga istrošile do neupotrebljivosti. Neko je dobro okarakterisao tu epohu kao tupo društvo. A to je prolog autentične tragedije. Paradoksalno ili ne, takvom toku stvari pogodovalo je ono što se zove višestranačje, koje je bilo paravan novoj iluziji, šarenoj laži o pluralističkoj demokratiji.

To je bio humus na kome su procvetale naslednice SK, SPS, JUL i neke druge partije, kasnije nazvane crveno-crnom koalicijom, koje su delovalo kao idealno, a zapravo pogubno jedinstvo suprotnosti. S jedne strane, SPS je inače propalu ideologiju socijalizma kao svetskog procesa zastupao njenim preoblikovanjem u tobože novo nacionalno pitanje, dok je, na drugoj strani, JUL podržavao taj kurs kao preduslov da se u budućnosti, u ovom XXI veku, definitivno ostvare ideali proleterskog internacionalizma.

Istini na volju, taj period dominacije crveno-crne koalicije, protkan izbornim prevarama, organizovanim kriminalom kao državnim poslom i pendrečenjem uličnih demonstranata, poslužio je za inkubaciju građanske opozicije, za stvaranje onoga što će u našim danima biti poznato kao demokratski blok (DS, DSS, SPO...).

Relativno dug period parlamentarnog i idejnog otpora diktaturi pogodovao je psihološkom profilu antimiloševićevske koalicije, koja je, i nakon svog dolaska na vlast, zadržala opozicioni predznak (DOS). No, svejedno, bitno je da, u proteklih šest godina, nova struktura vlasti nije ostvarila značajniji pomak, bilo što je robovala novoj iluziji (evroatlantske integracije) kao univerzalnom leku protiv svih nasleđenih bolesti, bilo iz razloga što je želja da se ostane na vlasti bila benevolentna spram sumnjivih poteza dosovskih pojedinaca gnjecavog morala, koji su se često graničili sa paralelnim interesima podzemlja. To je, uz obnavljanje međustranačke netrpeljivosti, uslovilo tapkanje u mestu, odnosno, večno vraćanje istog. Ono što karakteriše aktuelnu situaciju nije, kako neki misle, nastavak miloševićevske politike drugim sredstvima, već više nedostatak stvarnog reformskog potencijala.

Postoji li u Srbiji politički potencijal da bi stvari odlučnije krenule nabolje? Koliko zapravo u Srbiji postoji političkih stranaka? Takvima se već davno broja ne zna. Jer, osnovati ovde političku partiju bilo je – i jeste – jednostavnije negoli dobiti dozvolu za kiosk brze hrane. Nije toliko problem u tome što se među tobožnje subjektivne snage još broje i partije koje su, što po izbornoj propasti, što inače, klinički mrtve. Politički zombiji su neizbežan začin pluralizma. Više glavobolje izaziva podatak da se, praktično iz dana u dan, osnivaju nove stranke, s tim da neke od njih prežive trenutak abortusa. Takve oličavaju prelazak naše sudbine iz tragedije u farsu.

Otkud? Najpre otud što se kao osnivači tih partija ili pokreta javljaju osobe koje su, zarad finansijskih malverzacija, ili zarad političkih grešaka, a katkad i jednog i drugog, onako kumulativno, ispale iz političkih kočija ili bar izgubile pređašnji uticaj na društvena zbivanja. To je, što bi se reklo, prirodna pojava. Ali nije baš najnormalnije da se njihove partije lažno legitimišu kao nosioci ili baštinici ideja o brzom i sveopštem progresu, ideja kojima na putu ka svetloj budućnosti stoji ili postojeća vlast ili vlast koja joj je prethodila, bilo koja vlast uostalom, a za čijeg su vakta njihovi lideri bili organizatori političkih progona ili na miru punili svoje yepove uz odgovarajuće kršenje zakonskih obaveza i ograničenja.

Jednom stečeni mentalitet nije podesan materijal za bilo kakvu promenu. Naprotiv. Kako su to davno ustanovili psihoanalitičari levičarske provenijencije, poput V. Rajha, opresija koja je jednom usađena u podsvest dovodi do toga da je ljudska ličnost ponavlja i reprodukuje kao sopstvenu potrebu u zadovoljenje. Upravo je takav slučaj sa našim farsičnim partijama. Wihov politički ideal je totalna sablja 2. Kada se čitava ovdašnja populacija nađe iza brave, bez prava na advokata, zemlja će automatski procvetati. Taj mentalni sklop čini da je politička taktika ovih stranaka veoma fleksibilna: svako ko se samozvanom lideru ne sviđa, odnosno svako ko se uopšte usudi da kritički progovori o programu i ideologiji farsične stranke, biva automatski proglašen za pripadnika mafije. Bez obzira na to koliko takva paranoja deluje komično, ona je motorna snaga dotičnih stranaka.

Kakvi su ti ciljevi, kakva je ta ideologija? S jedne strane, kao u slučaju PSS-a, radi se o populističkoj demagogiji koja računa na razočarane pristalice socijalista i radikala, na one koji su zatočenici iluzije o obnovi i izgradnji putem kidanja ropskih lanaca i katanaca tranzicije. S druge strane, opet, kao u slučaju LDP-a, izlaz se nudi u oblandi revolucionarnog maniheizma, što je drugo ime za teror, u najboljoj hrišćansko-marksističkoj tradiciji, po kojoj je spasenje moguće jedino ukoliko mu prethodi silazak u pakao. To je revolucionarni kredo od jakobinstva do danas. Verovatno zato tolike revolucije propadaju. A pojava boljševiziranih jakobinaca ili jakobiziranih boljševika, jeste dokaz one maksime o dva lica istorije, koja se prvi put događa kao tragedija, a uvek ponavlja jedino kao farsa.