Organic dreams

Šta pomislite kad na beogradskoj žurci, u Karađorđevoj ulici, sretnete Rosa Lavgrova, megazvezdu svetskog dizajna i mlade srpske dizajnere koji traže dobru priliku da mu kažu koliko su fascinirani onim što on radi i dobiju neki besplatan savet? Nešto se, stvarno, događa. Da ne govorimo u nefunkcionalnim” umetničkim kategorijama, pri tom, nego samo u, onim, vrlo upotrebljivim – industrijsko-dizajnerskim. Jer, Ros Lavgrov svetskim kompanijama za koje radi donosi veći novac nego Bred Pit filmovima u kojima igra. I vrlo je svestan toga, opušten, šarmantan i duhovit poput filmske zvezde, naizgled nemarno obučen, s kačketom na glavi, potpuno je elegantan.

Zašto je, u stvari, Beogradu i ovoj zemlji, a ne samo dizajnerima u Srbiji, važno to što je 2006. godina počela izložbom Tapija Virkale, legende finskog dizajna (19. januar – 19. mart, Muzej primenjene umetnosti)? Ili što su se, prošle nedelje, na Beogradskoj nedelji dizajna, srpskoj varijanti Londonskog dizajn festivala, samo nedelju dana posle Milanske nedelje dizajna, sreli oni najveći: Luiđi Kolani, Đetano Peše, Konstantin Grčić, Kerim Rašid i Ros Lavgrov? Šta na kraju, za ovaj grad, znači to što će na dizajnerskoj mapi sveta biti poznat po prvom festivalu kreativne industrije i savremenog biznisa u ovom regionu, od Milana do Istanbula? Da li taj povratak u svetske trendove”, kako su nas obavestili elektronski mediji neki dan, može da pomogne ovdašnjim dizajnerima da realizuju ideje (čitajte: nađu proizvođača koji će te ideje pretvoriti u korisnu stvarnost) i tako napokon počnu da pišu istoriju srpskog dizajna? I da li nam je za sve baš uvek kriva mrtva industrija i to što hronično nemamo novca? Iako su to pitanja na koja sami moramo da pronađemo odgovor, Ros Lavgrov je pokušao da nam pomogne u tome.

Otkud vi u Beogradu? Da li je svetskom dizajnu potrebna egzotika drugih gradova”, posle NJujorka, Londona, Milana?

- Dosađujem se kad nešto dobro poznajem. Sve je teže što ste stariji. Sviđa mi se Wujork, volim umetnost ulica i energiju metropola, ali Wujork je staromodan grad, tako ga doživljavam, to odavno više nije moderan grad. Veliki je i staromodan. Dosadno mi je da idem u Milano, London. I da, iskreno verujem u ono što se zove drugi gradovi”, jer pogledajte svet: Kjoto je poznat grad, i Krakov, pa Helsinki, pa Beograd, i Beograd je poznat, možda nekad iz pogrešnih razloga, zbog ratova, politike. Sve što se ovde i oko vas događalo, šokiralo je ljude, ne samo one koji ovde žive, nego ljude u celoj Evropi. A dizajn nije nekakav kraj sveta”, nekakvo strano telo”, dizajn je komponenta života. I kao takav, dizajn podiže ljudski duh. Ponekad se kreće prostorima koji nisu tako moderni, ali su drugačiji, zanimljivi. Hodam ovim gradom, zapažam ljudske fizionomije, probijam se kroz saobraćaj, slušam kako diše ovaj grad. Osetio sam da postoji oaza čistine i snova u kojoj ljudi kažu da veruju u dizajn i mogu da dizajniraju ovde kao i bilo gde drugde, i to je izazov za mene.

Međutim, Beograd postaje žrtva copy-paste ideologije, kao i bilo koji drugi grad na svetu. Sami kažete da se u Parizu ne pravi ništa novo, samo se kopiraju stilovi?

- Živeo sam u Parizu, tri godine. U Parizu, kreativnost je uvozna roba. Taj grad nije za mene. Samo pogledajte kako su ljudi obučeni u Parizu i Londonu. Parižani su uniformisani, a to ne možete videti u Londonu. U Londonu ćete videti ljude u uvrnutim cipelama, šanel” kaputu i nekakvim ludim šeširom na glavi i to nije stil, to nije moda, to je organska stvar. U Londonu se osećam dobro, zato što je tu manje pretvaranja, Pariz je lep i završen, London je u stalnom procesu, kao i Beograd. I ja volim takva mesta.

Došli ste u zemlju koja nema tradiciju u industrijskom dizajnu. Šta vidite?

- Srećan sam što ovde upoznajem mlade srpske dizajnere. Jer mogu da im pomognem. Da im kažem da nema svrhe kopirati zapadni dizajn, italijanski dizajn, ili neki drugi. Morate da nađete svoj izraz, nešto iz originalnog kulturnog obrasca, nešto što ste poneli u genu, u boji vaših obrva, obliku vaših očiju, visini jagodica, boji kože. Svako od vas treba da se zagleda u sebe. Jer, lice koje vidim ovde u Beogradu, to nisam video prošle nedelje u Firenci. Takvu posebnost koja krasi ljude koje srećem u Beogradu ovih dana, nigde pre nisam video. Ovaj prostor u kojem se nalazimo, ova galerija na reci (Beton-hala na Savskom pristaništu, iz 1937. godine, jedini autentični industrijski objekat na obali Save, galerija Superspejs, prim. aut.) bila bi jezivo skupa u jednom Londonu. Tako nešto je nemoguće pronaći u Londonu, a da i nađete, koštalo bi milione funti. U Beogradu, treba da budete malo uspešniji, da zaradite mnogo manji novac no što bi to bilo potrebno u nekoj metropoli da biste kupili i osmislili ovako nešto.

Dopada vam se Beton-galerija na Savi?

- Fantastična je. Ne mora uvek ono skupo da označava kvalitet života, jer je cena potpuno relativna kategorija, od mesta do mesta. Za dizajnere, ovakav grad, ovakav prostor, ovakva zemlja nudi niz mogućnosti, jer je sve drugačije. Qudi su živeli u komunizmu, ulevo, kultura se kretala ulevo. To je potpuno drugačije od prostora u kojima se dizajn dosad razvijao. Reke su, pri tom, veoma važne za gradove. Jer, pogled na reku sa obale daje prostor, vazduh, čistinu, spoj sa prirodom. A to je jako važno.

Kontakt s prirodom je važan segment onoga što radite. Zapravo, hi-tech kontakt s prirodom?

- Hi-tech priroda (smeh). Da, to je najbolje rečeno.

Ili organski snovi”. Otud i vaša ljubav prema poeziji? Ponekad nešto i sami zapišete.

- Ne pišem ja poeziju, samo se nešto tako dogodi, kad ne mogu da obuzdam emocije... Neruda mi je blizak. Pa Etore Sotsez, dizajner... On piše moćno, to je iskreno, jasno, direktno, mada kao pisac nije poznat. To je nešto što je meni, ipak, srodno. Jer, fikcija meni ne treba. Imam je dovoljno u svom životu, da bih prelistavao nečije ideje.

Od kog materijala bi trebalo da bude odeća koju nosimo?

- Od svile.

A kuće u kojima živimo? Stolice u kojima sedimo?

- Ne mogu vam dati jednostavan odgovor, kao staklo, ili kamen, na primer. To je kompleksno. Jer, nije reč samo o tome. Možete graditi od betona, recimo. Nalazimo se u prostoru od betona, ova zgrada je stara 69 godina. Ovde je, dakle, beton toliko star, beton je inače star materijal oko dve hiljade i pet stotina godina, Rimljani su ga izmislili. Ja ne volim da koristim beton. Volim materijale današnjice, beton je težak. Volim da tražim nove materijale. Koristim karbon fiber, recimo.

Da li imate svoju čuvenu go-chair u dnevnoj sobi?

- Naravno.

Šta biste dizajnirali za Beograd?

- Autobus, ili auto, nekakvo neverovatno prevozno sredstvo, samo za Beograd, jer se vi ovde baš teško krećete kroz grad. To bi bio beogradski auto, koji ne bi zagađivao grad, svi bi ga vozili i bio bi isti spolja, a svako bi mogao da ga uređuje iznutra kako hoće. Doneo bi čistoću i svežinu ovom gradu i malo tišine. Beograd mora nešto da promeni u saobraćaju. Baš se teško pomerate s jedne tačke u drugu. Ne bih, dakle, radio neki arogantni projekat poput kuće opere ili nečeg sličnog, to je pre za Zaha Hadida, ja bih nešto ovako što biste videli sa svakog prozora i u svakoj ulici. U stvari, gradovi koji tek dolaze, ne treba da naprave grešku koju su napravili oni prvi. Vi imate šansu. Ova planeta je zagađena i preti nam globalna katastrofa. Globalno je lepa stvar, ali trebalo bi da svi pomalo budemo lokalni. Da vodimo računa o hrani koju pripremamo, o biljkama koje uzgajamo, o nameštaju koji pravimo... Zašto kupovati robu iz Kine ako je možemo praviti kod kuće u svojoj zemlji, možete praviti vino, praviti naočare za sunce i prelepe modne kreacije... Dakle, reč je o vama ovde, šta vi ovde radite, jer guči” se može kupiti svuda.

Biografija Rođen je 1958. godine u Velsu. Posle škole Manchester Polytechnic 1980. godine, i magistrature na Royal College of Art u Londonu 1983. godine, radio je kao dizajner za čuveni Frog Design na projektima kao što su Sony Walkman i Apple kompjuteri. Kasnije se preselio u Pariz gde je radio kao konsultant za Knoll. Zajedno sa Filipom Starkom i Žanom Nuvelom pridružio se Atelier dy Nimes, gde su radili za Cacharel, Vuitton, Hermes i Dupont. Vratio se u London 1988, a 1990. godine je osnovao Studio X, sopstveni studio u Noting Hilu u Londonu. Između ostalog, radio je na projektima za BRITISH AIRWAYS, KARTELL, CAPPELLINI, PHILLIPS, MOROSO, DRIADE, MAZDA, APPLE COMPUTERS, OLYMPUS CAMERAS, LUCEPLAN, TAG HEUER, FRATELLI GUZZINI, ALIAS i HERMAN MILLER. Dobitnik je velikog broja međunarodnih nagrada, a njegovi radovi su objavljivani i izlagani u muzejima sirom sveta – MoMA i Gugenhajm u Wujorku, Axis centar u Japanu, Pompidu centar u Parizu, Muzej dizajna u Londonu, gde je 1993. godine bio kustos njihove prve stalne postavke. Svoje radove je prikazao na mnogim samostalnim izložbama, među kojima su ‘Ross Lovegrove – Design’ u danskom Muzeju dekorativne umetnosti u Kopenhagenu, ‘Ross Lovegrove Objects’ u Stokholmu, ‘Organic Dreams’ u IDEE u Tokiju i ‘Sensual Organic Design’ u Yamagiwa Corporation u Tokiju.