Zvuk i strast

Izgleda da je rasprava o Stanislavu Vinaveru i njegovom delu trajno otvorena u srpskoj književnoj kritici. Nema spora oko toga da je on tvorac vrlo obimnog, razuđenog i raznostranog, još uvek nedovoljno sistematizovanog i na pravi način publikovanog opusa, kao što niko ne poriče da su energija, lucidnost, imaginacija i humor Vinaverov, uključujući i njegovu stalno delujuću spremnost da stalno govori o drugima, da obrazlaže, zastupa, procenjuje i brani stavove svojih danas slavnijih kolega, presudno uticale na oblikovanje duha modernizma u srpskoj književnosti minulog stoleća. Ali kada se o pojedinačnim Vinaverovim ostvarenjima povode reč, tu nastaje prava interpretativna kakofonija, samo donekle razumljiva. Jedni ga vide kao prvorazrednog esejistu i kritičara, drugi kao kongenijalnog prevodioca, treći kao nadahnutog publicistu i polemičara, dočim se o njegovoj poeziji (osim onoj iz Pantologije”) i, posebno, prozi, zna samo u užim krugovima poštovalaca i posvećenika. Zapitajte nekog dobro obaveštenog čitaoca da vam nabroji najčujnije srpske pesnike XX veka. Retko će ko preskočiti Dučića, Disa, Desanku Maksimović, ali se niko, ni među sasvim upućenim stručnim svetom, neće setiti da pomene Vinavera...

Milosav Tešić je, reklo bi se, po liniji dubinskih, melodijskih afiniteta, pregnuo da, koliko se to pojedinačnim čitalačkim činom može, najpre preispita zašto se i kako o pesniku Vinaveru misli to što se u nas misli, a potom i da, novim predočavanjem jedne zanemarene, a, ispostavlja se, suštinske dimenzije Vinaverovog dela, preoceni i unapredi njegov status, da ga vidno pomeri unapred na lestvici ovdašnjih modernih pesničkih vrednosti. Dajući nam jednog tek delimično znanog, do danas rasutog, razvejanog zvučnog Vinavera, što je izgleda bila trajna karakterna osobina pesnika Evropske noći”, Milosav Tešić želi najteže: da promeni ukorenjenu predstavu, formiranu više iz lenjosti nečitanja i odsustva dobre interpretativne volje, nego iz stvarnih razloga. Jeste, Vinaver je sam tome delimično kriv, njegov opus, kako sada stoje stvari, više vredi kao celina nego pojedinačnim ostvarenjima, njegova nesmirenost i radoznalost nije imala vremena da se usredsredi na dovršenje neke obuhvatnije, ne samo minijaturne forme, što je za poeziju možda od presudnog značaja, ali to nije dobar alibi za uporno zaobilaženje onoga koji se sav dao srpskoj književnosti, poglavito poeziji, svojoj koliko i drugoj, bezrezervno i do kraja. Imao je Vinaver sjajnih čitalaca i promotera (Hristić, Pavlović, Zorić, G. Tešić), njegovom radu posvećeni su zbornici i monografije, ali je u antologijama njegov položaj ostao sasvim nerazgovetan (kad je uzimana neka njegova pesma činjeno je to reda radi, zbog lepog imena”), upravo stoga što niko nije pomnije obratio pažnju na zvučne predele njegove poezije. Milosav Tešić sada, konačno, jeste.

Kako priređivač kaže u instruktivnom, analitičkom pogovoru Vinaverove knjige izabranih stihova Zvučni predeo”, objavljene u biblioteci Arahna”, svakako najznačajnijoj današnjoj kolekciji posvećenoj predstavljanju ključnih ostvarenja srpske pesničke tradicije, Stanislav Vinaver je naprezao jezik do rasprsnuća, oslobađao mu stvaralačku energiju i dovodio ga u stanje zvukom oživljene i nekako zaobljene zalelujanosti, oblikovao ga kao valovit tok, u slojevito talasanje”. Sve to se čitanjem uzorno priređenih Vinaverovih pesama nedvosmisleno potvrđuje. Zvuk je u lirskim oblicima Vinaverovim sasvim pretegao, u tolikoj meri da nam se čini kako je pesma toga pesnika najpre jedno malo muzičko-melodijsko delo, jedna tonalna slagalaca, a tek potom, i to posredno, toliko posredno da je zapravo vrlo uslovno, i sugerisanje određenog smisla, jedna urimovana brzalica. Naslov je, tamo gde ga ima, obično signal iz stvarnosti od kojeg se kreće u nepredvidljivo, zvukom i ritmom stiha sapeto asocijativno jezičko kretanje, koje, neretko, rezultira posebnom, upravo vinaverovskom” čarolijom, prepletom najrazličitijih intonacija, od one znane iz folklora, pa preko romantizma (L. Kostić), moderne (J. Dučić) do ekspresionizma i istorijske avangarde. Posebno bih istakao pesme “Fuga: Svuda je teško šumilo”, “Teška noć trese granama”, “Leonardu” i “Robot neotklon”.

Da li je, međutim, sve to dovoljno za odrešitost koju Milosav Tešić gotovo refrenski iskazuje u svom pogovoru, određujući najviši stepen vrednosti Vinaverovom eufoničnom pesničkom zamišljaju. (Tu je, mislim, i srećno mesto saglasja Vinaverove opsednutosti muzikom koja se prirodno pretopila u poeziju, a Milosav Tešić, pesnik takođe istančanog sluha, sve je to prepoznao i na to se odazvao.) Niko posle knjige Zvučni predeo”, ako drži do sebe i pazi šta govori, neće moći da se zadovolji stereotipom da je Vinaver poglavito humorno-parodijski pesnik, jer to naprosto nije tačno. Ali, da li će moći zajedno sa Milosavom Tešićem da ponovi kako je Vinaver jedan od vrhunskih pesnika dvadesetog veka”, da je njegova poezija vrednosno samerljiva pevanju najistaknutijih srpskih pesnika” istog doba, i da u tom vremenskom periodu predstavlja jedan od najblagorodnijih pesničkih napora”. Odgovor bi mogao biti odlučno – možda. Moguće, ali ne i sasvim izvesno. Da bismo, naime, nekoga proglasili vrhunskim pesnikom trebalo bi imati više od jednog kriterijuma, a u Vinaverovom slučaju kriterijum zvučnosti je predominantan. Vrhunska poezija je, ipak, sklad zvučanja i značenja, ma kakvih i ma kako sugerisanih, datih ili nagoveštenih, a taj je sklad Vinaver, opsednut muzikom, u izvesnoj meri prenebregao. I niko mu to nije zamerio, ali ga je zbog toga malo ko čitao.

Mihajlo Pantić