Univerzum igre

Nastupom Holandskog plesnog teatra (iz Haga) u Sava centru, urnebesnom igrom, duhovitom koreografijom Ohada Naharina i sjajnim igračkim timom koji je bravurozno izveo savremenu koreografiju Minus 16, na ća-ća-ća, mambo i kompilaciju izraelskih orijentalnih melodija), završen je, uz burno pljeskanje publike, Treći beogradski festival igre, ocenjen kao najbolji do sada. U sklopu iste večeri videli smo savršeno poetsko izvođenje savremene klasike Jiržija Kilijana, Pola Iajtfula i Sole Leon (igračke, koreografske, scenografske i svetlosne bravure: Bez sna, Zatvorenih očiju, Podložno promeni).

Posle Nacionalnog baleta iz Atine, beogradskoj publici su se predstavili savremenom igrom izvedenom do savršenstva, i interesantnom, neobičnom koreografijom (režijom kompanije Bernarda Montesa (Tur, Francuska), O. More (Mavar-Otelo), u koreografiji B. Montea TalaBeit-Halahmija, o čoveku koji iz ljubomore i sujete postaje ubica drugih, a samom sebi – neznanac. Priču priča nomadsko pleme muškaraca (čak i Dezdemonu, kao ženski princip, igraju muškarci, a muškarce i Otela – muški igrači), savršeno izražavajući intuitivna osećanja, strasti, namere, uz izobličavanja primitivne ljudske prirode. Ukoliko se čovek prepusti zlim namerama a ostali ga ne spreče u tome. O. More, ne znači samo tragediju Otela, već i tragičnu nesposobnost ostalih da prekinu samosatiranje. I, sve to, uz izvanredne afričke instrumente (zemalja Magreba), originalne, kao i ritmičko-sinkopirane melodije izvanredno odsvirane, ponekad tiho, u zalazak sunca, otpevušene, kao melanholični uzdah za slobodom. “Pakao – to su Drugi” – rekao je Ž. P. Sartr, što se iz predstave može veoma osetiti.

Koreografija Guljerma Batelja Alias (što znači: I sve ono drugo izvanredan je primer filozofske floskule “Pakao to su drugi”, uz neverovatno inventivan mizanscen odnos trougla: muž, žena, kćer i ostali. Ovo ostali, uz saradnju svih igrača) daleko je bolje odigrano i koreografisano u njihovom drugom savremenom baletu: Zajedničke različitosti, koji je zajedno sa savremenom temom modernog baleta svinja, (na muziku A. Vivaldija i Didia Ereza, dok je prvi balet na “obrađenog” Šopena), postavio takođe Potelio. Ovu metaforičnu priču o tri čoveka koji se susreću sa svinjom, izvanredni igrači, pantomimičari, akrobate savršenog vladanja telom suočavaju nas sa žalosnom istinom da svinja, kao nešto prljavo, odvratno i odbačeno (naročito u orijentalnim zemljama) može biti izvanredan prijatelj, drug, ljubavnik i sapatnik. Uzbudljivo, neobično, čudnovato – a tačno. Prvi balet rađen na Vivalidija i D. Ereza je Duet žene i muškarca koji nam otkriva sve odnose, protivrečnosti, dijaloge i razlaze, od najromantičnijih trenutaka, preko potpune usamljenosti u zatvorenoj sobi – kavezu, sve dok snaga ljubavi, želje, dostojanstva i prava na slobodu ljubav – ne preovlada.

Trupa Niva Šeinfelda iz Izraela (prvobitno je radio u trupi Bačeva baronice Bačeve, Tel Aviv), posebna je zato što u njoj igraju Izraelci i Palestinci (kao u trupi Kibuc), ali i ostale narodnosti i narodi. Naravno, potreban je dramaturg da bi se znalo kako se počinje i završava igra a da ne dođe do razlaza. Zaključak: tri čoveka i četvrti – koji ima samo lice svinje – u stvari je čovek. Genijalno. Treći beogradski festival, “izuzetne koreografije, savršena igra, ideje, posvećenost duhu igre i umetnosti, u izvođenju oko 250 učesnika ove izuzetne smotre univerzuma igre, uz sve one predstave o kojima smo već pisali u NIN-u (br. 2884), izložbu o Miloradu Miškoviću (u Sava centru), master-klasove, pres-konferencije i izvanredno plodne diskusije koje su u Baletskoj školi potkrepili lično koreografi i igrači uz igračke stručnjake – opravdano su zaslužili burne ovacije publike i zahvalnih učesnika željnih savremenog, modernog pristupa umetnosti. Priznanje CID-UNESCO i nagrada Grupe 484, osnivačima i selektorima Aji Jung i Nebojši Bradiću, kao i svim saradnicima, mecenama, pokroviteljima i publici, došli su u prave ruke i ove proletnje sezone. Igri i životu – u čast.

Mirjana Zdravković