Pesnička retorika

Pripala mi je čast da besedim o Besedama našeg pesnika Matije Bećkovića. Teška je to dužnost meni, koji nisam pesnik, već prozaist neke druge, neknjiževne vrste, da govorim i sudim o jednoj retkoj pesničkoj umotvorini. Možda je jedina moja kvalifikacija u tome što sam pre nekoliko godina napisao i objavio jednu knjigu pod naslovom Retorika. Uvod u veštinu besedništva. Time sam pokazao ili pokušao pokazati da znam šta veština besedništva jest, ali to ne znači da besediti umem. Zato neka mi bude oproštena besednička neumešnost. A sada, na delo.

Najpre tvrdim da je Matija Bećković (ubuduće samo Matija) svojevrsna pojava u savremenom srpskom pesništvu, ličnost retkog dara da poveže nacionalnu istoriju sa poezijom. On će besediti: Gde se istorija završila, poezija se užilila. Gde je prestalo istorijsko sećanje tu je zavatrilo poetsko snatrenje. Zakukale su i tužbalice i ptice. Barjak pao na bojnom polju prenet je i podignut na viši, duhovni plan, i odatle ga više niko nije mogao oboriti.”

Srpska narodna pesma je izvorište Matijine poezije, baš kao i Wegoševe. Tamo gde poezija nađe oslonac, tu je uvek i najveća dubina”, besedi Matija.

Kao da razorni istorijski porazi nisu kadri da razore narodnu supstanciju, jer nisu mogli da ponište duhovno tkivo našega naroda, a narodna poezija je ostala žila kucavica narodnog opstanka i novog postanka. Kosovo je najskuplja srpska reč”, reče Matija. Kosovo je polje na kome je poezija pobedila istoriju, kaže on. Otada je sudbina naroda prešla u nadležnost poezije”. Poezija, po Matijinom tačnom uvidu, daje glavu obezglavljenom. Ova idealna dopuna ima materijalnu snagu. Pesnička reč ne da narodnom organizmu da klone i da konačno usahne. U tome se nalazi bedem opstanka” srpskog naroda.

Istrajnost narodnog otpora svakojakim pretnjama Matija opaža u izgradnji Svetosavskog hrama. On nekom čudnom energijom uporno izrasta iz pepela moštiju Save Nemanjića na Vračaru. Tu se prepoznajemo iz one pesme, koju smo pre onoga rata deklamovali u školi na Savindan: Na Vračaru vatra gori”, koja se iz usta Sinan-paše završava stihom: Ubojiti kaurine, što se ne daš u sinyire, već podižeš manastire.”

Savino ime, besedi Matija, ukrašava celu srpsku zemlju: od hilandarskog Savinog imena, preko Save, Savine, Savinca, Savova, Savovske, Savanovca, Savinog Sela i, naposletku, Savinog izvora na vrhu Durmitora. Od imena i toponima po Savi, Matija je pesnički ispleo venac savinovac. Matija istovremeno otima od zaborava i Savin lukac i Savino oko i Savin kamen na Vardaru i Savino brdo na Grahovu i Savin post i Savin lakat kod Prijepolja.

Sveti Sava je, i po Matiji, u najvažnijoj ulozi prosvetitelja narodnog. On je junak u narodnoj pesmi: narodna pesma ga je stavila na početak sveta. Nevoljne štiti svojom kabanicom. Neuke svojim savetima da otvaraju prozore i da ne izbacuju mrak iz kuće karlicama.

O Wegošu i Vuku, perjanicama poezije i jezika, Matija je divno i otmeno besedio. Reč biće, pored Boga i Obilića, najčešća je reč u stihovima vladike Rada, podseća Matija... Matija je zabeležio da pesnik, i kada ga sudbina odredi za vladara, ostaje pesnik: Wegoš je bio jedini vladar koji je bolje pevao nego vladao”. Strašna dilema vladike Danila iz Gorskog vijenca razapeta je između udri!” i Ne, ne” a tiče se opstanka naroda srpskog pred očiglednom opasnošću od preveravanja. Istraga poturica čin je nužne odbrane, a ne genocid. Zlo činiti od zla se braneći, tu zločinstva nema nikakvoga – zapisao je Wegoš u Šćepanu Malom.

U besedi na Vukovom saboru u Tršiću 1990. kao da je predosetio zla građanskog rata koji se već oglašavao pred vratima SFRJ, Matija besedi: Ludilo je zarazno, ali drugima ni po koju cenu ne možemo činiti ono što je nama činjeno... Za zla koja smo počinili drugima osuđujemo se i sami i nikada se nećemo dovoljno nakajati. Na mučeništvu savesti i nastala je sva srpska kultura. Tamo gde smo u većini zavet je da ne rasplačemo nijedno dete i ne ucvelimo nijednu staricu zato što je druge vere ili nacije”, opominjao je Matija na Vukovom saboru 1990. godine. Umesto puške ili mača savetuje vukovski da Srbi uzmu uma štit, uz opomenu da nemaju drugog uzora sem razuma, ni dužnosti izvan istine, ni cilja osim pravde i slobode. U nadolazećem građanskom ratu neki Srbi nisu poslušali taj savet. Ne povećavajmo im taj broj, ali ne umanjavajmo ga. U građanskim ratovima kao i da nema nevinih. Francuski filozof Blez Paskal, i sam savremenik građanskih ratova, opomenuo je da su oni najveće od svih zala.

Matijine Besede obiluju mnoštvom retoričkih figura: metafora, metonimija, anafora, alegorija, sinegdoha i, naročito, ironija. Podsećam da se ironija sastoji u tome da se naruga ili ismeje posredstvom kontrastiranja dva smisla. U podvrste ironije svrstavaju se sarkazam i eufemizam. Povodom referendumske groznice koja je zahvatila Crnu Goru, dozvolite mi da navedem nekoliko briljantnih primera ironije i sarkazma iz Matijinih Beseda. Primer prvi: Ovo je možda prvi put da se jedna država za svoju nezavisnost bori protiv svog naroda i za taj naum ima više pristalica kod drugih naroda nego u svom sopstvenom”. Primer drugi: Crnogorci, jedini deo srpskoga naroda koji nije morao da dokazuje šta je, krenuo je da dokaže da je ono što nije.”

Invektiva Terazijski Crnogorci” upućena od tzv. crnogorskih independentista (suverenista) beogradskim Crnogorcima koji brane zajedničku državu našla je dostojan odgovor u Matijinoj briljantnoj ironiji o najmanjoj državi koja se odrekla najviše svojih državljana. Istina, ima i u Srbiji Crnogoraca koji se zalažu za nezavisnu Crnu Goru... Obično žive na Dedinju, jer ih to brdo podseća na zavičaj. Takvi imaju više stambenog prostora u Srbiji nego zemlje u Crnoj Gori. Proveli su život u uverenju da je Srbija zajednička, a Crna Gora samo njina.”

Programirana politika secesije Crne Gore od Srbije drastično je izražena u apsurdnom dekretiranju crnogorskog jezika, što je izazvalo, kako Matija vispreno kaže, pometenije jazikov” da bi zaključio: “... Nekada jednojezična i jezikonosna Crna Gora danas ima sve po dvoje. Jedan od najmanjih evropskih naroda jedini je koji pripada dvema nacijama. Iz tog dvojstva nastaju i dva jezika i dve istorije i dve civilizacije.” Tako podvojena Crna Gora ostaje razbijeno ogledalo srpsko.

Dekret o uvođenju (protivustavnom!) crnogorskog, uz tzv. maternji jezik, proizveo je nečasne režimske represalije prema časnim profesorima nikšićke gimnazije što je izazvalo Matijin podsmeh: ... Crnogorski jezik je jedini strani jezik koji se srpski i govori i čita i piše. Do našeg vremena nije se znalo da se može govoriti jedan jezik i biti poliglota.”

Da privedem kraju svoju besedu o Matijinim Besedama. Matija je jedinstvena pojava u srpskom savremenom pesništvu. On je zelena grana na stablu srpske, njegoševske tradicije i poezije. Ko ga je čitao, nije mogao ostati neutralan i ravnodušan. Ni ja to nisam. Ja sam za Matiju i kada ne delim sva njegova politička opredeljenja. Matija je pesnik krilate pesničke mašte. Wega su u prošlosti vređale niske duše, ali je i nagrađivan prestižnim nagradama.

Matija Bećković je ponos naše pesničke duhovnosti, njen stameni uspravni hod.

LJubomir Tadić

(Izgovoreno na promociji u Narodnom pozorištu u Beogradu)