Nevladino argatovanje

Smeši se Zoran Lončar, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, smeši se Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa, smeši se Daglas Vejk, zamenik šefa misije OEBS-a u SCG. Čak i stalno zabrinuta Biljana Kovačević – Vučo, predsednica JUKOM-a, u katastrofičnom predviđanju sve mračnijih događaja u zemlji u tekstu “Politički ambijent u kome deluju NVO u Srbiji” ipak, na kraju teška srca priznaje: “Jedan pozitivni primer, koji je u ovom ambijentu svojevrsni paradoks, je rad na izradi novog zakona o udruženjima. Ministarstvo za državnu upravu i samoupravu uspelo je da uz pomoć... NVO izradi kvalitetan nacrt zakona o udruženjima koji je u najvećoj meri usklađen sa evropskim standardima i zakonima zapadnoevropskih zemalja kao i zemalja u tranziciji”...

Na skliskom terenu društvene scene Srbije dogodilo se, dakle, čudo, ali se javnost time nije opterećivala. Weni oguglali receptori danas reaguju samo na ekstremne sadržaje. Nema se vremena za opuštanje pa je malo ko primetio zajedničko argatovanje predstavnika vlasti i predstavnika nevladinih organizacija. Dve godine je potrajalo prevazilaženje rovova dubokog nepoverenja i predrasuda koje su zajednički učesnici na projektu pažljivo negovali jedni o drugima.

“Koalicija koja je došla na vlast posle izbora 2003. godine, bila je prepoznata od strane civilnog sektora kao ne preterano prijateljska. U početku je ministarstvo izašlo sa predlogom koji nije bio prihvatljiv ali je isto tako izašlo sa velikom spremnošću da o tome razgovara. Ovaj prvi veliki korak značajan je jer predstavlja priznanje postojanja i priznavanje važnosti trećem sektoru čemu država dugo nije bila sklona. To je i naknadno priznanje svemu onome što su građani svojim neposrednim aktivizmom učinili da dođe do početka promena u ovoj državi.

Naš sagovornik ističe da će zakon pomoći da javnost promeni odnos prema NVO, da će biti dobar podsticaj za razvoj civilnog društva i partnerskog odnosa državnih institucija sa trećim sektorom. Između ostalog omogućiće da se utvrdi tačan broj NVO koji se prema nezvaničnim podacima kreće između pet hiljada i 27 000. “Koliko je neophodna javna rasprava najbolje se pokazalo neposredno pre usvajanja Zakona o verskim zajednicama. Ta procedura je ispoštovana kada je reč o zakonu koji se nas tiče i mi smo zadovoljni jer je reč o civilizacijskom pomaku. Kod nas se često misli da su NVO suprotstavljene državi pa češće treba ukazivati na sve veći broj primera zajedničke saradnje”, naglašava Zoran M. Marković, član Upravnog odbora Centra za razvoj neprofitnog sektora. Ministar Zoran Lončar takođe je naglasio “da NVO nisu protiv vladine ili antidržavne organizacije kako se to ponekad pogrešno shvata”.

FENS predstavlja najveću mrežu nevladinih organizacija u Srbiji i okuplja 431 organizaciju iz 93 mesta širom zemlje. Na poslednjoj skupštini definisana su četiri cilja FENS-a: Izrada novog zakona o NVO, zakonska regulacija finansiranja i finansijskog poslovanja NVO, stvaranje institucionalnih kanala za komunikaciju sa državom i započinjanje izrade nacionalne strategije za održivi razvoj civilnog društva.

Da je tako nešto neophodno pokazuje istraživanje Mladena Lazića, profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu objavljeno u njegovoj knjizi “Promene i otpori”. Autor kaže da su u uslovima katastrofalnog pada životnog standarda u drugim godinama krize strane donacije u NVO počele da predstavljaju važan izvor dohotka za aktiviste, a pogotovo za njihov rukovodeći i ekspertski deo. Veliki broj pojedinaca počeo je da osniva organizacije ne bi li se uključio u raspodelu donacija i tako sebi osigurao prihode. Da bi se učestvovalo u raspodeli sredstava počelo se sa prilagođavanjem prioritetima stranih donatora. Nisu više unutrašnji problemi diktirali potrebe... “Organizacije u civilnom sektoru najčešće su se stvarale tako što bi mala grupa eksperata registrovala NVO, u nastojanju da dobije strane donacije, a zatim bi pokušavala da proširi mrežu aktivista i saradnika u zavisnosti od ciljeva finansiranih projekata. Dakle, umesto građanske inicijative, koja bi se formirala na osnovu interesa određene šire grupacije i zatim institucionalizovala, interesi su spolja, ekspertski detektovani od strane NVO, kao aktera za pružanje usluga, a pripadnici grupe koji imaju realne potrebe u tim se okolnostima pojavljuju kao ‘povremeni primaoci pomoći’”...

U zaključnom razmatranju Lazić kaže da je spoljna determinisanost dovela do većeg broja posledica, a naročito do hiperorganizovanosti, orijentacije na sticanje prihoda, projektne usmerenosti, profesionalizacije: “To u velikoj meri ograničava razvoj civilnog društva, u smislu u kojem je ono idealno – tipski određeno kao – na prvom mestu! – sfera autonomije, solidarnosti, dobrovoljnosti, jednakosti i pluralizma... Autonomiju sužava finansijska zavisnost, solidarnost ugrožava orijentacija na zaradu, dobrovoljnost je takođe podređena potragom za prihodima, jednakost je ograničena organizacijskim profesionalizmom (koji je hijerarhijski), a pluralizam je potisnut pravom tržišnom konkurencijom između NVO za donatorska sredstva”...

Za ovako sumornu sliku odgovorna je i država. Već godinama (osim na nivou ekcesa) ne pada joj na pamet da kao što se to podrazumeva u zemljama zapadne demokratije, finansira iz buyeta NVO. U međuvremenu, to je učinila i Rusija u želji da prekine “toplo prijateljstvo” sa zapadnim centrima finansijske i političke moći. I kod nas se većina predstavnika NVO slaže da postoji suštinska potreba da se oslobode zavisnosti od stranih neprofitnih udruženja i vlada. “Ja sam poslednji koji misli da u NVO nema zloupotreba, pronevera, loših projekata, korupcije... Civilni sektor je slika društva u kojem živimo. Reč je o otvorenom tržištu na koje dolaze i neki koji imaju potpuno lične, partikularne isključivo finansijske interese ali oni na sreću, najkraće opstaju. Reč je o pratećim pojavama razvoja civilnog društva i one svuda postoje. Čini mi se mnogo manje nego u društvu u celini”, konstatuje Miljenko Dereta.

Naš sagovornik dalje kaže da svaka država treba odgovorno da se ponaša prema građanima koji se slobodno udružuju kao i da ih finansira: “Naš je ideal da finansiranje sto odsto bude lokalno. Ali, za to je potrebna jaka država sa velikim buyetom, jaka privreda koja je stimulisana da ulaže u tu vrstu razvoja društva i dovoljno obrazovani građani da prepoznaju svoju ulogu. Radimo na sva tri polja i zalažemo se za institucionalne tačke u kojima postoji jasna procedura kako se sredstava raspoređuju”. Razrešenje glavnih problema tek je pred nama jer suštinski ni do sada nije bilo ozbiljnih prepreka da se NVO registruju i da rade. “Važno je podstaći poresku politiku da bude naklonjena NVO-ima. Pritom ne mislimo da nas treba osloboditi plaćanja poreza – nama je važno da se podstaknu privrednici da ulažu u NVO. Između ostalog i zbog toga što za isti novac NVO može da uradi više i od profitne i od državne institucije. Birokratija je kod nas svedena na minimum, malo nas je, fleksibilni smo i efikasni, obrazovani i obučeni za mnoge stručne poslove”, samouveren je Zoran M. Marković. I zaista u državama koje koriste poresko zakonodavstvo kao instrument za podsticanje razvoja neprofitnog sektora, donacije neprofitnom sektoru uglavnom su oslobođene poreza.

Dok prisustvujemo novouspostavljenom razumevanju između države i NVO-a nije nebitno zapitati se gde je u čitavoj priči njegovo veličanstvo građanin. Jer, “NVO su glas građana, pokretačka snaga i motor promena u društvu”, rekao je na okruglom stolu posvećenom nacrtu zakona Daglas Vejk.

Zbog toga je čudno što se neki aktivisti NVO ponašaju kao da im je često više stalo do očuvanja sopstvene različitosti u odnosu na ostatak društva nego da to društvo promene i poboljšaju. Godinama je naša javnost zasuta rafalnom paljbom njihovog nezadovoljstva. Kao da su se osim male grupe istomišljenika svi zaverili protiv njihovih očekivanja. Kritikuju ponekad gore od tirana (kako nisu na vlasti misle da nisu u obavezi da budu tolerantni ili bar politički korektni) a kad se bilo ko usudi da odgovori kritikom oblepljuju ga etiketama koje upućuju na žrtvino članstvo u zločinačko-mafijaškim udruženjima. Tiha većina (59 odsto) u istraživanjima (koja sprovode neke NVO – u ovom slučaju Policy Group) nije bila svesna bilo kakvih aktivnosti NV organizacija. Kritizerima svega i svačega očigledno glas naroda ne znači puno.

U biltenu “Mreža” čiji je urednik Miljenko Dereta govore uglavnom predstavnici NVO o samima sebi. U jednoj anketi odgovaraju na pitanje šta se u trećem sektoru promenilo u poslednjih pet godina. Svi redom kukaju što nas napuštaju strani donatori sa po njima ne ubedljivim izgovorom da sada živimo u demokratskoj državi. I skoro svi su ubeđeni da više od novca zaslužuju “odavanje priznanja i davanja društvenog značaja nevladinim organizacijama”. Samozaljubljenosti jedino nije podlegla Tanja Pavlov, zamenik direktora Grupe 484: “Naš najveći neuspeh jeste perzistentno nepoverenje građana prema nama, zbog kojih mi u stvari postojimo i koje mi predstavljamo. Prosto je nezamislivo koliko smo mi malo učinili po tom pitanju, a koliko je ono suštinski važno za naše postojanje. Smatram da mi snosimo najveću odgovornost za takvo stanje. Pogledajte samo jezik koji koristimo... Nije u redu da se to stalno nameće drugima kroz superiorni stav da smo mi najpametniji a narod glup, te da ćemo im mi sve lepo objasniti”.

Ali, da ne kvarimo idiličnu sliku sa početka teksta. Možda će neki iz najeksponiranijih NVO čuti i razumeti glas Tanje Pavlov. Nek je počelo.