Kome smeta patrijarh

Niko od savremenih Srba nije više doprineo srpskom ugledu u svetu od patrijarha Pavla, zapisao je nedavno u NIN-u vladika Lavrentije. Ali, patrijarhu nije lako među Srbima. Bar među jednim delom Srba, jednim delom sveštenika, a tu bi se pronašao i poneki vladika.

Uprkos takvom ugledu patrijarha Pavla, kojeg i poglavari drugih religija u svetu predstavljaju kao najvećeg duhovnika našeg vremena, neki bi – čak i iz same Srpske crkve – ko zna iz kojih sve pobuda, da ga nagovore da se povuče sa dužnosti srpskog patrijarha.

Za to se (zlo)upotrebljava trenutno patrijarhovo zdravstveno stanje. Preko medija se plasiraju vesti kako je Wegova svetost, tobože, u teškom stanju, da je mnogo oboleo i da je zbog toga neizvesno da li će i dalje moći da obavlja dužnost patrijarha. Jedne novine pre neki dan dramatično, preko gotovo cele naslovne strane, saopštavaju da je “patrijarh Pavle u šok sobi na VMA”, sugerišući već time da je njegovo zdravstveno stanje “jako delikatno” i da nije izvesno kada će biti zadovoljavajuće.

Novinar NIN-a je, međutim, istog dana od lekara VMA obavešten da je patrijarh “kondiciono dobro” i da oporavak ide po planu. A to što je u “šok sobi”, nije ništa ni neobično, ni alarmantno: smešten je na odeljenje intenzivne nege, pošto su tu najbolji uslovi za lečenje.

Ni sama dijagnoza nije alarmantna: patrijarh se leči od slučajno zadobijenih opekotina. Sa patrijarhovim zdravljem i informacijama da je “onemoćao” više nego što jeste, dosta se spekulisalo i zimus, kada se zbog povrede kuka našao na VMA.

A kada se patrijarh oporavio, u novinama se pojavio bombastičan tekst da se patrijarh Pavle povlači sa najviše crkvene dužnosti!

Usledili su demanti, ali je ostala velika dilema u javnosti – ko hoće da “nagovori” patrijarha Pavla da podnese ostavku?

To je pitanje koje se očigledno nameće iz takvih napisa i od kojeg mnogi strepe, a ta strepnja ne sreće se samo u crkvenim krugovima. Iz mnogo razloga, a pogotovo što se to poteže u vreme kada se odlučuje o sudbini Kosova i Metohije i o opstanku Crne Gore u zajednici sa Srbijom.

Šire se priče kako bi tobože patrijarh mogao da podnese ostavku na ovogodišnjem redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, u maju. A upravo za vreme njegovog trajanja održaće se referendum u Crnoj Gori.

I baš zato mnogi smatraju da neko namerno nameće priče o patrijarhovom povlačenju.

Iz takvih priča izrodile su se i priče ko bi mogao da bude Pavlov naslednik. Ambicije su prepoznate ili pripisane nekolicini vladika, a neki su se upustili i u licitaciju ko bi za koga mogao da glasa. I tako se došlo do zaključka da je najjači “bosanski lobi”.

Same takve priče, katkad pothranjene makar ćutanjem ili nedovoljno izričitim odgovorom “tipovanih” vladika, izazivaju čuđenje kod mnogih vernika. Jer, poznato je da je SPC, još pre Pavlovog izbora, u svoj Ustav unela odredbe po kojima se patrijarh bira na apostolski način, gde nije odlučujući ljudski faktor. Tako se desilo da upravo patrijarh Pavle bude izabran, iako u tadašnjem sastavu vladika nije važio za glavnog kandidata, niti je on to želeo. (Kao što se zna, u trojnu kandidaturu ušao je tek posle devetog kruga glasanja.)

Može biti da je i sam patrijarh Pavle, namerno ili nenamerno, donekle podstakao priče o svom povlačenju. Dešavalo se, svedoče pojedini njegovi saradnici, da neki put, umoran od mnogih obaveza, kroz uzdah kaže kako mu dođe da se povuče. Možda su baš u tome neki videli svoju šansu, da bi potom pokazali ne samo ambiciju, nego i – nestrpljenje.

Patrijarh Pavle nije vlastoljubiv. On najveću crkvenu dužnost ne shvata kao vladarsku dužnost, nego kao dužnost da bude prvi koji služi. Jer, kako je sam objasnio: zemaljski vladari vladaju, a u Crkvi se – služi.

Zato vernicima – kojima je život patrijarha Pavla neka vrsta duhovnog orijentira – nije baš milo kada vide da neki vladika pokazuje ambicije da postane prvojerarh Srpske crkve, i to pored živog patrijarha kakav je Pavle.

Za čuđenje je i zašto je to, suštinski, toliko važno, kad se zna da, recimo, vladika Nikolaj (Velimirović) nije bio patrijarh, a proglašen je za sveca; isto tako i mnogi sveštenici, đakoni, pa i obični mirjani.

Patrijarh Pavle patrijaršijsku dužnost shvata kao poslušanje, zato, s obzirom na očiglednu njegovu revnost u službi, malo ko će poverovati da bi on, bez nekih neotklonjivih prepreka, podneo ostavku, pogotovo sada kada se rešava sudbina Kosova i Metohije, za koje je izuzetno vezan.

Otuda i sumnje da neko sa strane svesno protura vesti, i na taj način vrši pritisak na patrijarha Pavla da se povuče.

Ide se čak dotle da se govori kako patrijarh tobože, zbog godina i zdravstvenog stanja, nije više sposoban da obavlja svoju dužnost. A to i kad bi bilo tačno – što se za patrijarha Pavla danas ne može reći – ne bi suštinski uticalo na život Crkve. Jer, u slučaju trajnije sprečenosti patrijarha da obavlja dužnost (kao što je to bio slučaj sa patrijarhom Germanom, usled bolesti, od juna 1989. do decembra 1990. godine), njegove poslove obavlja Sveti arhijerejski sinod (Crkvena “vlada”, danas od sedam članova), a predsedava najstariji mitropolit, ili, ako njega nema, najstariji episkop. Tako pravila kažu, što ne znači da neki od vladika i njih ne bi da zaobiđu.

Mnogi se mogu prisetiti da je u proteklim godinama najavljivano da će se neke (već pripremljene) odluke doneti na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, a da onda od toga ne bude ništa. To je bio slučaj i sa najavom cepanja nekih postojećih i formiranja novih eparhija SPC. Glavna meta bila je – Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka, kojom neposredno upravlja patrijarh. Namera je bila da se od ove jedne stvore tri eparhije. Izgledalo je to kao da su pojedine vladike na taj način nameravale da se primaknu ili dođu u Beograd.

Patrijarh se tome usprotivio, jer bi to bilo protivno postojećem Ustavu SPC. U međuvremenu od toga su odustali i zagovornici takve crkvene geografije. Odustali su od toga, kako se čuje, i u slučaju patrijarhovog povlačenja (dobrovoljno ili “po nagovoru”). Jer, došlo se do ovakvog, logičnog zaključka: Ako bi na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC patrijarh podneo ostavku, zasedanje se prekida i počinje – Izborni sabor. Sledi izbor novog patrijarha. Deoba Arhiepiskopije se odlaže dok se ne nastavi redovno zasedanje, jer jedino Sabor može da donese takvu odluku. Ali, to se već dešava pod novim patrijarhom, koji može tome da se usprotivi. I – takav plan pade. Zato je procenjeno da je bolje da se od njega odmah odustane.

Prema članu 55. Ustava SPC, jedna od dužnosti patrijarha je i da “održava jedinstvo u jerarhiji Srpske pravoslavne crkve”. A posle razbijanja Jugoslavije, većina eparhija SPC našla se u rasejanju. Od 40 srpskih eparhija, njih 23 se nalaze izvan državne zajednice

Srbija i Crna Gora. Samo takvo stanje podstiče strah i oprez za njihovo jedinstvo. Pogotovo što ne deluju sve u istim uslovima. Strah je obostrani: jedni strahuju od nekog eventualnog udaljavanja, drugi od možda mogućeg zapostavljanja. Oprez zahteva i samo osnivanje episkopskih saveta u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, koji čine arhijereji eparhija iz tih zemalja. Ovi saveti nemaju utemeljenje u Ustavu SPC, a osnovani su, kako se smatra, bar delimično, pod uticajem tamošnjih državnih vlasti, koje traže da direktno razgovaraju sa episkopima sa svoje teritorije, a ne preko Beograda. Wima sada nije ugroženo jedinstvo SPC, ali samo takvo “grupisanje” izaziva strahovanje da nekome može pasti na pamet (kakvih pokušaja je bilo u Drugom svetskom ratu, pa i posle toga) da stvara neke oblasne crkve. A onda...

Od toga strahuju i sami episkopi iz ovih krajeva, zato im je stalo da imaju patrijarha koji će čvrsto držati na okupu sve eparhije i o svima podjednako brinuti. A takav je patrijarh Pavle.

S obzirom na patrijaršijske ambicije pojedinih vladika, kao i na želju nekih vancrkvenih centara da se patrijarh Pavle povuče (pošto znaju da zbog ogromnog autoriteta ne može biti smenjen), neki od vladika za koje se još od ranije smatralo da imaju želju da stanu u tron Svetog Save, sada od takvih planova odustaju – u korist patrijarha Pavla.

A vernici, šta oni misle, može se videti na svakoj crkvenoj službi: kada sveštenik u molitvama pomene patrijarha Pavla, tada se mnogi s posebnim osećanjem prekrste.