Tajna tajne policije

Drugog dana Đurđevdana, na paterice te velike srpske slave, maskirani policijski specijalci su, uz podršku lake avijacije, a sve tragajući za onim generalom, izvršili desant na pčelinjake u okolini Valjeva. Što neko već reče, kao da Hag potražuje pčelicu Maju, a ne Mladić Ratka.

Naravno, operacija je bila bezuspešna. Tome se inače nije čuditi. Važno je da specijalci opravdaju lične dohotke. No, ipak, možda se ovaj najnoviji događaj iz bogate aktivnosti tajnih policijskih snaga može protumačiti kao nužan u svetlu zahteva komesara Rena da se ovdašnje obaveštajne agencije (tajne policije) reformišu po tzv. češkom modelu. Na tu vest, neku vrstu kategoričkog imperativa, mnogi su ovdašnji analitičari, politički aktivisti i slobodni novinari požurili da konstatuju kako je to nemoguće, to jest da je taj posao valjalo obaviti još 6. oktobra, odmah po revoluciji. Mada deluje logično, zaključak je čudan jer dolazi od strane onih koji uporno tvrde da nije bilo 6. oktobra. Oko toga ćemo se još ćerati.

Međutim, šta je taj češki model? To je nešto što je uspešno isprobano u Češkoj. On podrazumeva da se sve tajne policije, civilna i vojna, prvo raspuste bez pardona (Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo!), pa da se onda, po završetku tog hirurškog posla, pristupi formiranju novih bezbednosno-informativnih agencija, čiji će dalji rad biti zaštićen od delovanja sumnjivih pojedinaca iz bivših službi.

Bojim se da model ne odgovara našim prilikama. Ovde se više od pola veka živelo u čeličnom zagrljaju tajnih policija, tako da su građani sa delovanjem tih institucija ostvarili gotovo idilični familijarni odnos. Tako je stvoreno ono predubeđenje da su Srbi genetski slabi na udbaške statuse. Tome je, vremenom, išlo naruku da su mnogi objekti tajne policijske obrade, nakon tamničkih godina, a skloni tradiciji praštanja sopstvenim yelatima, ostvarili prijateljske odnose sa svojim islednicima, dok su ovi grižu savesti lečili prelazeći u disidentske redove, postajući tako i sami poželjan plen za napredovanje u službi bivših kolega. Prava idila u ravni istorijske zbrke. O tome će se sve saznati kada se neko poduhvati posla ispisivanja istorije hotela Mažestik.

S druge strane, čak i da je bilo 6. oktobra, novouspostavljena vlast nije mogla posegnuti za češkim modelom iz najmanje dva razloga. Pre svega, policijske snage iz senke imaju tu darvinovsku osobinu da se brzo prilagođavaju svakoj promeni režima, pa su, primenjujući doslovno to pravilo, dojučerašnji pretorijanci diktature, istaknuti u pendrečenju građanstva svih godina raspleta, volšebno, tokom jedne jedine noći, postali vrli zaštitnici demokratskih vrlina i građanskih institucija. Nije loše raspolagati takvom podrškom u rovita vremena. Naročito što bi pokušaj radikalnog obračuna sa tajnopolicijskim nasleđem prošlosti mogao da dovede do otkrića koja ne bi uvek bila prijatna nekim prononsiranim opozicionarima.

Sve su to preduslovi za očuvanje statusa kvo. Uzimajući to u obzir, može se, s pravom, posumnjati kako je benevolentnost postrevolucionarnih vlasti u odnosu na zatečeno stanje tajnih policija proizišla otuda što češki model, kao i svaka druga tranzicijska reorganizacija tajnih službi, podrazumeva i otvaranje policijskih dosijea. Učiniti javnosti dostupnom dinosaursku tajnu arhivu, čiji se broj dosijea meri desetinama hiljada, moglo bi dovesti do traumatičnih posledica. Otkrilo bi se, pre svega, da su tokom bolje prošlosti mnogi skapavali po kazamatima na osnovu anonimnih doušničkih prijava kako ne spuštaju dasku na klozetskoj šolji ili da su svoje žene varali i pre rođenja dotičnih drugarica. Tako bi broj nužnih rehabilitacija nevino stradalih dostigao astronomske visine, što je pogubno za bilo čiji i bilo kakav buyet.

Možda je još gora mogućnost da se, na osnovu ovakvih dosijea, sačini doušnička istorija ove zemlje. Ta hronika ne samo da bi bila eminentno nadrealistička, dakle apsurdna, već bi učinila belodanom i činjenicu da se potkazivanjem narodnih neprijatelja i stranih plaćenika, obično sopstvenih rođaka i komšija, nisu bavili isključivo propali kandidati za tajnu – ili bilo koju – policijsku službu, nego da je to bio i omiljeni hobi savesnih građana, naizgled običnih ljudi, brižnih očeva porodice, vrlih službenika, radnika, seljaka i poštene inteligencije. Svi su se oni prosto takmičili u baronminhauzenskoj dostavničkoj aktivnosti. Cinkarili su svakoga za koga nepobitno ustanove da redovno prelazi ulicu na neobeleženom mestu, a nečiju odnarođenost prijavljivali tamo-gde-treba na osnovu činjenice da dotični pati od mamurluka nakon pijanstva.

Tako stvari stoje. Ili su bar tako stajale do juče. Budući da je, u međuvremenu, dara prevršila meru. Zahtev iz Brisela da se poduhvatimo češke metle jeste formalno nova stavka pritiska evropske birokratije na ovdašnju vlast, no, u suštini, čak i mimo volje onih koji takav zahtev ispostavljaju, on može odigrati pozitivnu psihološku pripremu u pravcu ohrabrivanja javnog mnjenja da i ono odlučnije zahteva radikalan obrt u odnosu države prema svojim tajnim policijama.