Čarobnjakova poslednja predstava

Još nas samo desetak dana deli od crnogorskog referenduma i krajnji je čas da se u kampanju uključi ko do sada nije, ako takvih ima. A sva je prilika da ih nema. Istorijski je trenutak, pljušte teške reči, ne štede se uvrede, izazov je prevelik. Niko nije propustio priliku da odigra neku ulogu u toj nacional-romantičarskoj opereti. Pa ni Svetozar Marović.

Ako je neko mislio da će se držati po strani samo zato što je predsednik državne zajednice ili zato što je sam rekao da će se držati po strani, grdno se prevario. Nema se više vremena i Marović se uključio u mitinge i živom rečju objasnio ono što je do sada pokazao svojim delima. U eventualno nezavisnoj Crnoj Gori niko neće moći da mu zameri da je išta učinio za zajedničku državu. Naprotiv. A i ovima što govore da je tri godine proveo na čelu države za čiji se raspad zalaže, bolje je da ćute, jer evo kako je u stvari bilo: “Nisam ništa razgrađivao, već često stvarao privid da ta zajednica može da uradi više od toga što stvarno može.” A to nije bilo lako, objašnjava Marović, nisu ga razumeli mnogi prijatelji u Crnoj Gori, ni neki u Srbiji, pa ni u Evropi, gde su od njega očekivali više, “računajući da sam, kako me je nazvao jedan politički oponent, čarobnjak koji može da napravi od ništa nešto”.

Samo je čarobnjaštvo moglo da učini da sa najvišeg državničkog mesta stižu ovakve poruke, ali predsednik ne žali i poručuje da nije vreme da se kritikujemo, “već je vreme saznanja gde smo i da iz toga izvučemo najviše”.

Da vidimo onda – gde smo mi, kada smo već saznali gde je zapravo sve vreme bio Marović.

Crna Gora ulazi u završnu fazu kampanje za referendum koji je ovih dana najveći srpski pesnik iz Crne Gore i najveći crnogorski pesnik u Srbiji nazvao neverendumom. Do kraja ove nedelje znaće se i tačan broj glasača, mitinzi su u toku, niko nikoga ne štedi, a mediji imaju jedan jedini zadatak i jednu jedinu temu koja se okreće na hiljadu načina u svim rubrikama.

U Srbiji je već dosta mirnije. Mediji još i guraju temu referenduma, ali građani ne pokazuju dužno poštovanje prema temi i uglavnom se oglušuju. Može se, dakle, reći da u proseku stanovnici državne zajednice SCG hladne glave dočekuju referendum.

Ishod referenduma, ma kakav da bude, očigledno neće izazvati veće potrese. U godini u kojoj im predstoji više dramatičnih odluka i u trenutku kada je i saradnja sa EU pošla nizbrdo, Srbi su izgleda konačno shvatili da će krajem maja imati jedan problem manje. Istina, ima neke ironije u tome što će, ako budu stvorene “dve kuće”, kako poetično poručuju iz bloka za nezavisnost, obe grabiti da se usele u veću, a pod krovom EU od “ničega” će već moći da se napravi “nešto”, mada za to neće biti zadužen čovek koji s ponosom objašnjava kako će, eto, biti prvi i poslednji predsednik državne zajednice. Takvo je čarobnjaštvo.

Posle dubokih potresa u razlazu sa Slovenijom, Hrvatskom i Bosnom, u Srbiji je konačno došlo vreme da se eventualni raspad zajednice posmatra bez viška emocija. Iscrpljeni dugogodišnjim (kvazi)patriotskim pohodima, Srbi su nekako dočekali trenutak da budu ti koji pokazuju političku zrelost. Ne previše zainteresovani za sudbinu poslednjeg državnog eksperimenta, na eventualnu odluku Crne Gore da bude nezavisna mogu da gledaju kao na formalno pravnu proceduru, kojom će još jednom promeniti ime države i malo joj popraviti buyet. To što će im se u tom slučaju i dalje činiti da je crnogorska vladajuća garnitura posegla za rešenjem koje jedino za nju ima smisla, teško da će dugo biti tema rasprave. Bolnije teme, poput Kosova i poslednjeg haškog begunca, već dovoljno pritiskaju Srbiju u pokušaju da se oslobodi Miloševićevog nasleđa i uspostavi funkcionalnu državu. U ovoj dugoj godini, Srbi su, kada je reč o crnogorskom referendumu, na najmanjem iskušenju. Ako režim Mila Đukanovića doživi neuspeh, Srbija će sa nekom novom vladom moći da uspostavi funkcionalniju zajednicu koja bi mogla da bude od obostrane koristi. Ta odluka bi za Srbiju i mogla da ima veliko simboličko značenje jer će to biti prvi događaj kojim bi ovo društvo moglo da pokaže da se konačno odvojilo od teškog Miloševićevog nasleđa. Tom nasleđu, istina, pripadaju i predstavnici sadašnje crnogorske oligarhije, oko čijeg se komunističkog porekla i veza sa kriminalom da raspravljati, ali je teško ne složiti se da je to jedina evropska država u kojoj pripadnici vladajuće partije u pratnji policije obilaze potencijalne opozicionare po kućama.

Uprkos optužbama hipersenzibilne braće, nije bilo ozbiljnijeg mešanja srpskih zvaničnika u samu kampanju. Cinici bi verovatno rekli da bi ozbiljna država upravo to uradila, štitila svoje državne interese, ali za Srbiju bi to verovatno bio samo još jedan bezuspešan pokušaj da bude ono što nije.

I dok je ona spremna da prihvati svaki ishod referenduma, mada bi joj opstanak zajednice ipak bio draži, iz Podgorice se panično poručuje da nije dozvoljeno nikakvo mešanje, a neumorni Miško Vuković fabrikuje teorije o klerofašizimu, velikosrpskoj hegemoniji i svemu što smo mislili da je sahranjeno u jednoj porodičnoj kući u Požarevcu. Kada se desi da srpska javnost neki događaj jednostavno ignoriše jer su građani već uveliko siti informacija o neverendumu, onda se ta ćutnja doživljava kao krucijalni dokaz srbijanske arogancije i stalnog potcenjivanja braće. U srpskom rečniku izgleda da je nemoguće pronaći izraze kojim bi neki srpski političar mogao da se izjasni o Crnoj Gori a da ne izazove ogorčenje braće suverenista. Možda će se te reči naći u nekom rečniku crnogorskog jezika koji će uskoro sastaviti Marović i drugovi. Građane Srbije bi moglo da interesuje samo jedno pitanje – kako će se na tom jeziku nazivati braća?