Ubiti se zbog posla

Nakon Dragice Simić, besprekorne radnice Fabrike automobilskih delova u Gornjem Milanovcu zbog otkaza se samo nekoliko nedelja posle ubio i Zvezdan Todorović, radnik Luke Beograd. Todorovićeva smrt bila je dramatičnija utoliko što nije umro u tišini ostavivši oproštajno pismo, već se sjurio kolima u Dunav na mestu gde je on dubok četrdeset metara i čak nazvao kolege iz kola da im saopšti da zna da je na listi za otkaz. O njegovoj smrti, međutim, toliko se malo pisalo da je samoubistvo pedesetogodišnje Dragice Simić na javnost ostalo da deluje kao usamljen incident, a ne pojava koja se ponavlja ili pretvara u fenomen društva koje je tek zakoračilo u nestašicu radnih mesta.

Zemlje koje su lice i naličje tranzicije osetile pre Srbije, osetile su i šta je sve čovek bez posla spreman da uradi. A studije Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja pokazuju da je i u Srbiji otkaz sve češće „kap u punoj čaši” lošeg standarda, pesimizma, neimaštine.

„Samoubistva zbog otkaza su učestala u poslednje dve godine”, kaže Zlatko Nikolić, kriminolog ovog instituta.

„Učestalost samoubistava uopšte se geografski promenila, pojavila su se tamo gde do sada nisu bila karakteristična. Na primer u Crnoj Gori, koja se sada izjednačila sa Vojvodinom po broju samoubistava.”

I nezaposlenost u Srbiji je, prema svim istraživanjima, poslednjih godina porasla i po stepenu nezaposlenosti ona spada u najnepovoljniju grupu među zemljama u tranziciji.

Stručnjaci tvrde da će radnika bez radnih mesta narednih godina biti samo još više, jer Srbija još nije završila s fazom restrukturiranja preduzeća (kada se zapravo i dele otkazi) i ušla u fazu ubrzanog rasta. U zborniku radova pod nazivom „Četiri godine tranzicije u Srbiji” objavljeno je da je i samo trajanje nezaposlenosti neuobičajeno dugo za postkomunističku zemlju. Tako je tri četvrtine nezaposlenih nezaposleno više od jedne godine, a svaki šesti je nezaposlen preko osam godina. Siva ekonomija bila je jedini način da oni koji nemaju posao imaju hleb poslednjih godina, ali su se fiskalni računi pokazali efikasnim da je suzbiju. Ali tako efikasne nisu bile i mere da se ukidanjem crnog tržišta poveća broj radnih mesta. Ekonomisti, ipak, ne samo da nisu radi da komentarišu očaj zbog otkaza nego njihovo povezivanje kao uzroka i posledice smatraju borbom za zaustavljanje tranzicije!?

Tako ekonomista Danica Popović kaže da je samoubistava zbog otkaza bilo i ranije, ali da ih danas radikalska štampa koristi da bi okarakterisala tranzicione efekte kao loše.

Istini za volju, zaposlenost je i od 1999. do 2000. godine opala za oko 200 hiljada, ali samoubistva zbog otkaza nisu dolazila na dnevni red štampe koja se u to vreme bavila ratovima.

Klinički psiholog Tijana Mandić kaže da se uzrok i povod samoubistva ne smeju mešati, „jer uzrok sigurno nije samo taj jedan faktor”.

„Za to mora postojati premorbidna struktura ličnosti, možda i genetske predispozicije i neozbiljno je uzimati taj povod zdravo za gotovo. Sigurno je da postoji još mnogo sličnih faktora koji utiču na osobu da donese takvu odluku. Prošli smo kroz mnoge traume poslednjih godina i kroz velike društvene promene, vrednosni sistem se promenio. Danas se, na neki način, ismevaju vrednosti koje su juče bile veoma važne, nešto što je juče bilo vrlina danas je mana i obrnuto, i to je dovelo do velike konfuzije. Sistem se promenio, a da nismo ni primetili”, kaže Tijana Mandić.

I kriminolog Nikolić se slaže da otkaz nikada nije jedini uzrok, ali kaže da se odluka na samoubistvo, jednako kao i otkaz, donosi najčešće zbog nezadovoljstva društvenim okolnostima.

“Uvek nešto prethodi, a to je u najvećem broju slučajeva nešto što se može povezati sa besperspektivnošću, s osećajem da se ni na šta ne može uticati i da se teška situacija ne može promeniti. Jedno su samoubistva zbog besperspektivnosti u tišini, a drugo samoubistva na javnim mestima i pokušaji, kojima se očigledno pokušava skrenuti pažnja na nezadovoljstvo.

Za sada, samoubistva zbog otkaza nisu toliko česta i sadašnji broj ne zastrašuje, ali zastrašuje činjenica da je nastali broj otkaza mnogo veći od ponuđene perspektive. S druge strane, naš mentalitet nas takođe gura u tu depresiju, jer smo suviše naviknuti na sigurnost. Tako će pored samoubistava, zbog nove situacije s kojom ne znamo da se nosimo, doći i do raspada porodice”, kaže Nikolić.

A da je Nikolićeva teza moguća potvrđuje podatak da su se na samoubistvo odlučivali samo ljudi srednjih godina koji su odavno već zasnovali porodicu. Dragica Simić (50) i Zvezdan Todorović (42) primer su za to. Dragica je čak u svom oproštajnom pismu pisala o nemoći da pomogne porodici, ćerki koja studira i sinu, tek svršenom regrutu.

Iako su i pre i posle petooktobarskih političkih promena najugroženiju i najbrojniju grupu nezaposlenih činili mladi od oko dvadeset pet godina, uglavnom visokoobrazovani, oni se ređe odlučuju da sebi uskrate život, a mnogo češće da napuste zemlju.

„Samoubistva zbog otkaza najviše se odnose na takozvane promašene generacije od 40 do 55 godina, a i kada se radi o mlađim generacijama uzrok je takođe neki vid besperspektivnosti u društvu. Potom se svi osećamo krivim, i onaj direktor koji je dao otkaz i mi koji gledamo. Teško je naći načina da se prevaziđe ta situacija i ova koja će verovatno tek nastati. Ali nismo usamljeni u tom prljavom vešu tranzicije. Mađarska, koja je prva u Evropi po broju samoubistava, godinama ne može ništa da učini protiv toga. Ne može se napraviti državna strategija protiv samoubistva”, kaže Nikolić.

Državna strategija, ipak, mogla bi na neki način ublažiti stres od otkaza na nekoliko načina – dokvalifikacijom, velikim otpremninama koje bi se mogle iskoristiti u ulaganja, strožim definisanjem postupka raskida radnog odnosa.

Kada su s političkim promenama i zakoni promenjeni, tranzicija nije delovala tako bolno. Kasnije će se ispostaviti da, iako poslodavac sme da raskine ugovor tek sa opravdanim razlozima i iako se ostavlja mogućnost da sud odluči o otkazu, ti razlozi su važećim Zakonom o radu veoma široko definisani. Samo u retkim slučajevima sud može da zaključi da su bili neopravdani.

Milenko Smiljanić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, kaže da u praksi postoje tri slučaja viškova radne snage:

„Jedan je kad vlasnik kupi kapital i zatekne višak, koji otpusti da bi bio kvalitativno produktivan privredni subjekt, jer radnici koji već postoje u firmi objektivno jesu višak. Za takve država mora napraviti efikasan program. Drugi je slučaj kada vlasnik dođe s pravom da otpusti višak, a zapravo ima potreban broj radnika i objektivno oni koje otpusti nisu višak. Tada teret padne na one koji su ostali i oni se preopterete da naprave gazdi profit. A ima i slučajeva kada novi gazda prima radnike uz određene socijalne programe, za šta su primer Valjaonica bakra u Sevojnu, Merima Kruševac, Beočin, Popovac. Oslobodi se, uz otpremninu, onih koji su pred penzijom a primi novu kvalifikovanu snagu”, kaže Smiljanić.

Privatizacionim programom država je zbrinjavanje viška radne snage uključila u prva tri kriterijuma odluke o tome kome će prodati preduzeće (tu su još i prodajna cena i visina investicionog programa). Tako je novi poslodavac dužan da ne otpusti radnu snagu onoliko godina koliko se pogodi sa državom, odnosno da otpremninu onima koji pristanu da sami odu. Osim što se na taj način smanjila cena za koju su preduzeća prodata i radnici koji su napuštali firme, gladni svega, otpremnine su uglavnom trošili da popune rupe dugogodišnjeg odricanja od najobičnijih životnih stvari. Otpremnine, dakle, nisu ulagali kako su organi države planirali.

„Paralelno sa socijalnim programima trebalo bi da ide ponuda države gde bi se te pare mogle uložiti i kako bi se stvarala nova mesta za rad, jer nezaposlenost nastaje kako kroz privatizaciju javnog sektora, tako i pristizanjem novih mladih kadrova. Ali ljudi sa 50 godina teško mogu da očekuju nova zaposlenja, pa je verovatno da će među njima rasti te ubilačke pretenzije, a ta samoubilačka ideja može se pretvoriti u ubilačku kada radnici požele da ubiju šefa, po argentinskom modelu, ili u novi ludistički pokret, lupanje mašina, ili anarhosindikalni pokret... To državi mora biti ozbiljan signal da napravi socijalni pakt kojim će precizirati kriterijume: neko može dobiti otkaz, dobrovoljno, kao višak, ali zbrinut, a dobar radnik ne može dobiti otkaz”, kaže Smiljanić.

Ni osnivanje takozvanog Tranzicionog fonda, vanredne mere socijalnog zbrinjavanja viška radnika, nije uspelo da pomogne mentalitetu ograničenom na društvenu svojinu i upravljanje. Iz Fonda Vlada Srbije isplaćuje onima koji ostaju bez posla po stotinu evra za svaku godinu radnog staža. Tako je u 2002. godini isplaćeno 57 hiljada radnika i na nekoliko meseci izdržavanja, a ne na investicije potrošeno je oko sedam milijardi dinara.

Teško je, prema Smiljanićevim rečima, očekivati da bi bilo ko sa pedeset godina života i trideset godina staža na jednom istom radnom mestu mogao imati ideju gde i kako da investira.

„Država mora da predloži onima koji su višak u šta i kako da ulože da bi otvorili nova radna mesta. Potom, novi vlasnici se koriste državnom merom otpremnina i daju po sto evra za godinu staža što često nije dovoljno. Sindikat je, recimo, hteo da se bavi kvalitetnom prodajom hotela Metropol i Jugoslavija zatraživši 50 hiljada neto po godini. Sad smo dobili nacionalni program zapošljavanja do 2008. kojim se predviđa da se nezaposlenost smanjuje po stopi od dva odsto godišnje, pa bi se za nekoliko godina svelo ispod 10 što bi bio prihvatljiv evropski nivo, a ako se ne svede, propali smo”, kaže Smiljanić.

Da bi zaštitila radnike, država, zapravo Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja osnovalo je nedavno i Upravu za zaštitu i bezbednost na radu, ali je uprkos tome samo od početka 2006. godine, do petog meseca, na radu poginulo deset radnika. Da bi se svest radnika o njihovim pravima promenila i podstakao socijalni dijalog kojim bi, između ostalog, i radnici uticali na to da se deljenje otkaza bez osnova zaustavi, zakonom iz 2003. predviđeno je formiranje socijalno-ekonomskih saveta i osnovan Sekretarijat socijalno-ekonomskih saveta. NJihova osnovna funkcija bila bi što bolje pregovaranje između radnika, poslodavca i države, ali radnici to pravo nisu iskoristili. Tako je od tada do danas osnovano tek nekoliko takvih saveta koji postoje uglavnom i samo na papiru. Iako bi, da su saveti osnovani, prema Smiljanićevim rečima, to bila velika prilika da država uvaži prava i potrebe radnika. Problem je jedino što radnici ne znaju koja prava drugačija od onih pre deset godina imaju danas. To im još niko nije objasnio.

Prema podacima Narodne banke Srbije, stopa nezaposlenosti u poslednje dve godine, od kada se i stopa samoubistava zbog otkaza drastično povećala, narasla je sa 31,3 na 33. Ta dva podatka svakako ne moraju biti u direktnoj vezi uzroka i posledice, ali svi drugi, posredni podaci direktno govore da radnik u Srbiji sa dvadeset godina staža otkaz shvata kao kraj sveta i nikako drugačije. I da on ne misli da može, niti se trudi da posle toga svoj radni vek nastavi drugde. Sve češće, nažalost, zbog toga ne nastavlja ni život.