Državina sramota

1. Aerodrom Udbina u planinama Like.

Soba u kojoj spavaju piloti.

Na vratima sobe neko je oštrim, muškim rukopisom napisao:

“PILOTI NE UMIRU, ONI SAMO ODLAZE I NE VRAĆAJU SE.”

2. Nešto posle podneva 4. maja 1999. godine oglašena je uzbuna u 204. lovačkom avijatičarskom puku na aerodromu u Batajnici.

Komandant puka, pukovnik Milenko Pavlović zamenio je na zadatku dežurnog pilota i uzleteo na “migu 29”, da brani nebo iznad Valjeva, ali su ga NATO avioni pogodili iznad njegovog rodnog kraja. Valjevci su prvo mislili da je pao NATO avion, da bi kasnije saznali da je stradao Milenko Pavlović.

3. Prema svedočenju Živana Grujičića, pogibija je izgledala ovako:

“Najednom je nastao neviđen kovitlac NATO agresorske eskadrile. Svih šesnaest aviona se dalo u odstupnicu. Šesnaest super letilica ustuknulo je pred jednom našom letilicom, u uzlaznoj vertikali bežalo u visinu pred vitezom na migu 29.

Takvo herojstvo, jedan protiv šesnaest, retko beleže stranice istorije sveta, a Valjevci su toga dana gledali tu nesvakidašnju istoriju, koju će zapisati i vreme i večnost za nezaborav.

4. “Našao se usamljen tamo gde nije smeo biti sam. Moralo je biti onako kako smo planirali. Onako kako smo godinama vežbali. Prekasno sam shvatio njegove reči. Da bar pokušam da ga sprečim da ne pohrli u susret svojoj sudbini. Izbor je bio njegov. Hrabar, odvažan onako kako priliči na ponos potomcima. Dao je život braneći naše nebo, svoju Podgorinu”, priča pukovnik Mirčeta Jokanović Jokan u “Ludoj kući”, kafani na kraju grada, gde nije sramota zaplakati za prijateljem i otaybinom.

5. A opraštajući se od prijatelja potpukovnik Dragan Nedeljković Šaki rekao je:

“Poslednji put sam ga video 30. aprila te nesretne godine. Besneo je rat. Na pitanje kako je, kratko je odgovorio: “Kao i svi ostali, samo mi se ovo čekanje odužilo. Četvrtog maja 1999. bio sam u dežurnom timu na operativnom centru. Grupa NATO aviona sejala je smrt po Valjevu i okolini. Sa aerodroma u Batajnici poleteo je “MIG 29”. Odmah sam mu prepoznao glas. Nije više bilo čekanja. Upustio se u neravnopravnu borbu, braneći rodnu Osečinu i Valjevo. Pratio sam bez daha putanju našeg lovca na radaru. U jednom trenutku, nisam mogao da poverujem, elektronski odraz “MIG 29” nestao je sa ekrana.”

6. Veliki je pilot Milorad Pavlović bio. Na takmičenju iz GRBZC (gađanje, raketiranje i bombardovanje zemaljskih ciljeva) u okviru celog Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, Milenko je osvojio prvo mesto. Tada je bio proglašen za najboljeg pilota Lovačke avijacije.

7. Penjem se putem od Osečine prema Gornjem Crniljevu.

Nisam znao ni gde su Osečina ni Gornje Crniljevo. Deset kilometara od Osečine. Tražim kuću časnoga starine Milorada Pavlovića, oca pilota Pavlovića. U centru sela izložen avion. Svi znaju priču o pilotu koji je na trenažnim letovima znao da se spusti iznad sela i podseti seljake dokle se može stići.

Deset kilometara je prelazio đak pešak do osnovne škole. Po snegu i kijametu. Slušao zavijanje vukova u prtini koju su pravili najjači dečaci.

Kad je postao pilot dolazio je u svoje selo. Uzimao je godišnji odmor da pomogne ocu u kosidbi. Bio je veliki lovac. Sećaju se kako je jednim metkom ubio srndaća u trku.

Sad lovačko društvo nosi njegovo ime.

8. Ovih dana svi su se setili pukovnika Pavlovića. Od porodice pilota zatražili su da vrati trista hiljada nematerijalne štete. Zatražili su kusur od smrti. Od krvarine. Vrhovni sud je procenio da je njegova smrt preplaćena.

Interesuje me samo koliko dobije porodica izraelskog vrhunskog pilota koji pogine braneći svoje nebo.

Kolika je krvarina američkom pilotu?

Ko je taj koji određuje kolika odšteta pripada za ljudsku glavu. Ko donosi takve odluke? I da li imaju stida.

Ili su prezauzeti privatizacijom vojne imovine, ta “stoka bezrepa”, kako ih je nazvao jedan kolega.

Svi ljudi sa kojima sam pričao bili su zgranuti, zgađeni.

Srbija nikad više neće ratovati.

“Radujte se ratu vojnici, o braćo moja, jer mir će biti gori.” glasi jedna stara nemačka vojnička pesma.

Ko to hoće da do kraja ponizi ovaj narod.

Zašto nam ne saopšte da smo okupirani. Da je vlast podeljena, ti feldmaršali i mali upišani Nedići. Sve ove godine sam očekivao da ćemo biti okupirani ali nisam očekivao toliko malih Nedića, toliko kandidata za Nedića koji nisu zaslužili da Nediću kišobran nose.

Odlukom Vrhovnog suda Srbije, iznos od 500 000 dinara koji je pripao sinu Srđanu, umanjen je na 450 000 dinara. Wegov brat Nemanja, od 600 000 treba da vrati 150 000, a odšteta koja je pripala roditeljima Miloradu i Radmili, je umanjena na 350 000.

Deset godina sam se vukao po ratištima za našom vojskom. Tuge i jada se nagledao ali ta besramna odluka dezerterskih mastiljara prema porodici junaka i ratnika me je pogodila lično. Osećao sam se poniženim i besnim dok sam se peo tražeći kuću.

9. Ispred kuće spomen-česma sa pilotovim likom. Da ga se sete kad se umivaju. Da ga se sete kad god popiju kap vode. Kad žuljevite, težačke, svete ruke peru. Dočekuje me časna starina Milorad. Ne može suzu da zaustavi.

“Kao da su ga ponovo ubili. Kome je bilo potrebno da nas ponizi. Ja imam pet unuka. Kako da se sada radujem, kako da ih u vojsku pratim. Branio sam mu da ide u avijatičare. Čovek je rođen da hoda po zemlji, ne da leti.”

Ovo je kuća tuge. U Milenkovoj sobi uniforme su poređane i ispeglane. Pegla ih majka. Slike i tuga. Diplome i priznanja.

Pokazuju mi osamljen jablan. Pilotov jablan. On mu je služio kao orijentir kad je nadletao iznad zavičaja.

10. U nedelju idem kod supruge i sinova pilota Pavlovića u novobeogradski dom. Otvara mi najmlađi, Nemanja. Nemanja je imao nepunih deset godina kad mu je otac poginuo. Petnaest dana po očevoj pogibiji od stresa mu je opala sva kosa i obrve.

Tu je i Srđan, momčina, student, čija je soba puna maketa aviona koje je on sklapao zajedno sa ocem.

“Nemam šta da vam kažem. Veliko poniženje. Bol i poniženje. Država ne želi da shvati ko je bio moj otac.”

Supruga Slavica priča: “Šest godina suđenja je trebalo da dobijemo presudu za nematerijalnu štetu. Ni tada nisu uplatili pare. Tek kad je četvrti sud blokirao račun Ministarstvu odbrane dobili smo novac. A onda, posle godinu dana, dosudio je Vrhovni sud da moramo da vratimo pare. Sedam dana nakon toga stigao je nalog za izvršenje. Samo što se nisam šlogirala kad sam dobila rešenje. Advokat je poslao dopis u kojem traži da se obustavi izvršenje dok ne dobijemo novac za materijalnu štetu. Sramno je to što traže da vratimo novac i cenjkaju se oko toga koliko vredi glava moga muža. Veća je odšteta koja je isplaćena onima koji su bili nepravedno pritvoreni u akciji Sablja, nego za život koji je moj muž dao braneći otaybinu. Sad nam traže da vratimo trista hiljada jer je Vrhovni sud procenio da je našoj deci, Srđanu i Nemanji, i roditeljima Miloradu i Radmili, koji su izgubili sina, mnogo isplaćeno na ime obeštećenja za nematerijalnu štetu.

A što se tiče suđenja za materijalnu štetu, ono traje već sedam godina. Sad se vojska ponovo žalila. Zbog toga što smo navodno kupili mnogo crnine.”

11. Poslednje vesti: “U slučaju porodice Pavlović, formalno podneti predlog za izvršenje će biti povučen” kaže Mile Romčević, načelnik Direkcije za imovinsko pravne poslove Ministarstva odbrane.

12. Član 216 Zakona o obligacionim odnosima:

“Ne može se tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa na ime naknade štete zbog povreda tela, narušavanja zdravlja ili smrti, ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu.”