Tarantino predstavlja

Glumac, pisac scenarija, reditelj i producent, Kventin Tarantino, polikinematograf, pojavljuje se i kao promoter tuđih filmova.

Filmovima koje predstavlja – a to, između ostalog, znači da njegovo ime na špici i plakatima stoji pre imena reditelja i da je ispisano krupnijim slovima – Tarantino osigurava gledanost i profitabilnost.

Film “Hostel”, koji on predstavlja, a čiji je scenarista i reditelj Ilaj Rot, za samo nekoliko dana prikazivanja zaradio je milionsku svotu.

Tarantino – najsjajnija nova zvezda kinematografije poslednje decenije prošlog veka, osvetljava ono za šta veruje da je vredno pažnje a što bi inače bilo nezapaženo. Ti filmovi, koji mu se sviđaju i koje promoviše, imaju u sebi nešto tarantinovsko što je više od potpisa promotera; oni, na izvestan način, predstavljaju radove proizašle iz njegove radionice. Wihov žig je: objektivni prikaz izvršenja svireposti u kojem izvršilac uživa u patnjama onoga kome ih s predumišljajem i predanošću nanosi.

Poetika Kventina Tarantina i njegovih sledbenika sistematski ignoriše čuveno poetsko pravilo, propisano od Aristotela, koje upozorava da se ne prikazuje nasilni čin, nego njegov efekat. Dakle, Edip ne treba pred nama sebi da kopa oči, on samo treba da pred nas stupi sa dupljama na mestu svojih očiju, iz kojih teče krv. To je, za klasičnu poetiku, mera užasa. Mera koja izaziva maksimum sapatničkog učinka i onoga što Aristotel naziva katarzom, a ne podstiče moguću gledaočevu potajnu želju za nasiljem. Tarantino pokreće talas estetike nasilja, naročito silan u kinematografijama razvijenih zemalja Dalekog istoka. Ukoliko bi neko od reditelja izašlih iz Tarantinovog šinjela snimio film o kralju Edipu, prema Sofoklovoj ili Senekinoj tragediji, sekvencu Edipovog očajničkog samosakaćenja-samokažnjavanja prikazao bi in edžtenzo. Nešto tome vrlo slično, sa zadovoljstvom je učinio Ilaj Rot u svom filmu “Hostel”. Tu nije reč o autodestrukciji, već o sadističkom vađenju tuđeg oka.

“Hostel” nas uvodi u svet egzotičnog, novčano unosnog turizma. Predočava nam jedno od mesta na kojima se može kupiti svaka vrsta sadističkog užitka. Dobro obavešten, neko sa pervertiranim strastima i zavidnom finansijskom kondicijom može ovde dobiti svog roba ili robinju, čoveka-robu za jednokratnu upotrebu.

Ovakva mesta ne postoje samo na filmu, već i u realnom životu. Yordž Stejner nas, u jednom televizijskom intervjuu, sa užasom obaveštava o turističkim ponudama koje klijentima omogućavaju da, sedeći u helikopteru, streljaju po domorocima u prašumskim predelima Srednje ili Južne Amerike.

Potrebno je da igrani filmovi prikazuju i psihopatološke karaktere i razorna dejstva njihovog izvitoperenog sladostrašća, ali je ozbiljno pitanje u kojoj meri treba da nam predočavaju izlive zadovoljstva onoga ko izvršava nedelo. Da li treba više da prikazuju tu destruktivnu nasladu ili, pak, radije, patnju čoveka koji trpi? U ovakvim filmovima, veoma često, atmosfera kadra je zasićena energijom radosti koja obuzima zločinca, što patnju trpećeg čoveka lišava njene prenosive potresnosti. Najbolji primer, primer koji je prevršio svaku meru, jeste jedna scena iz filma “Hanibal”, koji je režirao Ridli Skot, autor slavnog naučnofantastičnog dela “Blejd raner”. To je scena u kojoj je erudirani psihopata Hanibal Lektor odrezao vrh lobanje jednom nesretniku i sada mu, uništivši mu centre za osećaj bola, servira ispržene režnjeve njegovog mozga – sve naočigled gledalaca. Ta atmosfera je zasićena samoljubivim ponosom jednog elokventnog zlikovca: on je glavni junak scene i glavni junak filma, on je ponuđeni predmet gledaočevoj identifikaciji.

Poneta željom za seksualnom pustolovinom, dva američka mladića, kojima se u Amsterdamu pridružuje i jedan Islanđanin, dospevaju do gradića u Slovačkoj i smeštaju se u hostel koji nije ništa drugo nego namamni regrutni centar za žrtve sadističke pomame. Dvojica od njih postaju plen, a onaj koji je, iako osakaćen, na jedvite jade ostao živ – svirepo će se osvetiti šefu tajnog sadističkog zavoda. Preživeli, naravno, obećava nove avanture u drugom delu filma “Hostel”, koji se već snima.

Uzgred budi rečeno, smeštajući mesto zločinačkog poroka u predeo nekadašnje realkomunističke imperije i, u jednom kadru, pokazujući nam cenovnik žrtvovanja, po kojem američki građanin, na jelovniku bogatog sadiste, vredi pet ili deset puta više od nekog istočnoevropskog ubožijaka, autor nam je predstavio i predrasude (svog) imperijalističkog diskursa.