Jednaki i jednakiji

Pod pritiskom svojih političkih saveznika sa desnice, a naročito šefa Hrišćansko-socijalne unije iz Bavarske Edmunda Štojbera, nemačka kancelarka Angela Merkel sprema se da dodatno zagorča život mnogim Poljacima, Česima, Mađarima... I, naravno, mnogim Rumunima i Bugarima, čije zemlje uskoro treba da budu primljene u punopravno članstvo EU. Štojber je, uzgred,zahtevaoinovu, znatno restriktivniju politiku vlade u Berlinu u odnosu nauseljavanjestranaca, što je trenutno veoma aktuelna tema i u mnogim drugim zemljama EU.

Radi se, naime, o stavu zvaničnog Berlina da to što su pojedine zemlje primljene u punopravno članstvo EU, očito još ne znači da i njihovi građani treba odmah da prestanu da budu tretirani kao Evropljani drugog reda... Uostalom, vlada gospođe Merkel nije u tom pogledu nikakav izuzetak.

Početkom maja navršilo se tačno dve godine otkako je Evropska unija primila deset novih članica – Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku, Letoniju, Litvaniju, Estoniju, Maltu, Kipar i Sloveniju – ali vrata vodećih zemalja poput Nemačke, Francuske, Italije, Holandije i Austrije ostaće odlukom njihovih vlada i dalje su čvrsto zaključana za sve “nove Evropljane” koji bi u tim zemljama pokušali da pronađu posao.

Drugim rečima, na “jedinstvenom evropskom tržištu” građani pojedinih zemalja će i dalje biti “jednakiji” od ostalih. Razlog je, naravno, strah mnogih “starih” Evropljana da će im nove siromašne komšije sa evropskog istoka ugroziti radna mesta. Ili da će im – svojom nelojalnom konkurencijom – oboriti cenu rada. To je verovatno uticalo da i nakon isteka dogovorenog “prelaznog perioda” od dve godine više “starih” zemalja članica zatraže da restrikcije za zapošljavanje stanovnika “novih” država-članica ostanu i dalje na snazi.

Inače, najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se oko 63 odsto građana EU pribojava da će dalje proširenje povećati probleme na tržištu radne snage u njihovim državama. Na pitanje “da li se slažu sa tvrdnjom da bi dalje proširenje povećalo probleme na nacionalnim tržištima rada”, potvrdno je odgovorilo 80 odsto ispitanika u Nemačkoj, 75 odsto u Austriji, 74 odsto u Belgiji, dok se takve opasnosti, razumljivo, najmanje pribojavaju Litvanci i Poljaci (45 odsto). Reč je, inače, o ispitivanju pod nazivom “Eurobarometar” koje se sistematski sprovodi na uzorku od 25 000 građana EU u 25 zemalja članica.

Logično je da veći strah od mogućih negativnih efekata proširenja EU pokazuju oni koji članstvo vlastite zemlje u EU inače vide kao lošu stvar – njih 23 odsto, dok među onima koji članstvo svoje zemlje smatraju pozitivnim, taj strah oseća svega 11 odsto. I, razumljivo, najviše straha pokazuju najranjivije kategorije stanovništva: starije osobe, ljudi koji su rano napustili školu, nezaposleni...

Stanovnici EU – sudeći po rezultatima sprovedenih istraživanja – sada sa primetnom zebnjom govore i o “globalizaciji”. A ovaj fenomen, najčešće, povezuju sa konkurencijom jeftine strane radne snage.

Iako stanovnici svih 25 zemalja članica sada iskazuju ozbiljnu zabrinutost zbog nekih negativnih posledica globalizacije (47%), vidljivo je da je u pojedinim zemljama, kao na primer u Francuskoj ili Grčkoj, taj procenat zaista otišao do zabrinjavajućih visina, preko 70 odsto!

A o strahu stanovnika EU od konkurencije jeftine strane radne snage, makar indirektno, svedoči i vidljiv pad entuzijazma za ideju dodatnog proširenja unije na istok. Iako većina stanovnika EU (55 odsto) i dalje, barem u načelu, podržava ideju proširenja unije, ipak se tu radi o svojevrsnoj statističkoj varci. Jer, dok se stanovnici pojedinih novoprimljenih zemalja članica, iz nekih razloga, sa priličnim entuzijazmom izjašnjavaju u prilog daljeg proširenja EU (preko 60%), u “starim” zemljama kao što su Francuska, Austrija i Nemačka, sada manje od polovine ispitanika – tek nešto oko 40 odsto – podržava ideju proširenja!?

Takvo raspoloženje javnog mnjenja je, verovatno, uticalo i na politiku vlada u Nemačkoj i Austriji. Jer, ove dve zemlje sada najjasnije izražavaju strah od moguće najezde radnika iz Poljske, Mađarske i drugih zemalja sa istoka Evrope. I, protive se uklanjanju barijere za slobodno kretanje i zapošljavanje na jedinstvenom evropskom tržištu.

Čitava priča o kontroverznom “jedinstvenom tržištu radne snage” u EU postaje, naravno, opet aktuelna kako se približava trenutak kada bi, početkom sledeće godine, još dve siromašne zemlje sa evropskog istoka – Rumunija i Bugarska – trebalo da postanu punopravne članice EU. Mada, istini za volju, sve zemlje članice nisu od samog početka sledile u svemu istovetnu politiku u pogledu zapošljavanja “novih” Evropljana.

Recimo, Velika Britanija, Irska i Švedska su širom otvorile svoja nacionalna tržišta rada još u maju 2004. godine kada je dotadašnja EU sa 15 proširena na 25 zemalja članica. Ostalih 12 zemalja članica su tada prihvatile formulu o prelaznom periodu od dve godine, dok se – kako je rečeno – ne stvore svi potrebni uslovi da i stanovnici novoprimljenih 10 država mogu pod istim uslovima da se kreću i konkurišu za svako radno mesto na jedinstvenom evropskom tržištu.

Danas, pošto je taj prelazni rok istekao 1. maja 2006. godine, samo su četiri od ondašnjih dvanaest država saopštile da će ispuniti svojevremeno dato obećanje. To su Španija, Portugalija, Grčka i Finska, koje su ovih dana zvanično obznanile da će otvoriti svoje granice i dozvoliti potpuno slobodno zapošljavanje radnika iz svih zemalja EU bez razlike na svojim teritorijama.

Ostalih osam zemalja članica, među kojima i neke od najvećih i najbogatijih poput Nemačke i Francuske, saopštile su da će zadržati različite restrikcije u pogledu zapošljavanja državljana novoprimljenih zemalja članica barem do 2009. godine. A, samo je Holandija iz ove grupe država saopštila da će te restrikcije u njenom slučaju važiti još samo jednu godinu.

Kako bilo da bilo, nema sumnje da neki od osnovnih principa na kojima počiva ideja EU, poput principa jednakosti i solidarnosti, na sektoru zapošljavanja nisu do sada ostvareni u praksi. Međutim, kad se pogledaju stvarne brojke, vidljivo je ipak da je reč o strahu koji nema uporište u stvarnom životu. Jer, Poljaci, Česi, Mađari i ostali očito nisu preplavili bogatije evropske zemlje niti na bilo koji način ugrozili pozicije tamošnjih radnika. Naime, samo u Austriji i Irskoj trenutno živi nešto više od jednog procenta radno sposobnog stanovništva poreklom iz takozvanih novih zemalja članica EU. U Austriji je takvih 3,8 procenta, a u Irskoj 1,4 procenat.

Svojevrsni dodatni paradoks leži i u činjenici da je 2006. godina bila proglašena Evropskom godinom “mobilnosti radne snage”. Zato što sve govori da je mobilnost radne snage u Evropi jedan od bitnih uslova da evropske ekonomije postanu konkurentnije na svetskim tržištima. Ali, Nemačka i Austrija se na to mnogo ne osvrću. Zato su vlade ove dve zemlje saopštile da će nastojati da zadrže sve moguće restrikcije u pogledu zapošljavanja radnika iz novih zemalja članica EU na svojoj teritoriji barem do 2011. godine, kada će se o tome ponovo odlučivati.

Na tako tvrd stav vlada u Berlinu i Beču reagovao je samo zvanični Prag. Češki ministar za socijalnu politiku i zapošljavanje Zdenjek Skromah rekao je da će – ukoliko pojedine “stare” zemlje članice zadrže svoje dosadašnje restrikcije – vlada u Pragu odmah uspostaviti slične barijere za zapošljavanje radnika iz Rumunije i Bugarske po prijemu ove dve zemlje u punopravno članstvo EU sledeće godine.

Ipak, evropski komesar za zapošljavanje Vladimir Špidla je ocenio da se može govoriti o uspehu. Pre samo nekoliko meseci niko nije mogao da predvidi da će praktično polovina od nekadašnjih starih zemalja članica ukinuti sve restrikcije na zapošljavanje “novih” Evropljana, dok su se neke od preostalih zemalja odlučile da počnu postepeno da ublažavaju svoje stavove i rešile da ipak odškrinu vrata svojih nacionalnih tržišta rada...