Strah od “siromašnih”

To što Evropska unija treba da označava slobodan protok robe, ljudi, ideja i novca, samo je priča koja služi velikim kompanijama”, tuži se Filip Trimuj, vlasnik pogona za preradu guščjih i pačjih proizvoda na farmi “La Kruzij”. Msje Trimuj pokazuje nekoliko besprekorno čistih sala. Objašnjava to sopstvenom savešću ali i inspekcijom koja često navraća. Naime, po sve rigoroznijim evropskim standardima on mora minuciozno da beleži svaku vrstu aktivnosti: kada je perutnina donesena, sat i minut obrade, temperaturu i slično.

“Supruga i ja sami obradimo po šezdeset pataka nedeljno i većinu proizvoda izvezemo u Belgiju jer se tamo govori francuski”, kaže Trimuj. Redovno učestvuje na svim sajmovima, te je jedan od samo njih petoro koji jednom mesečno vozi 800 kilometara do granice. Trimuj vidi i pozitivan aspekt evropske kohabitacije – zajedničku valutu koja mu olakšava posao u Belgiji u kojoj je nekada morao da se zamajava sa više valuta.

Guščja ili pačja jetra jedan je od najpoznatijih francuskih specijaliteta koji, interesantno, nije zaštićen kao “brend”. Proizvođači tvrde da je razlog skupa i komplikovana procedura uz odsustvo prave patriotske volje. Po msje Trimuju, prerađivača ima mnogo, nekoliko i u Belgiji, ali svaki čuva svoju recepturu i redovno unosi nove arome i ukuse. Najskuplje luks varijante su gastronomske vratolomije sa tartufima s obzirom na to da kilogram ovog “crnog zlata” košta 800 evra.

Francusko vino iz Kine: Čovek ne mora biti vrsni enolog da bi znao da je jedna od svetskih vinogradarskih destinacija upravo 80 km zapadno od farme “La Kruzij”, u oblasti Sent Emilion gde se može pazariti flašu crnog “petrusa” iz 1947. po ceni od 6 400 evra, a ako to šokira, možda bi trebalo pomenuti da se ovde mogu kupiti vina i iz 1882. godine!

Ovo malo mesto poznato je i po tome što je upravo tu 1950. prvi put uspostavljena kontrola kvaliteta degustacijom i rigoroznim praćenjem “starenja” tokom prve tri godine. Vinogradi Sent Emilion prostiru se na 5 400 hektara površine i godišnje donose oko 250 000 hektolitara Bahusovog soka. Iako u krizi usled konkurencije iz Čilea, Australije i Kalifornije, a uskoro i Kine, francuska reputacija još će neko vreme dremati među čokotima: samo u ovoj oblasti nalazi se oko 900 malih proizvođača koji se etiketiraju sa predznakom “dvorac” (Chateau) od kojih je 55 klasifikovano kao vina vrhunske klase. Proizvođači se mogu i udruživati međusobno, naravno, pod uslovom da se odreknu visoke cene koju, pored ostalog, donose ručna berba i flaširanje na samom posedu.

Ovog maja samo selo, koje je od 1999. pod zaštitom Uneska kao kulturna i prirodna baština, nije vrvelo od latentnih alko-turista kako to biva u sezoni. Mali trg sa nekoliko restorana oko crkve iz 9. i kapele iz 13. veka daleko je bolje očuvan od ostalih delova gde se primećuju razlokane ulice i trošne kuće. Ipak, restoranyije nemaju razloga za kuknjavu: najjeftiniji dnevni meni – odrezak guščje paštete, potom pačji kratkonogi (jedan) batak i parče sira kao desert – košta 15 evra po osobi. Naravno, račun se doziđuje flašom vina koja varira od mizernih 35 evra za pola litra do beskonačno.

Vinogradar Arman Larž koji se zatekao na “suparničkoj teritoriji” i koji obrađuje 15 hektara vinograda u Božoleu, regionu sa skromnijom reputacijom, tvrdi da će vinogradarstvo u Francuskoj samo sebi doakati: standardi pri sađenju i obrezivanju čokota koji datiraju vekovima, brdovit teren koji onemogućava rad sa mašinama i nameće skupu stranu radnu snagu (koja je ipak jeftinija od francuske) kao i visoki porezi, demotivišu mlade da se bave ovim poslom.

“Oni zatiru svoje vinograde u Božoleu i odlaze u Čile i Kinu i tamo prodaju našu tehnologiju”, kaže Larž koji i sam ima troje dece od kojih je dvoje već diglo ruke od berbe i živi u Parizu i Lionu.

Kao i ostali i msje Larž u vreme berbe tradicionalno angažuje petnaestak sezonaca iz Poljske koji su smešteni kod njega dvadesetak dana uz dnevnicu od 60 evra.

“Sezonci su vredni i pouzdani, dok Francuzi koji su na birou za nezaposlene, nemaju računa da prekidaju socijalne privilegije koje dobijaju mesečno da bi zaradili manje od onoga što im država garantuje kao minimum”, gotovo da je jednoglasna poruka francuskih vinogradara koje, pre ili kasnije, čeka globalna gladijatorska sudbina.

No, oni nisu jedini...

Opasnost zvana “BRIK”: Među valovitim pašnjacima Perigora koji podsećaju na našminkanu Šumadiju, ako zaobiđete turističke atrakcije poput pećine Lasko, ništa vas ne može sprečiti da pomislite da za zdrav život na planeti ima nade.

“To jeste logično kada ste u srcu regiona koji je agrarni stub Evrope, ali ako ste kao ja prinuđeni da kravi dajete hemikalije kroz ishranu, onda to nije zdrava hrana”, kaže Žan- Pjer Lagreza, vlasnik male mlekare u kojoj se dnevno proizvodi oko 1 000 litara mleka. Lagreza naglašava da se od njegovog mleka pravi poznati “tartar” sir ali da on nema popust kada ga kupuje pravdajući to poslovičnim nedostatkom smisla za finese u Francuza kojima je 35-časovno radno vreme važnije od suptilnih osećanja klijenata.

Tako, eto, oblast Dordonj govori da naredna godina neće biti laka za Francusku koja se suočava sa sve više socijalnih i ekonomskih problema: od koncepta integracije emigranata, preko krize društva socijalne pravde i agrarne politike. Uljuljkane francuske buržuje, radnike i seljake očekuje teško buđenje: dobro vino i seksi haljinu danas prave i negdašnji “siromasi”, buduća BRIK integracija – Brazil, Rusija, Indija i Kina o kojoj se ovde sve više govori.

Nađa Zajac