Osma sednica

Odluka komesara Rena da na neodređeno vreme suspenduje pregovore sa SCG o stabilizaciji i pridruživanju EU svakako nije bila prijatna, ali nije dovela ni do traumatičnog raspleta po postojeću vlast.

Da se podsetimo: nakon što u Briselu nije uspeo da izlobira produženje roka do koga se odbegli general Mladić mora naći u Hagu, potpredsednik srpske vlade Miroljub Labus, inače naš glavni pregovarač u razgovorima o evropskim integracijama, podneo je ostavku na svoj položaj, uz obrazloženje da mu nije mesto u vlasti koja ne ispunjava obećanja data međunarodnoj zajednici. Na prvi pogled, ovakav Labusov postupak je imao moralno pokriće, s tim da ostaje nejasno zašto se taj ekonomski ekspert odriče svog dela odgovornosti za verolomno ponašanje vlade.

No, ostavimo to po strani. Pravi problem sa kojim smo se suočili bio je Labusov poziv stranačkim kolegama da takođe napuste svoje ministarske položaje, što bi vladu sigurno dovelo u situaciju da pristane na prevremene parlamentarne izbore. Pitanje je da li su nam takvi izbori potrebni baš u ovom trenutku, na pragu letnje sezone i u situaciji kada se vlast, država i narod suočavaju sa nizom teških problema (status Kosova, referendum u Crnoj Gori...).

Ali, Labusov predlog nije prihvaćen. Ili je, u verziji Mlađana Dinkića, usvojen na odloženo: ministar finansija je učešće članova G 17 plus u vlasti oročio sa 1. oktobrom kao danom do koga se general Mladić neizostavno mora izručiti Hagu inače... Na to je Labus zapretio novom ostavkom, onom na predsednički položaj u G17 plus, verujući da će na Glavnom odboru stranke, koji je zasedao prošle subote, njegova opcija odneti prevagu. To se, pak, nije dogodilo. Ubedljivom većinom glasova GO je podržao Dinkićev plan, pa je Labus, podnevši obećanu ostavku, napustio skup u pratnji nekolicine vernih mu poslanika, to jest u društvu Gorana Paunovića i Ksenije Milivojević.

Nekoliko dana kasnije, na zasedanju skupštinskog Administrativnog odbora, ovim poslanicima je oduzet mandat u skladu sa slovom ugovora koji su potpisali sa nosiocem izborne liste G17 plus, dakle Labusom, kada su onomad ulazili u parlament. Ksenija je takvu odluku prihvatila mirno, budući da je, nezavisno od ove priče, već ranije najavila da će podneti ostavku na poslaničku i stranačke funkcije zbog prelaska na novo radno mesto. Paunović se, međutim, uskopistio, odlučan da svoj mandat ne prepusti lako. Tvrdi da nije potpisao nikakav ugovor sa nosiocem izborne liste G17 plus, dakle sa Labusom, te da će nastaviti da deluje kao nezavisni poslanik.

Tome je dodao da je onaj sastanak GO bio Dinkićeva Osma sednica, optuživši uzgred potpredsednika stranke da se za poziciju u G17 plus (i vladi) bori bezobzirnim širenjem atmosfere strahovlade iza koje se više ne mogu sakriti diktatorske ambicije ministra finansija. Sve je to u osnovi tačno. Otuda izgleda da je Paunovićev gard izazvan principijelnim razlozima kakvi u politici moraju prednjačiti. Ono što izaziva nedoumicu jeste kako se nešto ne pamti da je Paunović svoju principijelnost iskazivao ranije, mada su mu mnogi potezi partijskih kolega, i stranke G17 plus u celini, pružali dovoljno prilika da se u tom smislu istakne. Naročito mu se nameštao baš sporni Mlađan Dinkić.

Ali, s druge strane, valja se zapitati da li bi bez Dinkića, takvog kakav je, osnivanje G17 plus bilo uopšte moguće i nije li i (relativni) uspeh na izborima te stranke proizišao iz njegovog agresivnog otkrivanja niza afera prethodne vlasti? No, svejedno. Premda izgleda da je iz ove bure u čaši vode G17 plus izašao ojačan, konsolidovanih stranačkih redova, sa uverljivom unutarpartijskom većinom, nema sumnje da je stranka ušla u period podela, rascepa, koji će se neminovno odraziti na njen iovako nizak rejting u javnosti, bez obzira na trenutnu brojčanu nesrazmeru između (dinkićevske) većine i (labusovske) manjine. Jer, Dinkić, koji je najzad zauzeo poziciju gazde u stranci, ostaje okružen aparatčicima sumnjivih potencijala i jezuitama čije ambicije nisu za potcenjivanje. Može se lako ispostaviti da je Mlađan pazario Pirovu pobedu. A pomenutoj principijelnoj manjini ostaje da u međuvremenu razmišlja nije li, u nameri da obori vladu, potkopala temelje sopstvene stranke.

U svakom slučaju, kao u pozorištu, zavesa je pala. Sledi letnja pauza. Ostaje nam da sačekamo taj 1. oktobar. Ako dotle poživimo.