Sistematičan sam u gnevu

ORHAN PAMUK

Turski pisac Orhan Pamuk, jedan od najpoznatijih savremenih svetskih autora, rođen je 1952. u Istanbulu gde i danas živi. Kroz prozor radne sobe gleda na liniju razdvajanja Evrope i Azije. U svojim romanima ujedinio ih je kombinujući orijentalnu pripovedačku tradiciju i stilske elemente zapadnog modernizma. I njegova porodica slična je onima koje opisuje u nekim romanima. Sam kaže da u njegovim knjigama ima mnogo autobiografskog ali da nisu autobiografske već ličnu priču koristi da bi govorio o naciji, kulturi, viđenju sveta. Proslavio se romanima Bela tvrđava, Crna knjiga, Novi život, Sneg. Dobio je značajne nagrade, bio kandidat za Nobelovu, magazin “Time” uvrstio ga je na listu sto najuticajnijih ljudi sveta.Trebalo je da ode na žurku uticajnih ali on je došao u Beograd na ranije zakazano predstavljanje nove knjige Zovem se crveno u izdanju “Geopoetike”.

Vaši romani prevedeni su na četrdeset pet jezika. Možete li uopšte da zamislite koliko ljudi širom sveta čita vaše knjige?

- I ja znam samo daih u prevodu čitaju u mnogim zemljama širom sveta ali niko mi ne prijavljuje tačan broj. Ono što vam pouzdano mogu reći, jeste da ove godine idu veoma dobro. Srećan sam zbog toga, mada ne činim ništa posebno u smislu propagande.

Uvek precizno i snažno definišete stav svojih junaka. Kako uspevate da ne otkrijete lični stav?

- Kada stvaram svoje likove,ozbiljan sam i odlučan da ih ne ubijem čineći ih potpuno dobrim ili lošim. Poseban je izazov kada pišete roman da navedete čitaoca da zavoli čak i ubedljivo lošeg junaka. Kada mi čitaoci ljutito kažu da ne znaju da li vole ili mrze neke likove u romanu, znam da sam na dobrom putu. Ako želite da napišete dobru knjigu, ne smete stati ni na jednu političku stranu a to znači ni na stranu nekog junaka. Važno je stvoriti situaciju koja će zbuniti čitaoca i naterati ga da vidi dalje i dublje, da otkrije moralnost.

Da lije čovek našeg vremena koji želi da učestvuje u jedinstvu različitosti sveta najsličniji junaku vašeg romana “Novi život”?

-U svakoj knjizi postoji glavni junak. U Novom životu to je Crni i moram vam priznati da mi je veoma blizak. Ali ja uvek izmislim i tako da kažem, “kontralik” s kojim ga dovodim u međusobni odnos stvarajući protivtežu jer pisanje romana jeste iznošenje suprotstavljenih ideja i prikaz njihovog međusobnog uticaja.

Našim zemljama zajednička je težnja da postanemo deo evropske porodice koja se zvanično zove Evropska unija. Ta stremljenja sjajno ste prikazali u romanu Sneg. Šta nam je još zajedničko na tom putu?

- Kada zakucate na evropska vrata, vi zapravo kao da govorite: “Eto, mi baš nismo kao vi ali bismo želeli da budemo kao vi i volimo slične stvari – recimonovac,metode, organizaciju, demokratiju...” Nažalost, nacije koje se nađu na tim vratima postaju osetljive i nervozne. A u tom krhkom procesu prijema u Evropsku uniju vrlo je opasno ulagati mnogo osećanja. To nije dobro ni za te nacije ni za Evropu.

Mi na Balkanu dobro razumemo ono što vi opisujete – prožimanje civilizacija, religija, kultura. Da li je takav slučaj i sa svetom uopšte?

– Da. Za meneključna reč u razumevanju sveta nije čistota već hibridnost. Ništa nije sačinjeno samo od jednog materijala već od mnogo raznih. Kulture ne treba poimati na osnovu njihovih korena, već na osnovu elemenata iz kojih su kombinovane. One jesu kombinacija, prožimanje a ne izvor. Naravno, nacionalisti uvek tragaju za korenima, prodemokratski orijentisani pojedinci kao ja, za kombinacijom. Sad kad sam vam dao političku izjavu, moram vam reći da ja svoju političku ličnost ne doživljavam tako ozbiljno kao moji neprijatelji.

Suzan Zontag, vaša prethodnica u nizu dobitnika Nagrade za mir Nemačkog udruženja izdavača, rekla je da je dužnost velikih pisaca kao štosu Markes i Gras, recimo, da javno iskažu stav o važnim političkim pitanjima. Da li u tom smislu sebe smatrate angažovanim piscem ili prosto intelektualcem koji ispunjava dužnost?

-Ne verujem u samonametnute dužnosti. Kada reagujem, to činim uglavnom u besu ili zato što osećam potrebu da odbranim nekog čoveka i neki stav. Kod mene je to, dakle, stvar temperamenta ili slučaja više nego sistematičnosti ali sistematičan sam u svom gnevu.

Javno ste govorili ozločinu koji su počinili poslednji otomanski vladari nadJermenima i izazvali ste gnev nacionalista u svojoj zemlji. Koliko vaši sunarodnici i svet uopšte znaju o tome?

-Smatram da Turci o tome moraju da znaju i govore. Činjenica da o tim zločinima ne možemo da govorimo, čini ih težim. Svet zna o tome i svaka nacija ima u prošlosti neki sličan zločin. O njemuotvoreno pričaju, tako treba da učine i moji sunarodnici.

Objasnite nam vaš zanimljiv stav da ljudi na Zapadu slikaju ono što vide, a na Istoku ono što gledaju.

-Bilo je zanimljivo istraživati takve ideje u knjizi Zovem se crveno. Da bih je napisao, istraživao sam estetiku ograničene umetnosti islamskog slikarstva o čemu postoji samo nekoliko tekstova. Do većine ideja o tome došao sam gledajući slike. Jedna od uzbudljivih stvari u pisanju tog romana je otkrivanje zadovoljstva uma u trenutku dok oko gleda svet. Šta se događa u našem umukad vidimo nešto lepo i zašto nešto smatramo lepim? Zašto neki ljudi crtaju cvet na jedan a drugi na drugačiji način? Koja ideja stoji iza toga? Posredstvom tih različitih načina viđenja i slikanja možemo da razumemo ljude i čitave civilizacije. To su bile velike ideje koje stoje u pozadini ove knjige a o tome je i priča u njoj.

Crveno je simbol ljubavi, strasti, osvete, reč unaslovu vašeg novogromana. Šta je vaša prva asocijacija na tu boju?

- Crvena boja u ovoj knjizi predstavlja tajnu boje uopšte. Učinio sam da ona govori kao što govore drveće, životinje, likovi o istraženom značenju onoga što vidimo, posledicama viđenog i činjenici da svaki čovek stvari vidi drugačije. Ja sam želeo da budem slikar i sada sam šest godina posvetio ovom romanu koji govori o 16. veku u otomanskom slikarstvu.

U romanu postoje dve vrste islamskih slikara. Zajedničko im je da razumeju neizbežno uništenje tog slikarstva koje će biti zamenjenozanimljivijim postrenesansnim, venecijanskim. Ipak, postoji grupa koja bi da kombinuje elemente te dve vrste dok druga to odbija i tako je do danas.

Kako vidite Tursku danas i sutra?

- Rado bih video svoju zemlju u Evropskoj uniji ali istovremeno sam svestan da entuzijazam s obe strane opada. Kao što i usamoj Uniji opada entuzijazam za Uniju. Ja se osećam kao provodadžija koji kaže “venčajte se ako hoćete ili se mrzite ako vam to više odgovara”, ja pišem knjige, to mi je zanimanje.

Kako vidite ulogu književnosti danas?

- Umetnosti prozei daljeide dobro. Knjige su čitane, ljudi uživaju u radu pisaca. Naravno, moćniji su televizija i film ali i dalje je moguće pisati i ozbiljne i zabavne knjige. Moja dela prevedena su na tolike jezike i nemam razloga da se žalim.

Vrlo nam je imponovala vaša izjava da niste otišli na žurku sto najuticajnijih da biste došli u Beograd. Da li je Beograd opravdao očekivanja?

-Veoma sam srećan što sam ovde. Šetao sam ulicama i mnoge me podsećaju na moje detinjstvo možda i zato što su neke kuće stare i oštećene. Srećan sam zbog entuzijazma svojih ovdašnjih čitalaca u koji sam se uverio. Uistinu sam srećan što sam došao u Beograd.

VESNA JOVANOVIĆ